Za svakog ponešto

Dođe mi da parafraziram guvernerku NBS Jorgovanku Tabaković – da li smo mi dostojni ovakve izborne ponude?

Da li je zaslužujemo i hoćemo li umeti da ih u aprilu „nagradimo“ glasovima?

Samo mi klasična levica fali.

Najlakše je građanima zadovoljnim politikom vlasti, a njih, mada verovatno mnogi od nas ne znaju nikoga ko glasa za SNS i Vučića, ima puno.

Nisu svi ucenjeni, neki uvek glasaju za vlast, neki zaista veruju Vučiću.

Sigurno je nekima dobro i oni će moći da glasaju za „spektakularnu, do sada neviđenu listu“ SNS.

Jedan je Aleksandar Vučić, prvi na gradskoj listi biće Aleksandar Šapić, kandidate za poslanike verovatno će predvoditi premijerka Ana Brnabić.

Vučić-Šapić-Brnabić.

Kakav trio fantastikus.

Kako za njih ne glasati?

Toliko nas usrećuju svih ovih godina.

Još kad im se priključe dr Danica Grujičić, Lazar Ristovski, Marko Kešelj i ko zna ko još.

Ima nas koji ipak nismo zadovoljni stanjem i vođenjem države.

Meni naročito, pored hronične korupcije, smetaju histerično samoreklamerstvo vlasti, primitivizam, netolerancija, širenje mržnje, laži, pretnji, kuknjava…

Da vidimo šta nam nude na drugoj, opozicionoj strani.

Sa razlogom kritikujemo razne opozicione stranke i lidere – nesposobni, sujetni, ne umeju ništa, svi su isti, gori od Vučića…

Svašta se može čuti, mnogo toga s pravom, ali ima i preterivanja.

Verujem da i opoziciona Srbija ima za koga da glasa.

Desničarima je najlakše – Milica Zavetnica, Boškić Dverjanih, Miloš Janković (NADA)…

Gura se i Miša Vacić, ali u opoziciju ga je teško ubrojati.

Vladajućem triju, Udružena opozicija je odgovorila svojim – Zdravko Ponoš – Vladeta Janković – Marinika Tepić.

Šta im fali? Ponoš je odličan predsednički kandidat.

Ne volim institucije sile, pa ni vojsku, ali vrlo sam zadovoljna Ponošem, odmeren, umeren čovek.

Vladete Jankovića se odlično sećam još iz praistorije kada sam pratila DSS.

Izvanredan intelektualac, gospodskih manira.

Zameraju mu desničarenje, konzervativizam, godine. Janković naginje nacionalnim i konzervativnim svetonazorima, ali ne bih rekla da prelazi granicu.

Nemam osećaj da je šovinista, a ne sećam se da je imao značajnije političke gafove.

Mislim samo da nije trebalo odmah da se „upeca“ na priču o premeštanju spomenika Stefanu Nemanji.

Ima Beograd preče probleme.

Marinika – šta reći a ne hvaliti ovu hrabru ženu?

Mislim da je možemo ubrojati u nova i mlada lica, jer ipak nije bila u vrhu opozicionog establišmenta.

Hoćete neka mlađa i novija?

Kud ćete mlađeg od Dobrice Veselinovića.

NJegovoj organizaciji „Ne davimo Beograd“, koja je deo koalicije „Moramo“, bar niko ne može da zameri da su korumpirani, da nisu aktivni i nemaju veze sa običnim ljudima.

Ako je neko stizao gde god ima problema – oni su.

Čudni smo mi ljudi.

Nikada nismo zadovoljni, niko nam ne valja.

Da Vili Brant ustane iz groba, postane građanin Srbije, sumnjam da bi dobro prošao na našoj političkoj sceni.

Sećam se prvih višestranačkih predsedničkih izbora decembra 1990.

Kandidata bilo tridesetak, a kako je krenulo i ove godine ćemo imati impozantan broj.

Srbija glasala za Slobodana Miloševića (skoro tri miliona trista hiljada ili 65 odsto glasova).

Drugoplasirani Vuk Drašković osvojio nešto manje od 900 hiljada i oko 16 odsto glasova.

Trećeplasirani Ivan Đurić tek nešto više od pet odsto i 277 hiljada glasova.

A bio je novo, lepo, lice, obrazovan, pametan, nudio mir i dogovor narodima i republikama bivše SFRJ. Ko tako glasa ne treba da se čudi posledicama.