Prevladavaju katastrofičari. Namnožili se gotovo kao sojevi koronavirusa. Tvrdo jezgro tipuje na jednu od dve zastrašujuće mogućnosti – da svet uleće u novi hladni ili u pravi veliki rat.
Njihova umerenija sorta igra na blickrig, koji će dodatno amputirati delove bivše sovjetske republike Ukrajine.
Ostali su razvrstani po navijačkom opredeljenju. Da Ukrajina cela padne u ruke Rusije, ili da se uz pomoć Zapada iz njih izmigolji, ili da ostane da cvrči između te dve vatre, ili da joj velike sile zagarantuju neutralnost, ili da ostane “nedovršeni posao”, za kakav još duže važi Zapadni Balkan, ili da joj je suđen takođe nesrećni status “zamrznutog konflikta”, poput ovdašnjeg povodom Kosova…
Nema, sa druge strane, ni među najvećim optimistima nikoga ko bi stavio paricu na mogućnost da će Ukrajina postati časni izuzetak od masovnog kršenja međunarodnog prava i sačuvati celovitost teritorijalnog integriteta i nacionalnog suvereniteta. Rusija joj je poodavno oduzela Krim, a sada smera i da delove separatističkih tvorevina na istoku suseda takođe pripoji sebi ako Kijev ne pristane na njihovu široku autonomiju kojom bi se dirigovalo iz Kremlja.
Zapad u celini jeste na strani Ukrajine, na rusko nagomilavanje trupa odgovara najavom zaoštravanja sankcija Moskvi, slanjem naoružanja i instruktora Kijevu, mobilizacijom NATO snaga, ali bez volje da vojskom kroči na eventualno poprište. Rusija pak nastoji da uveri kako i ne namerava da izvrši invaziju već da joj je cilj da zaustavi širenje zapadne alijanse na istok.
Moglo bi se reći da je tako Ukrajina zapala u jednu od najtežih geostrateških situacija – kada dve velesile tvrde da će je svojski braniti jedna od druge, ali preko njenih leđa. Stoga je, slutim, za nju najmanje loša varijanta da se o njenoj sudbini usaglase spoljni moćni faktori od kojih ona zavisi. Na šta god onda ličila, biće u manje tragičnoj situaciji od one koja bi je snašla da bude razarana kao poligon za dokazivanje njihovog rušilačkog nadgornjavanja.
Sklon sam da poverujem da je izglednije diplomatsko, kakvo-takvo, rešenje nego izbijanje velikog rata. Da, na primer, Zapad prihvati da je Krim (koji je Nikita Hruščov 1954. prisajedinio Ukrajini) nepovratno ruski u skladu sa svojevremenom opaskom Vladimira Putina “kada je moglo Kosovo (da proglasi nezavisnost od Srbije), zašto ne bi mogao Krim (da se otcepi od Ukrajine)”. A da se Moskva odrekne ambicija za dalja skrnavljenja komšijskog kompletnog integriteta. I da se obe spoljne sile saglase da Ukrajina ostaje svoja bez priklanjanja ijednoj od njih, uz priznavanje autonomije na njenom istoku (kako sugeriše i komentator londonskog Gardijana).
Da diplomatsko rešenje nije isključeno, podupire i ruski zahtev da se NATO povuče na svoje granice iz 1997, to jest da se odrekne Rumunije, Bugarske, Poljske, pa i članica nastalih iz raspada SFRJ. Jer, tako nešto nemoguće lansirano je samo da bi se u potonjoj razmeni realnih interesa iskoristilo kao pregovarački “ustupak”, da se odustaje od nečeg za čim se čeznulo, a čime se ni u mašti ne raspolaže.
Ukrajinska kriza je ujedno stavila Ameriku na velika iskušenja. Formula da ona ne može istovremeno da vodi dva velika rata zamenjena je testom može li u savremenim tumbanjima da se nosi sa izazovima koje joj istovremeno nameću dva velika strateška rivala – Kina i Rusija.
I nije li već previše razapeta u njihovim, reklo bi se, sinhronizovanim dejstvima protiv njene donedavno neprikosnovene dominacije u svetskim poslovima? Preganjanja oko Tajvana prethodila su najnovijem natezanju oko Ukrajine, pri čemu su se Peking i Moskva dobro razumeli.
Stoji činjenica da su se poslednjih godina Rusija i Kina širile, a da se prostor Zapada sužavao. Osim što joj je ovih dana porastao rejting kao energetske velesile, Rusija je bitno intervenisala za izbavljenje podrivenih autokratija u Belorusiji, Kazahstanu i Siriji, prethodno uspostavivši paralelne sisteme u delovima Gruzije i Moldavije, uz povećavanje angažmana sa Iranom, u Libiji, pa i u Avganistanu, iz kojeg se Zapad konfuzno povukao posle dvadeset godina. Kina se u međuvremenu raširila kako izgradnjom veštačkih ostrva po Pacifiku, a još više investiciono-kreditno-infrastrukturnim projektom “Pojas i put”, kojim je obuhvatila praktično celu planetu.
Nisu li se i te dve “revizionističke” i sistemski Zapadu rivalske sile tako previše razapele? Slutim da jesu. Trenutno je u toku njihovo napumpavanje možda kao na početku basne u kojoj se žaba na kraju raspukla, nastojeći da bude velika kao vo.
Evropa kao da se pritom našla između čekića i nakovnja, gde se kuju animoziteti umesto kohabitacije na kojoj se zasniva njena Unija. Prisustvujemo, kako uočava komentator madridskog Paisa, situaciji u kojoj je Evropa na rubu rata kakvog nije bilo posle raspada SFRJ i najvećem geopolitičkom obrtu od kraja Hladnog rata.
Šta će iz toga proizaći? Rekoh da tipujem da će se naći diplomatski izlaz iz ćorsokaka kakav predstavlja ukrajinska kriza. S nadom da će diplomatija, iako su joj nacionalni interesi u prvom planu, najzad ići u prilog demokratizaciji globalnih i lokalnih odnosa. Makar i puko na svetskoj kladionici, ali mirne savesti…
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR