O DOLASKU, ODLASKU I OSTANKU: Kako su gastarbajteri promenili Nemačku, a kako ona njih?
Foto: Paul Zinken / AFP / Profimedia

izložba

O DOLASKU, ODLASKU I OSTANKU: Kako su gastarbajteri promenili Nemačku, a kako ona njih?

Planeta -

"Ekonomsko čudo” u SR Nemačkoj nezamislivo je bez gastarbajtera. Oni za to nikada nisu dobili stvarno priznanje.

Ko su bili muškarci i žene koji su napustili svoje zemlje, pomogli da se dogodi "ekonomsko čudo” Zapadne Nemačke, a za to im se (pre)dugo pridavalo premalo zasluga? Tom pitanju posvetio se fotograf Mirko Muler.

Između 2018. i 2021. snimio je više od 100 portreta bivših "gastarbajtera“ koji su došli u Nemačku od 1955. Skupljao je predmete iz njihovih života i zapisivao njihove priče.

Mnogo toga se sada može videti u okviru izložbe "O dolasku, odlasku i ostanku“, koju je postavio Centar za međunarodno kulturno obrazovanje, pri Gete institutu u Mamhajmu.

Izložbu čini 18 ogromnih foto-portreta postavljenih na centralnim lokacijama u tom industrijskom gradu jugozapadne Nemačke, gde danas živi više od 170 nacija.

Posetioci mogu da pogledaju video-intervjue s protagonistima putem mobilnog telefona i QR-koda, kao i u samom Gete institutu.

"Radi se o tome da ljudi, životne priče i sudbine pojedinaca postanu vidljivi iza anonimnog izraza gastarbajter“, objašnjava za DW šefica projekta Bonka fon Bredov. Izložba jasno pokazuje da ne postoji neki tipičan gastarbajter.

Praznina nakon prestanka dolaska radnika iz DDR-a

Sam izraz "gastarbajter“ ne opisuje samo očekivanja zapadnonemačkog društva 1950ih, 1960ih, 1970ih i 1980ih da će se radnici-migranti nakon određenog vremena vratiti u svoje zemlje porekla – i velika većina došljaka imala je istu ideju.

Kada je nemačka vlada potpisala prvi sporazum o regrutovanju radnika sa Italijom 1955. godine, malo njih je pretpostavljalo da će mnogi od doseljenika ostati, dovesti svoje porodice i postati pioniri moderne useljeničke zemlje Savezne Republike Nemačke.

Do tada su izbeglice iz socijalističke Istočne Nemačke (DDR) zadovoljavale glad za radnom snagom zapadnonemačke industrije. Ali tokom pedesetih, odliv na zapad se smanjivao, da bi 1961. godine, kada je podignut Berlinski zid, potpuno prestao. Nastalu prazninu na tržištu rada popunilo je, između ostalih, dva miliona talijanskih radnika-migranata.

Od radnika na farmi do radničkog veća

Jedan od njih bio je mladi Lorenco Anese, radnik na farmi u južnoj Italiji. Nakon zdravstvenih pregleda u Bariju i Veroni, vlakom preko Minhena stigao je 1958. do Bokensdorfa kod Volfsburga. Tamo je trebalo da radi na farmi, sa bratom koji je već bio u Nemačkoj. Bili su smešteni u potkrovlju koje je prokišnjavalo. Vodu, baš kao ni toalet – u stanu nisu imali.

Loši životni uslovi bili su deo svakodnevice mnogih gastarbajtera, to izložba takođe jasno pokazuje. Pa ipak, Anese se rado seća svojih početaka u Nemačkoj – delom i zato što je već drugog dana upoznao medicinsku sestru sa kojom se devet godina kasnije oženio.

Da bi pobegao od teškog rada na selu, krenuo je u potragu za novim poslom.

"Moj cilj je bio da počnem da radim u Folksvagenu u Volfsburgu. Mnogo puta sam se bio prijavio, ali su me uvek odbijali. Onda sam iskoristio trik: otišao sam 1961. u obilazak fabrike kao posetilac. Izdvojio sam se od grupe i otišao u kadrovskol. Šef odeljenja se slučajno tamo pojavio. Objasnio sam mu svoju situaciju i on mi je jednostavno rekao da mogu odmah da počnem“, priča Anese. Četiri godine kasnije izabran je u Radničko veće u firmi, gde je ostao sve do 1993.

"Bio je to težak posao, uglavnom zbog birokratije. Ali izgurao sam, jer sam hteo da pomognem drugim ljudima. Znam kako je to kada nemaš osobu za kontakt", rekao je on.

"Uvek sam htela da se vratim"

"Dolazak, odlazak, ostanak – to izražava ambivalentan životni plan mnogih gastarbajtera, koji uglavnom nije bio vezan za ostanak u Nemačkoj“, kaže fotograf Mirko Muler.

Mnogi su se vratili kući. Oko 500.000 od 867.000 turskih radnika-migranata vratilo se u svoju zemlju do 23. novembra 1973, kada je, zbog naftne krize, "zaustavljeno plaćanje" radne snage iz inostranstva.

Pomisao na povratak bila je stalni pratilac mnogih radnika migranta. Tako je bilo i sa Španjolkom Karmen Morante. Kćerka iz dobre porodice imala je 1964. samo 22 godine kada je došla sa mužem, krojačem.

"Nakon dve godine polako sam se prilagodila. Hteli smo da ostanemo samo dok ne budemo imali dovoljno novca da kupimo kuću u Grenadi. Ali onda smo ipak ostali ovde. Uvijek sam htela da se vratim, Nemačka mi jednostavno ne leži“, kaže Morante.

"Zapravo, nije to ni bila moja odluka da odem u Nemačku“, kaže Hizir Odžmak, koji je stigao 1972. "Ali selo se okupilo i odlučilo da me tamo pošalje. Imao sam tada 15 ili 16 godina. Zašto sam odlučio ostati ovde? Da sam se vratio u Tursku, svi bi me pitali: da te nisu poterali iz Nemačke?“

Njegova priča je reprezentativna za mnoge druge priče radnika-migranata koji su dolazili, ostajali ili odlazili pod pritiskom ili zbog očekivanja njihovih porodica ili čak šire okoline.

Domovina puta dva

Za ljude kao što je Odžmak, ostanak u Nemačkoj bio je usko povezan sa njihovim shvatanjem domovine.

"Jednom sam o tome razgovarao s našim gradonačelnikom. Rekao sam mu da nam srca kucaju dva puta: kada smo u Nemačkoj, ona kucaju za Njemačku, a kad pomislimo na Tursku, onda kucaju za Tursku. Biću iskren, ne bih hteo da odustanem ni od jedne, ni od druge zemlje. Za mene su i Nemačka i Turska moj dom.“

Dve domovine, dva srca. Takav stav prema životu može se naći u mnogim pričama gastarbajtera koje je fotografisao Muler.

"Moramo naučiti da se ne radi samo o odavanju počasti radu tih ljudi, već o shvatanju njih kao dela našeg društva. Bez njih, obnova i ekonomsko čudo ne bi bili mogući. A i oni se vrlo snažno 'identifikuju sa Nemačkom“, zaključuje fon Bredov.

Ime me odaje...

Dva srca ne kucaju samo u grudima Hizira Odžmaka. Lorenco Anese kaže da je "rastrzan" kada ga pitaju gde mu je domovina.

"U Njemačkoj mi ne nedostaje ništa materijalno, ali ponekad mi nedostaje toplina. Ljudi ovde jednostavno nisu tako otvoreni i pristupačni kao u Italiji. S vremena na vreme poželim da ljudi u Nemačkoj malo više prilaze jedni drugima. Ali, usprkos svemu, nema govora o povratku u Italiju", kaže.

A Ljubica Mitrović, koja je s 18 godina došla s mužem iz Srbije, odnosno tada iz Jugoslavije kaže da je Nemačka "u međuvremenu postala moja domovina".

"Ali to je još uvek i Srbija. Srećna sam zbog toga što imam dve domovine. Moram odati priznanje Nemcima, svima daju poštenu šansu. Svako ko želi da se uključi u društvo, uspeće u tome. Samo, ponekad mi je krivo što se stalno spominje moje migrantsko poreklo. Nikad kraja. Ime me takoreći odaje."

Kurir.rs/Dojče vele

Prijavite se za kurir 5 priča
Naš dnevni izbor najvažnijih vesti

* Obavezna polja