Iz nedeljnika NM

0

Oooj “gluposti” nesalomiva!

Autor: Đokica Jovanović

Izvor: Novi magazin

Oooj “gluposti” nesalomiva!

Izvor: Facebook

Pitanje u nekoliko skica prostih: Čitaoče štovani, može li “pamet” ikako “glupost” nadvladati?

 

Piše: Đokica Jovanović

Glupost uspavljuje nepoverljivost; ona “obezoružava”... Nekolike tragove te vrste prepredenosti nalazimo u izvesnim odnosima zavisnosti u kojima su snage dotle nejednake da najslabiji pokušava da se iz njih izvuče praveći se glupljim nego što jeste; tako stoji, recimo, sa onim što zovemo sluškinjskim lukavstvima: ophođenje podređenih prema gospodarima vičnijim govoru, odnosi vojnika prema oficiru, učenika prema učitelju i deteta prema roditeljima. Slab, koji ne može, manje nadražuje nosioca moći od onoga koji neće. Glupost ga čak baca “u očaj”, što je, neosporno, stanje slabosti!

Robert Muzil, O gluposti

 

Julius Diez, Trijumfalna povorka gluposti

Na početku, kao što običaj nalaže – Prolegomena

Tišina, mir, ništa. Tek, iznenada on reče:

– Ja sam glup.

– Da?

– Šta “da”?

– Čekam da nastaviš.

– Nemam šta da nastavim. Samo sam rekao da sam glup. Čovek se i neznancu poveri.

– Ne, ti nisi hteo da mi se tek tako poveriš. Hteo si da probudiš moju radoznalost. Misliš, sada će on hteti da sluša moje gluposti, pa da se naslađuje što je pametniji.

– Ne razumem – reče glupak spokojno. – Samo sam hteo...

– Znam šta si hteo. Da se poveriš, makar i neznancu – reče ovaj s malo sarkazma.

– Pa poverio sam se. Sad, ništa više.

– Samo toliko?

– Šta “toliko”?

– Pa poverio si mi se. Tek tako? Ljudi, makar bili glupi, ništa ne rade tek tako. Imaju razlog, makar glup. I glupi hoće da razgovaraju. A ni o čemu se ne može razgovarati. Dakle, zašto si rekao da si glup?

– Mislim zato da vidiš da me ima, a pošto sam rekao da sam glup, mislio sam da nećeš ništa više da me pitaš. Znaš da me ima i ostaviš me da dremam.

– Da dremaš? Sada kada si mi skrenuo pažnju na sebe. Sada kada hoću da znam zašto si našao baš mene? I šta hoćeš da kažeš?

– Mmm, ne znam. Eto.

– E sada si me zainteresovao, hoću da saznam...

– Šta? Kad ja ništa više ne znam. Glup.

– Da ništa ne znaš ne bi rekao iz čista mira da si glup. Neko “zato” sigurno da postoji.

– Ma, jok... eto da kažem.

– Ljutiš me sad i mislim da se sprdaš sa mnom. ‘Ajde, reci. Gubimo vreme.

– Nemam šta da ti kažem. A i vreme ne gubim. Ništa ne radim i ništa ne mislim. Meni je svejedno.

– Ali meni nije! Ili ćeš da mi kažeš ili ću da pomislim da me vređaš i da mi se podsmevaš.

– Kako vređam? Niti ti se podsmevam niti sam bezobrazan. Evo, ti vičeš na mene, a ja te nisam ni uvredio, ništa loše nisam rekao, nisam te uvredio.

– S tobom ne može ni razumno da se razgovara! Uostalom, šta će mi ovakva danguba i nervoza. Da me glupak izbaci iz koloseka.

– Ja nisam ni tvrdio da sa mnom može da se razgovara. To ti tako hoćeš. Meni je svejedno.

– E pa, nemamo mi o čemu da razgovaramo! Dosta je!

– Pa ja tako hoću od početka. Ništa više.

I! Opet zavladaše tišina i mir. “Glupak” se zavali još udobnije, mljacnu spokojno, zadenu čačkalicu u ćošak od usana, a “pametan” sedi, ukočio se, ne pokreće se, stego vilice, napeli mu se mišići i žile. U sebi se ždere: kako sam mogao da dozvolim da ispadnem glup. Ja, pa glup. Počinje da ga mrzi.

A vidi sad tog lukavog “glupaka”, baš mu zgodno i udobno, i dremež ‘vata.

Zahrkaće on spokojno, glasovito da se u čaršiji i sokaku čuje. Da “glupaka” sav komšiluk podjebava i olajava (i u sebi mu pomalo zavidi): Taj ni o čemu ne brine. Samoživ i glup, dok je sav normalan svet u ovo nedoba uznemiren i uplašen – od vlasti, od gazda – od sile koja bi htela ni boga za ič da ne jebava. Ali dođe i to, pa se sila na golemo uznese i – sebe zafrkne. Te joj za šiju do juče prepadnut narod nogom stupi.

Biva to tako kod “glupih”.

 

Severin Rosen, Mrtva priroda Voće (1855)

Prva skica

Noć. Sedim u sobi porodične seoske kućice. Dedovina i očevina. Tamo na obroncima planinskim. Na zidu slika – kopija neke kičerske slike (autor anoniman) koja pripada ogromnom mnoštvu za-na-zid slika bezličnog naziva – “Mrtva priroda”. Na slici pladanj. I na njemu – voćni aranžman: jabuke, breskve, neizbežno crno i belo grožđe, jedna kruška, dunja, šljive, orasi, bokal, vaza i u njoj pregršt lala, i narandže i banane. Slikovni prikaz nepogrešiv, fotografski uverljiv, oku onako prijatan. U punoj jedrini, zdravom izgledu i sjaju, voće, cveće i sudovi doimaju se dostojanstvenim i trajnim (slika tu visi decenijama). Odišu snagom večne prirode. Poput darova kakvog mitskog delije kada ih urami slikar-demagog. Mitski junaci su takođe snažni, kao od same prirode dati. Od tvrde i junačke koske predaka naših. Tako prirodni i jaki naši su, a i moji u seoskoj sobi. “I ti si jedan od nas”, kazuju mi, više hukom vetra iz šume više mog dvorišta no jasnim glasom u mrklini seoske noći. Da, da. Jer pripadamo istom rodu, istoj zemlji i prirodi. I ja bih da se za stalno poistovećujem s tim (našim i mojim) harmoničnim, jakim redom. Završena misao. Heroji se pretapaju u voće i posude na umivenoj, sviđa-mi-se slici.

A ja, uramljen u trošnoj kućici, i dalje sedim.

 

Tri stojeće božanske bronzane figure iz starog Egipta

Još jedna skica

Čitam u udžbeniku istorije starog veka da je faraon apsolutni vladar svega u svojoj zemlji. On vlada planinama i rekama, pticama i zverinjem, vazduhom i vetrovima, vlada nad ljudima. Klanja se samo Bogu Suncu. Tako je bilo nekada davno. Faraon našeg doba je moćniji. Od Boga Sunca je oholiji. Ničemu i nikome se ne klanja do svojoj slici u nadleštvu kakvom i svom odrazu u ogledalu. Svojim faraonskom milošću dariva život i postojanje planinama i rekama, pticama i zverinju, vazduhu i vetrovima. A ljudima?

Tamo gde faraona našeg doba ima, ne može čoveka da ima. Faraon može sve i hoće sve. Čemu čovek, pored pokornog naroda i vernog dvorjanstva?

 

Džozef Kepler, Šefovi Senata

I još jedna skica

Ih, kakva vremena dođoše, od onomad, pa do danas kad krenuše bojevi junački za slobodu i demokratiju koje ne imadosmo od satrapa raznih – od Osmanlija, pa do Tita kovača – kako vazdan, niz nekoliko vekova već, uzdišu dični naši podvižnici narodni. Da li treba reći, većini od njih su raznorazni režimi fino uhlebije darivali (uzgred, samo da kažiprstom pravedničkim optužujući ne upiru u pravcu režima živoga).

Miting. Ko zna koji po redu. Ko zna koliko godina već. Zajapureni političari. Uvek sam se čudio – zašto viču kad imaju mikrofon i jake zvučnike. Hrabri su. Ozbiljno upozoravaju suparnike “da ovako više ne može” i da ne pomišljaju da njima i nama, “narodu”, “poštovanim građanima”, “braći i sestrama” ni u kom slučaju ne stanu na put. Dozivaju slavne pretke, kunu se u njihove grobove, ne izneveravaju njihovo junaštvo. Patrioti su svim svojim bićem. Podignutih glasova, ruku, prstiju, pesnica, glava… srčano se zalažu za naš miran život “dostojan čoveka”, za sreću i napredak naše dece. Ničeansko “obećanje sreće”. Gorko su svesni naše (“narodne”) bede, i jada, i jeda – u šta nas uvališe oni drugi neljudi. Kazuju nam, onako uvereni jako, da samo oni sa sobom nose napredak, prosperitet. Kazniće oni ove koji nam za vrat nevolju natovariše, sve pravedno i po zakonu, odlučno, dosledno, bez izuzetaka i skroz časno i pošteno. Mi dole publika, “narod”, uzneseni, pali u ekstazu. Verujemo. Baš hoćemo jer moramo da verujemo. Kličemo. Aplaudiramo – frenetično. Zaiskri suza. Trg preplavljen velikim nekim osećanjem sveprisutne solidarnosti ljudske – i nade bezgranične. Verujemo svakom narednom govorniku sve više i više. Na kraju, uspinje se na binu glavni, lider, junak, spasilac naš. On grleno i silno podvikne, a mi odozdo uznesosmo se do nebesa – nepobedivi i pravednici. Srećna i slatka budućnost oslikana njihovim rečima skoro da je već tu. Opipljiva. Iza prvog ćoška. Naši neprijatelji se već uveliko spremaju za beg pred našim silovitim pravednim gnevom, mučeni sopstvenim stidom i sramotom. I onda... Poslednji govornik završava svoj govor. Pozdravi. Političari-govornici silaze sa bine. Zadovoljni, vidi im se na licu. Razgovaraju. Tapšu se po ramenima. Fini i kulturni (ko da neprestance čitaju bonton) propuštaju dame preda se. Nasmešeni, onako samosvesno i nadmoćno… Organizovano se nekuda upućuju. Mi, “narod”, se osipamo. Idem polako ulicom ka domu svom. Žamor mase lagano gasne. Suton. Tišina osvaja. Uživam u sopstvenoj veličini, hrabrosti i značaju. I ja sam protiv onih nepravednih, zajedno sa onima na pravednoj strani. Deo sam velikog događaja.

Iznebuha, pitanje nedozvano. Nelagoda. “A plata? Hoće li je sutra, sitne, uopšte biti?” O tome govornici ništa ne rekoše.

Kod kuće moja porodica sedi. Gleda televizor.

 

Jakob van Svanenburg, Sibila i Eneja u podzemnom svetu

Evo i skice za konac

Veče. Udobno utonuo u svoju fotelju ukraj sobe, čitam novine. Ubistva. Politička i ona od druge sorte. Mitinzi. Kriza. Apatija. Opozicija i vlast upućuju teške anateme jedna drugoj. U očima i rečima krv. Šikljaju zakrvavljene kletve na sve strane. Ipak, mora se priznati vlastima da su u razastiranju crnila uspešnije od ovih koji se, s mukom i šepajući, dižu kao opozicija. Spremniji su, i jači, i opasniji. I mora se priznati vlastima da su baš nadahnute u prepadanju gladnih i da onako, bajagi izokola, onima koji bi da se opiru, malo batrgaju, znalački pokažu drum u tamnu noć. To ih čeka ukoliko nogom ne stupe kroz arkapiju, pa pokunjeno priđu gazdi k nozi. Evo dugo već mnogi se šunjaju, a mnogi “od ovi protivnici” (kako ih nazva jošte onomad Pašić Baja) šmugnu u gazdinu avliju. Žustri lovci, ovi gazdini. Kuršumi im ubojiti, nišani nepromašivi – od ponuda ušećerenih, fotelja i položaja u nadleštvima, što ih povazdan Gazda i dvorjani njegovi na dve na tri sklepavaju. Važno je to “za državu i narod” da ‘oćeš da slušaš, a da ponešto znaš nije baš preporuka. Ima ko sve zna. I ko je vlasnik svega (ako može, i svakoga). Onaj-Jedinstveni-On. Još pre skoro dva veka je Johan Ed. Erdman dobro primetio: “Široko rasprostranjena greška je da pojedinac poseduje imovinu koju se suveren ne usuđuje oduzeti, zaboravlja se da vlasništvo postoji samo u državi, tj. preko suverena; ne manje rasprostranjena glupost je da je suveren podložan zakonima, ne smatrati da je samo njegova volja zakon (kurziv moj).” Tim povodom, u drugom spisu, Erdman dodaje: “Činiti gluposti – dakle, praksa gluposti – ili glupost na delu, eto šta nazivamo brutalnošću”. Pa kad takvi njegovi zagrizu, živo meso čupaju i kidaju; kosti mrve. A i opozicija, osim izuzetaka u njoj, na plen gleda isto onako urokljivo i pohlepno kao i vlast. E biće da se otuda svakojake stra’ote i samrtni hropci baš odasvud cerekaju.

I tako. Ukoso prema meni televizor. Uključen. Brzi fleševi i tonski fragmenti stalno se mrse, pa se cepaju. Reklame, tgaj najgluplji, najlažljiviji, a najdosadniji žanr. Nametljiv, nesalomiv žanr – sve hvališe: od piškota, gaća, pa do političara. Hologramski raskošno šarenilo slika. Sve se vrti, pretapa, smenjuje u magnovenju. Hladne i precizno izvajane slike i prizori. Zvuci, skoro prirodni, ali sa u pozadini onim neizbežnim metalnim sazvučjem.

Preda mnom dve drame. Novinska i televizijska. Prva najavljuje smrt. Druga mrtvorođena. A ja? Jednim okom pogleđujem na novine, drugim na televizor. Onda prvim okom u televizor, a drugim na novine. Čas ‘vamo, čas tamo. Čas se plašim zla što ga novine zazivaju, čas sam omamljen u samozaboravu, uživajući u hladnim, mrtvim, šarenim bleskovima i usklicima iz mog televizora.

Ja, suveren građanin i birač, bato i burazeru! Ja, važan!

No, koje doba noći već. Odoh da spavam. Da usnim. Da snevam.

 

 

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR