Grad-eksperiment pod kontrolom Nastavnika

Grad beznađa prevela je Marija Stamenković. „Provokativno štivo“, kako ga je ocenio kritičar Kirkus Reviews, Grad beznađa smešten je u eksperimentalni Grad, u kom se sunce uključuje ujutro i isključuje noću, Grad koji se s jedne strane graniči sa ambisom, a s druge s neverovatno visokim zidom, Grad u kom niotkud izbijaju čopori pavijana, a zlokobne zgrade kao da se nasumično pojavljuju i nestaju…

Njegovi žitelji su ljudi izvučeni iz raznih perioda dvadesetog veka, sa različitih mesta, i u ovom naselju prepušteni su sebi, uz nadzor misterioznih Nastavnika, čiji ciljevi nisu jasni.

Kad je nastalo, „tačku na Grad beznađa stavili smo 1972, a zatim smo ga gurnuli u zaborav“ – svedoči Boris Strugacki, ovo satirično i filozofsko delo bilo je toliko politički rizično da su ga braća Strugacki tokom krila čak i od najbližih prijatelja.

Postojale su samo tri kopije, realizovane 1974, sakrivene kod ljudi s kojima ih KGB nije mogao povezati.

U Rusiji je ovaj roman objavljen tek 1988, u vreme perestrojke, i to je njihova poslednja objavljena knjiga.

Andrej Voronjin, mladi astronom dospeo u Grad iz Lenjingrada, iz 1950-ih godina, u početku je naivni i tvrdokorni pobornik Eksperimenta, uprkos tome što mu je prvi posao tu da bude đubretar.

I dok sve opakija i opasnija dešavanja uzdrmavaju Grad – dok se eksperiment otrže kontroli i sistem egalitarne raspodele poslova propada – Voronjin se polako uspinje kroz političku hijerarhiju, tragajući za odgovorima na pitanja šta je Grad, koji je smisao Eksperimenta, ko je Nastavnik i šta se nalazi iza nulte tačke… A, nakon što čitalac obuhvati tu priču, ostaje mu da isčita Kako je nastao „Grad beznađa“, s komentarima Borisa Strugackog, gde će, između ostalog, saznati da se ideja o Gradu u glavama poznate braće začela još 1967. godine.