Rasizam Engleza – "Dalas je beli tim u crnoj ligi"

U NBA ligi trenutno je 74,2% afroamerikanca, dok igrači bele puti zauzimaju 16,9% rostera NBA ekipa.

Deluje da su igrači bele puti sve manje relevantni u NBA ligi, piše Gardijan, ali da jedan tim i dalje ne odustaje i nazivaju ih belom ekipom. To su Dalas Maveriksi.

U 15 od poslednje 21 sezone, Dalas je imao barem tri belca u ekipi i u osam od tih 15 sezona imali su četvoricu, od čega su dvojica uvek bila u startnoj petorci.

Gardijan želi da ubaci rasizam u ovaj tekst i tako pokuša da opravda ovo, a napominju i da je vlasnik Mark Kjuban imao veoma loš odnos prema ženama u njegovoj organizaciji, ali ipak je Kjuban donirao dosta novca i podržao organizacije poput Black Lives Matter, a i za izvršnog direktora franšize stavio je Afroamerikanku Sintiju Maršal, predsednika, trenere, generalnog menadžera... Sve afroamerikance.

Vlasnik Mark Kjuban je uvek birao najbolje bele igrače i Evropljane, pa je tako za vreme njegovog mandata došao Stiv Neš, najbolji igrač u istoriji ekipe Dirk Novicki i na kraju Luka Dončić – Kanađanin, Nemac i Slovenac srpskog porekla. Naravno, sada tu igra i naš Boban Marjanović.

Engleski Gardijan odlučio je da stavi sve sa strane što je Mark Kjuban pričao, da su Evropljani iskusniji, da imaju bolje košarkaško obrazovanje u Evropi, da su već igrali profesionalnu košarku pre nego što su stigli u NBA ligu, već je odlučio da napiše sledeće:

„Ali problem sa Maveriksima nije njihova sklonost belim superzvezdama – da je svaki belac kojeg su stekli dobar kao Neš, Novicki i Dončić, bili bi višegodišnji šampioni. Ne, to je njihova žeđ za stranim belim igračima. Veliki deo krivice može se svaliti na Donija Nelsona, koji je bio generalni menadžer tima od 2005. dok nije napustio tim u junu prošle godine. U pored odluka generalnog menadžera, preterani potpisi stranih belih igrača pod njegovim vlasništvom morali da budu, bar delimično, Kjubanov poziv.

Birali su razne bele igrače, uglavnom promašaje, gotovo kao da su verovali da samo treba da ubace što više belaca u nadi da će jedan od njih bitio odličan kao Novicki.

Stopa pogodaka je bila neverovatno niska. Dončić je briljantan, ali je stečen na draftu, a ne na trejdu, dok je njegov trenutni saigrač Kristaps Porzingis solidan NBA igrač, ali verovatno nije vredan dva pika prve runde kojih su se Mavsi odrekli da bi ga kupili od Niksa. Momci kao što je Redick bili su efikasni u svom vrhuncu, ali su bili daleko od svog vrhunca kada su krenuli u Teksas.

U 2014. došao je možda i najgori pokušaj Nelsona i Kjubana da potpišu partnera na nivou zvezde za Novickog kada su predali Čendleru Parsonsu, belom igraču koji je u proseku beležio u karijeri od 16,6 poena i četiri asistencije po utakmici za Hjuston Roketse. trogodišnji ugovor od 46 miliona dolara. Parsonsova prva sezona sa Mavsima bila je definicija osrednjosti. Odigrao je 66 od 82 utakmice uz prosek od 15,7 poena. Doživeo je pad u skoro svakoj značajnoj statističkoj kategoriji, osim povećanja od 0,01% u njegovom šut za tri poena".

"Koliko god da je verovanje Mavsa u Parsonsa bilo smešno, to je pogoršala njihova očigledna spremnost da mu se prepuste van terena. Tim MekMejhon, dugogodišnji reporter Mavsa, rekao je za ESPN: „Parsons je imao znatno veću kontrolu nad osobljem nego Doni Nelson tokom dve godine. To je jednostavno činjenica.”

Pa zašto su Mavsi imali tako dugu i doslednu istoriju nudeći velike ugovore lošim belim NBA igračima? Nikada nije bilo razloga da se veruje da je Kjuban ili bilo koji važan član organizacije imao bilo kakvu rasnu pristrasnost prema igračima koji nisu belci. I dok je bilo dosta disfunkcije unutar organizacije, nijedna od njih nije imala rasnu komponentu. Možda odgovor leži u marketingu.

Prema popisu stanovništva SAD iz 2020. godine, stanovništvo Dalasa je 62,7% belaca. Možda je organizacija htela da stavi proizvod koji izgleda kao većina navijača Maveriksa (kao kontrapunkt, FiveThirtyEight je 2014. izračunao da su Maveriksi imali više navijača koji nisu beli od proseka lige). Ako je tako, oni bi bili jedina franšiza u pretežno belom gradu koja je zauzela takav pristup. U poslednjih 20 godina, drugi većinsko beli NBA gradovi poput Portlanda (77,4% belaca), Bostona (52,8% belaca) i Oklahoma Sitija (67,7% belaca) nikada nisu imali nijednog belog igrača kao lice franšize i oni su ipak uspeli da prepune svoje arene navijačima.

Neki mogu tvrditi da problem nije u igračima koliko u njihovoj sposobnosti. Na kraju krajeva, da li je gledanje vašeg tima napunjenog osrednjim belim igračima išta gore od gledanja kako ih napunite osrednjim crnim igračima? Možda i ne, ali u ligi koja je provela toliko vremena pričajući o svojim pokušajima da podigne crnačku zajednicu, tim koji se čini da stalno privlači bele igrače izgleda van balansa. Čak i ako ta politika nije namerna ili se svodi na privlačenje belih navijača u grad kojim dominiraju belci. To je takođe politika koja će na kraju naneti štetu najuzbudljivijem belom igraču lige - Dončić neće osvojiti titulu sa Maveriksima ako mu ne naprave dobru ekipu.

Sa odlaskom Nelsona ovog leta, Kuban je angažovao crnog generalnog menadžera Harisona da zameni Nelsona. Ali ove van sezone, Harison i Cuban su nastavili godišnju tradiciju dobijanja/zadržavanja tako-tako belog igrača kada su Mavsi ponovo potpisali Marjanovića na novi ugovor. Ostaje da se vidi koliko će moći Harison imati u predstavništvu Mavsa, ili će Kubanac, samoproglašena „poslednja reč“, zadržati status kvo zbog kojeg Maveriksi više liče na tim iz 1952. nego 2022“.