Dimitrije Boarov: Kina ante portas

Pekinška izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića, nakon susreta sa domaćinom zimskih olimpijskih igara kineskim predsednikom Si Đinpingom, da će vlade dve zemlje “nastaviti i brzo okončati razgovore o međudržavnom ugovoru o slobodnoj trgovini”, unela je, prvi put, jednu geopolitičku temu u predizborno nadmetanje vlasti i opozicije ovog proleća u Srbiji.

Zapravo, za razliku od dosadašnjih večitih i već dosadnih svađa oko “izbornih uslova” i “domaćinske demokratije”, pojavilo se prvi put jedno od najkrupnijih pitanja Srbije: kuda vodi faktičko “svrstavanje” države pod kineski finansijski i privredni kišobran, mimo dosadašnjih navodno proevropskih dokumenata potpisanih sa Evropskom unijom i hoće li otvaranje srpskog tržišta za bescarinski pristup sve kineske robe dotući srpsku privredu?

Prvo se pojavila izjava Dušana Nikezića iz opozicione stranke Slobode i pravde u kojoj se iznosi ocena da bi sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom značio da će Vučić “zakucati i poslednji ekser u kovčeg srpske privrede”, da takav sporazum s Kinom nisu zaključili ni EU, SAD ili Rusija, te da je suludo da to učini Srbija, koja i nema šta da ponudi kineskom tržištu, “dok kineske firme mogu preko noći da zatrpaju srpsko tržište i potpuno uguše domaću proizvodnju”. Nikezić zatim kaže da smo Kini već poklonili najveće industrijske komplekse i najvrednije rudno bogatstvo i da smo kineskim firmama dali praktično sve ključne infrastrukturne projekte zato što smo se za njih zadužili kod kineske države, pa ćemo uskoro Kini dugovati 15 milijardi evra. Potom je potpredsednica iste SSP Marinika Tepić, nosilac izborne liste okupljene oko te stranke, u intervjuu listu Nova procenila da Srbija pada u “dužničko ropstvo” prema Kini, te da postoji opasnost da nam na kraju počnu uzimati i teritorije kad ne budemo u stanju da vraćamo dugove, itd. Zatim se oglasio i predsednik pokreta Da se struka pita Vladimir Kovačević, koji je apelovao na Vladu Srbije da spreči da kineska privreda prevlada nad domaćom i da je “zločin pustiti Kineze da bez zaštite potamane srpsku privredu”.

Na ovu poviku reagovao je čitav hor “branitelja” svakog Vučićevog poteza, od premijerke Ane Brnabić i ministra finansija Siniše Malog do urednika “službenog tabloida” Informera i njegovih pratećih analitičara. Kod ove poslednje grupe uporište za odgovor na gornje kritike je da bi ugovor o slobodnoj trgovini doneo Srbiji milijarde i da opozicija kroz kritike prema Kini i Rusiji radi za svoje nalogodavce sa Zapada. U stvari, oni neprecizno parafraziraju samog predsednika Vučića da bi sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom privukao sve strane investitore, ali preskaču njegovo oprezno ubacivanje i ulagača sa Zapada jer je, po njegovim rečima, u Srbiju “najunosnije da investiraju jer će imati najveće tržište na svetu”.

U suštini, nije ni bitno što se predsednikova izjava suviše slobodno interpretira i među njegovim vernim sledbenicima jer je i ona sama, blago rečeno, “impresionistička”. Naime, iskustvo sa sličnim “strateškim ugovorom” o “slobodnoj trgovini” sa Rusijom (koja čak tada nije ni davala ozbiljnije kredite Srbiji) pokazuje da ugovori takvog tipa sa zemljama u kojima vladaju “jaki lideri”, a ne pravne norme, nikad ne znače potpuno “slobodu trgovine”, da su oni uvek praćeni voluntarnom procenom procentualnog “porekla proizvoda” i da su uvek u korist jačeg partnera (u našem slučaju i Rusija i Kina su neuporedivo jači partneri).

Kad je reč o “slobodnoj trgovini” Srbije s Kinom (koju ona očigledno traži kad od nje očekujete nove krupne kredite), pre svega će nastradati domaća “sitna industrija” jer našu krupnu industriju Kinezi i Rusi već drže, a druga ozbiljnija postrojenja drže investitori iz EU, čije matične kompanije već imaju svoje kanale plasmana na kinesko tržište, pa im ne treba “srpska platforma”.

Da bi ipak pokazao da bi i Srbija nešto dobila eventualnim ugovorom o slobodnoj trgovini s kineskim ekonomskim džinom, predsednik Vučić je naveo primer vinara, koji bi navodno mogli da sa milion boca pređu na izvoz 12 miliona boca godišnje – ali i ta izjava prenebregava uglavnom neuspeli pokušaj Crne Gore da poveća izvoz vina u Kinu. Na tom tržištu su se suočili sa razarajućom konkurencijom francuskih, španskih, italijanskih, čileanskih i drugih vinara.