Povodom ukrajinske krize: Otkud blagonaklonost Nemačke prema Rusiji?

Bilo da eskalira u rat ili ne, kriza u Ukrajini je izazvala potrese u Nemačkoj povodom njenog odnosa prema Rusiji. Nemačka je mlaka u svojim osudama, neodlučna u preduzimanju koraka koji bi odvratili Rusiju da napadne Ukrajinu, nejasna u svojim namerama ako se to ipak desi

Piše: David Vareger

Granično područje Ukrajine i Rusije obuzelo je pažnju celog sveta. Mediji, obaveštajni izvori, diplomate, NATO, analitičari međunarodnih odnosa, odmrznuti kremljolozi iz epohe Hladnog rata, svi tumače poteze Vladimira Putina, razlažu njegove motive i predlažu šta treba uraditi. Pisac ovih redova ostaje neuveren u to da predsednik Rusije namerava da sprovede blickrig do Kijeva i poljske granice, ali ni on ni ovaj članak ne bave se Rusijom.

Bilo da eskalira u rat ili ne, ova kriza je izazvala potrese u Nemačkoj povodom njenog odnosa prema Rusiji. Nije prošlo ni sto dana od formiranja vlade, a jaz između koalicionih partnera pretvara se u rascep koji potresa koaliciju, ali i odvaja Nemačku od njenih evropskih i NATO saveznika. Nemačka je mlaka u svojim osudama, neodlučna u preduzimanju koraka koji bi odvratili Rusiju da napadne Ukrajinu, nejasna u svojim namerama ako se to ipak desi.

Ovo se prvo videlo u odbijanju Nemačke da isporuči Ukrajini oružje. Niko ne veruje da bi naoružavanje Ukrajine pet minuta pred invaziju moglo da spreči Rusiju da zauzme celu zemlju, ali bi povećalo cenu u krvi koju bi ruska armija morala da plati. Ti hipotetički gubici moraju narasti do te mere da za Putina cena rata skoči do neprihvatljive sume života ruskih vojnika, bez obzira na sigurnu pobedu u ratu protiv Kijeva.

Nakon što su Amerikanci i Britanci preduzeli korake da Ukrajina dobije protivtenkovske projektile i snajpere, sličnu nameru pokazale su i pribaltičke države s vojnom opremom koju su svojevremeno kupile od Nemačke. Međutim, za preprodaju ili prosleđivanje nemačke vojne opreme mora se dobiti dozvola od same Nemačke, a ona je blokirala takvu isporuku. Time je aktivno odmogla spremanju Ukrajine za rat, na užas svojih saveznika i nemačkih medija, koji ne mogu da veruju da se njihova vlada stavlja na stranu jednog autokrate kakav je Vladimir Putin.

Tom svojom blagonaklonošću prema Rusiji diskreditovala se za njih predvodnica koalicije Socijaldemokratska partija Nemačke. Ankete pak ne pokazuju da koaliciona vlada radi išta pogrešno u očima javnog mnjenja. Nema značajnijih odstupanja u popularnosti partija od rezultata koje su osvojile na izborima u septembru 2021. U jednoj drugoj anketi pola Nemaca smatra da će do rata doći, samo četvrtina da neće.

Po pitanju slanja oružja gotovo pola Nemaca je protiv, a svega 40 odsto za. Ako bismo pitali po glasačima partija, najviše spremnosti za suprotstavljanje Rusiji pokazuju, paradoksalno, glasači Zelenih, koji su potekli iz pacifističkih protesta 1960-ih. No, čak ni među njima nije većina za mešanje u sukob na strani protiv Rusije.

SEĆANJE NA PROŠLOST: Ovakvo ponašanje Nemačke prema Rusiji nije ni izbliza novo i oblikuje ga nekoliko faktora. Prvo je svakako sećanje na Drugi svetski rat, ali ne u smislu straha od poraza u ruskoj zimi ili doživljaja Rusa kao manje vrednih nego upravo zbog zločina koje su Vermaht i SS činile Rusima. Od Vilija Branta naovamo Nemačka je uglavnom pokazivala razumevanje za stavove Moskve i izlazila bi im u susret, naročito pod kancelarima Gerhardom Šrederom i Angelom Merkel.

Za njihova vakta povećala se i energetska zavisnost Nemačke od ruskih energenata, što je trebalo da kulminira u pokretanju gasovoda Severni tok 2, o čemu smo već pisali. Time su se spojili i korisno i etičko. Uzalud Ukrajinci ističu da su Nemci i njima dužni za zlodela u Drugom svetskom ratu, u obrazovanju Nemaca Rusi su tu na mestu mučeničkog naroda. A i ako Bizmarku Balkan nije bio vredan kostiju jednog jedinog pomeranskog grenadira, ne vredi ih ni Ukrajina.

Drugi razlog je način razmišljanja savremenih Nemaca. Izuzetno neskloni ratu, Nemci ne vide konstruktivan pristup rešavanju kriza dolivanjem ulja na vatru, slanjem oružja u krizne regione, pa čak ni prekidom odnosa sa agresorom. Za Nemce dogovor i kompromis čine glavni metod rešavanja međuljudskih i međudržavnih problema. Jasno je da će oni uvek biti više na štetu jedne strane nego druge, ali dobrovoljno učešće u nalaženju rešenja isto čini održivim. Stvaranje zajedničkih materijalnih interesa kroz trgovinu i privredni razvoj svim stranama daju razlog da održe mir. To je bila osnova Brantove Istočne politike sa SSSR-om i, što se Nemaca tiče, taj pristup je pokazao da je uspešan.

POŠTOVAOCI PUTINA: Na ovo dodajmo i da ruski predsednik, iako ga se mnogo Nemaca pribojava, ima svoje poštovaoce i u nemačkoj levici i u nemačkoj desnici. Ova poslednja dolazi u nekoliko ideoloških pravaca, od kojih su neki i tradicionalizam, militarizam i hrišćanski konzervativizam – sve osobine koje njihovi sledbenici prepoznaju u Vladimiru Putinu. One su van granice politički prihvatljivog i zato je komandant nemačke flote admiral Kaj-Akim Šenbah morao da ode u prevremenu penziju. Na jednom skupu u dalekoj Indiji izjavio je da je njemu kao privrženom katoliku hrišćanska Rusija potrebna za savez protiv ateističke Kine. Kao i da Vladimir Putin samo traži poštovanje, što je mala cena za mir, a koje uostalom i zaslužuje za sve što je uradio.

Nije admiral usamljen u svom mišljenju i nije on ni za odstupanje od nemačke strateške logike negovanja odnosa s Rusijom. Kroz istoriju su nemačke i ruske države znale da podele zemlje u svom međuprostoru između sebe, od čega Poljska, Ukrajina i pribaltičke zemlje traumatično strepe.

Ova nemačka spremnost da Rusiji prinese na žrtvu interese, ako ne i teritoriju svojih manje važnih partnera, bila je zabeležena i u depešama Vikiliksa. Tek 2010. NATO se složio oko planova za eventualnu odbranu Estonije, Letonije i Litvanije od ruske invazije, dve godine posle ruskog upada na teritoriju Gruzije. Do tada je upravo Nemačka sprečavala razradu takvih planova koji bi mogli delovati agresivno Moskvi.

Ni Americi nije do ratovanja i ostavljanja kostiju po Ukrajini. Zato se razrađuju oružja koja ne uključuju ubijanja i razaranja, makar ne mecima i bombama. U pitanju su sankcije za koje javno mnjenje Srbije zna i koliko su razorne po jedno društvo i koliko neefikasne u postizanju svojih ciljeva. Na primeru Irana vidi se da je ekonomija na kolenima već godinama, ali da režim nije. Amerika je u 20. veku izgradila sistem koji su sve zemlje koje žele da učestvuju u globalnoj razmeni bile prinuđene da prihvate i prilagode mu se. Sada taj sistem koristi kao oružje.

Svake sankcije slabe sistem pomalo, ali mnogo više pogađaju ekonomiju koja je na njihovom nišanu. Rusiji kao stalnoj članici Saveta bezbednosti ne bi mogle biti nametnute sankcije UN-a kao svojevremeno SRJ, ali bi Amerika mogla da je izbaci iz svog bankarskog SWIFT sistema, što bi bio udarac za sistem. Nemačka je zamoljena da se pozitivno izjasni o takvom scenariju, ali sve što je državni sekretar Blinken dobio jesu mucanja i diplomatsko izbegavanje obavezivanja.

Vašington je od Berlina tražio da makar zapleni privatni avion Putinovog bliskog saradnika i “kuvara” Evgenija Prigošina, koji se nalazi na mnogim listama za sankcije jer je, između ostalog, umešan i u finansiranje ruske plaćeničke družine “Vagner”. Nemačka ne vidi razlog za tako nešto, budući da Prigošin demantuje da je on vlasnik aviona. U potezu tipičnom za Nemačku kada želi da izbegne bilo delanje bilo nedelanje, vlasti su prepustile rešenje Saveznoj službi za carinjenje koja će istražiti slučaj. Slično nerešenje doneto je i u epizodi sa Severnim tokom 2.

Svima je jasno da su ulozi veći od same Ukrajine. Zapad je bio zapanjen kada je Avganistan pao, pošto su ga prepustili njegovoj sudbini. Već uzdrmanog samopouzdanja, on sada gleda ne ka Ukrajini nego prema Tajvanu jer zna da Peking netremice posmatra. U tom smislu će se Savezna Republika Nemačka, koja stremi pacifizmu, kajati kako god da postupi. Eri multilateralizma u kojoj se njena diplomatija snalazi Sunce je na zalasku. Gase li se svetla i koliko će noć trajati kao da nas iz 1914. pita Lord Edvard Grej.