Dostojevski: Prvi put je zavoleo posle robije, oskudica mu je bila inspiracija

U mladosti, zbog otvorenog protivljenja ruskom carskom režimu, osuđen je na smrt, ali pre samog čina pogubljenja je pomilovan, pa je osuđen na robiju u Sibiru. Tokom ovog teškog perioda u životu menjao je političke stavove od liberalizma prema konzervatizmu.

Vrhunac karijere Dostojevski je delo „Zapisi iz podzemlja“ objavio 1864. godine, a napisao ga je u obliku kratkog ispovednog romana. U njemu je postavio obrazac i postupke u pisanju svojih narednih, veoma uspešnih romana. Postavio je nove, inovativne metode u pisanju. Bio je to snažan obračun sa raznim utopijskim stereotipima u vidu niza esejističkih celina, sa pratećim dramatizovanim sokratovskim dijalozima, kroz sveprisutni naboj skandala i strasti. Estetski doživljaj je doveden u drugi plan, a primarno mesto zauzela je funkcionalnost piščeve vizije.

Napisao je niz dela u kojima je razvio tehniku toka svesti. Takva su dela „Braća Karamazovi“, „Mladić“, „Krotka“, i „Idiot“. Mesto radnje njegovih romana uglavnom je velegradsko podzemlje, u kome vlada tmurno raspoloženje. Često se u njegovim delima javljaju ubistva, razne vrste zločina, skandali, krađe i slično. Čitaoca navodi na razmišljanje o mnogim pitanjima, kao što su na primer: ljudska patnja, zlo, postojanje ili nepostojanje više sile, odgovornost, sloboda, smrtnost i besmrtnost, odnos Rusije i Zapada i mnoga druga.

Po mnogim kritičarima on je bio spiritualni pisac. Njegovi su likovi vođeni neprestanom borbom dobra i zla. Književni likovi mu se kreću od božanskih bića, preko najobičnijih ljudi, pa do najnižih animalnih likova koji u pojedinim trenucima dosežu anđeoske visine, što dodatno začinjava delo i čini ga i te kako uzbudljivim. Duhovna vitalnost junaka je temeljna odlika spiritualnog pisca kakav je bio Dostojevski.

U najveća dela Dostojevskog ubrajaju se romani „Zločin i kazna“, objavljen 1866. godine i po mnogim kritičarima, sudeći prema tehnici pisanja, njegovo najbolje delo; „Idiot“ koji je objavljen 1868. godine, delo koje nameće pitanje propasti neuslovnog dobra u sekularnom svetu; „Bjesovi“ objavljeni 1872. godine, predstavljeni u duhu političkog romana kroz fabulu o grupi nihilističkih revolucionara; „Mladić“ koji je objavljen 1875. godine; „Braća Karamazovi“, roman koji je objavljen 1881. godine, a koji je ujedno i njegovo najopsežnije delo, sa snažnom porukom nade u večni život i sumom piščevih opsesivnih tema.

Dela je pisao kako bi zaradio novac. U oskudici je radio užurbano, a kako je ubrzano radio tako se i razvijala njegova kreativnost. Kroz sumoran i siv ambijent uranjao je u složen svet emocija i misli svojih junaka. Opisi eksterijera, odnosno krajolika skoro ne postoje, dok je njegov enterijer oskudan i mračan. Opis enterijera je usputan, iznose se samo najbitnije stavke, dok je sva pažnja usmerena na razvijanje fabule kroz psihološku analizu lika.

Kroz književnost je prožimao politiku, filozofiju, nauku i religiju. Stvarao je dela koja su bila uzor moderne umetničke forme.

Ljubavni život

Nakon robije Dostojevski je prvi put iskusio čari ljubavi. Budući da je bio izmučen na robiji, javila se kod njega jaka potreba za toplinom i bliskošću.

Njegova prva ljubav se zvala Marija Dmitrijevna Isajeva. Upustio se u ljubavnu vezu sa njom, a ta veza bila je prilično komplikovana i teška.

Na početku njihove veze ona je bila u braku sa jednim sitnim činovnikom sa kojim je imala dete. Kada joj je muž izvršio samoubistvo, Dostojevski ju je zaprosio.

U pismima ga je molila da joj da savet za kog bogatog čoveka da se uda. Dostojevski je i pored toga oženio Mariju. Ona prema njemu nije osećala strast, nego ga je više doživljavala kao brata. Nisu se podudarali ni fizički, a ni duhovno, pa je zbog toga umnogome trpeo njihov zajednički život.

Dostojevski je nju voleo zbog emocija koje je probudila u njemu, ali i zbog patnji i bola koje mu je nanosila. Ona mu je poslužila kao inspiracija za stvaranje lika u romanu „Poniženi i uvređeni“, žene koja je i beskrajno volela, ali i izlagala nepodnošljivoj patnji osobu koju je volela.

Marija je dugo bolovala, a umrla je 1864. godine.

Njegova druga ljubav je bila komunikativna i mlada Apolinarija Suslova. Upoznali su se tokom jedne književne večeri. On je tada imao 42 godine, a ona 22.

Zavoleo ju je zbog nežnosti koja mu je bila preko potrebna. Međutim, i ona je bila poprilično teške naravi. Bio u braku sa Marijom, te joj nije pružao onoliko koliko joj je bilo dovoljno.

Zbog toga ga je često ostavljala i upuštala se u odnose sa drugim muškarcima. Nakon smrti njegove supruge, nije pristajala da se uda za njega.

Postoji mogućnost da je Dostojevskom najveći bol u životu zadala Apolinarija. Sav bi zadrhtao čuvši samo pomen njenog imena. U delima se neprestano vraćao opisu njenog lika. Čitavog života sećao se njene nežnosti i surovosti.

Ana Grigorjevna Snitkina bila je prava ljubav Dostojevskog. Upoznali su sa kada je on pisao roman „Kockar“, a ona mu pomagala kao stenografkinja. Bio je 25 godina stariji od nje. Tokom saradnje su se zbližili do te mere da je njihov odnos rezultovao brakom, 1867. godine.

U braku su oboje bili verni. Ona je bila ta koja je sredila njegov život i pružila mu je potrebnu stabilnost. Nakon godine dana braka dobili su ćerku Sonju, koja je umrla u detinjstvu. Njihov sin se zvao Aleksej, a umro je kada je napunio tri godine.

Dostojevski se oslobodio kockarske zavisnosti zahvaljujući velikom trudu i pomoći njegove supruge. Iako je u braku sa Dostojevskim mnogo patila, Ana se nikada nije žalila, te mu je do smrti ostala verna.