Veliki intervju Srđana Dragojevića: Hrišćanstvo je u Srbiji TRAGIČNO KONTAMINIRANO insistiranjem na nacionalnom identitetu

Srđan Dragojević nas je ponovo iznenadio. Njegov najnoviji film Nebesa počinje kao naizgled autoomaž popularnim ostvarenjima koje je snimao devedesetih i koja su ga proslavila i van granica naše zemlje, no onda film postaje nešto sasvim drugo... „I u mojim ranijim filmovima imali ste prisutan jedan post-modernistički pristup filmu. Iz naše filmske tradicije, možda je jedino opus velikog Makavejeva nešto na šta se mogu pozvati, a njegove filmove jesam imao na umu kada sam stvarao svoj“, kaže Dragojević na početku razgovora za NIN.

„Kada stvarate ’metafilm’, a hrišćanstvo je samo po sebi ’metatema’, tema nad temama, prisutno u svakom atomu našeg postojanja i delovanja, teško je napraviti ’jednodimenzionalan’ film. Osim toga, moj ’bekgraund’ je daleko više utemeljen na poeziji i književnosti no na filmu. Još kao mlad pesnik, za Knjigu akcione poezije dobio sam nagradu ’Branko Radičević’, imao sam samo 23 godine. Baš za vaš cenjeni magazin sam u tom trenutku, kao student psihologije, radio istraživanja javnosti, pod vođstvom Ljube Stojića koji je u NIN-u ostavio neizbrisiv pečat.

U jednom trenutku sam se, družeći se s Milicom Tomić, danas slavnom vizuelnom umetnicom, spremao da konkurišem i na slikarstvo... Svirao sam, u ranoj mladosti, u lokalno poznatom new-wave bendu, pre studija režije završio i psihologiju i školu za psihoterapeuta. Govorim vam sve ovo da kažem da je teško od mene očekivati ’normalan’ film ili filmove. Opet, u svakom novom filmu trudim se da se usavršavam, napredujem, da budem bolji i kao autor i kao ljudsko biće. Eto, Nebesa, veoma ličan film, jeste trenutni izraz svih ovih težnji.

Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija

Šta je zapravo bila polazna tačka za ovakav film, sem kratkih priča francuskog pisca? Od koje ste priče prvo počeli pisanje i da li ste znali ka kakvom klimaksu će se film odvijati?

- Bio je dosta izazovan zadatak to napisati – 13 verzija scenarija, pa opet menjanje i usavršavanje tokom priprema, snimanja. Nisam ovih godina imao sreće s konkursima Filmskog centra. Ovaj je projekat, recimo, izabran iz petog puta! No, trudim se da iz svega izvučem i pozitivne aspekte – možda mi je ovo i pomoglo da budem uporan i scenario usavršavam. Ali, na ovom snimanju mi se, više od nekih drugih, događao fenomen „Božje intervencije“ ili, da ne budem pretenciozan, iznenadne inspiracije. Kraj filma, kada se otac Atanasije, nakon što je žrtvovao svoj život zaštitivši bebu Gojka, moli, nag u hramu, očigledno mrtav i sjedinjen s Bogom, pao mi je na pamet kada smo snimali u crkvi neku drugu scenu... Imao sam divne scenografkinje Jelenu Sopić i Jovanu Cvetković, kao i producentkinju s kojom godinama radim, Biljanu Prvanović, spremne da reaguju na sve trenutne inspiracije. Film je živa materija, velika je šteta što se danas snimaju za sve manje snimajućih dana, o serijama i da ne govorim. Nije dobro kada se stvaralački čin pretvori u puku realizaciju.

Prva priča vezana je za prvu polovinu devedesetih, kojima se ponovo vraćate nakon nekoliko filmova. Kako je izgledao taj povratak?

- U devedesete ću se zaista vratiti kada budem snimio Škartove – to je jedan od tri scenarija u knjizi Pre nego što crvima kažem zdravo u izdanju Lagune gde su i Nebesa i to je završni deo mog viđenja devedesetih zajedno sa Lepim selima i Ranama, kraj jednog filmskog „triptiha“ koji se bavi ovom decenijom. U Nebesima to nije nužno, može biti bilo koje „poprište“ te, u ovim krajevima, dosta prelomne decenije kada smo, ne samo ratovali već i civilizacijski zaostali za svetom u kome su te godine bile veoma prosperitetne.

U prvoj priči, čovek na vrlo neobičan, groteskni način, spoznaje Boga. Zbog čega je tako teško verovati, tako teško biti dosledan višim idejama?

- Da, dobar čovek koji dobija oreol, sasvim neželjeni dar. Može se s pravom postaviti pitanje da li je reč o Božjoj milosti ili o nečemu drugom. Žan Kalvin, reformator hrišćanstva, verovao je da nema samo Bog svoja čuda, ima ih i đavo. Tako da s tog ontološkog aspekta, otvoreno je pitanje tokom celog filma koja čuda zaista pripadaju Bogu. Veoma teško je verovati da je dar koji slikar Gojko dobija „dar od Boga“, pre je reč o neslanoj šali, zar ne? Aspekt „hranljivosti“ u slikama je, zapravo, specifičan vid kazne i iskušenja za umetnika koji bi voleo da ljudi njegova dela uvažavaju zbog njihovih estetskih svojstava, a ne da sa njih jedu. Jedino nepobitno Božje čudo u filmu, oko koga nema dileme, jeste žrtvovanje oca Atanasija za ljudsko biće. I to podrazumeva da je Bog, zapravo, u nama a ne u spoljašnjim manifestacijama božanskog.

Pročitajte još

Umetnici su ljudi koji visoko cene slobodu, pravdu, istinu. Što se tiče ćutljive manjine, da, često ističem da su apstinenti, zapravo, najveća „politička partija“.

Kada pogledate mlade ljude koji crtaju murale ratnih zločinaca, kad parapolicijske jedinice zavode red među migrantima ili demonstrantima, a kriminalci nose krstove ili ih tetoviraju na mišicama, šta vam se čini u šta oni veruju?

- Da, ta situacija sa „muralom“ nekako podseća na „hranljivu umetnost“ iz filma, zar ne? Ti mladi ljudi se, moguće, „hrane“ sa tog murala, dobijaju privid hrabrosti, ratničkog mentaliteta. Metafora hranljive umetnosti se kod mene prostire na temu „kreativne industrije“ ali i seže i do ironijskog odnosa prema „patriotskom kiču“, dosta prisutnom obliku u našim krajevima. Nije li čitavo „Novo Skoplje“ bizaran primer toga o čemu u filmu govorim? Zato smo ga u Nebesima i ovekovečili. Ali, ako pričamo o aktuelnom trenutku kod nas, hrišćanstvo je ovde tragično kontaminirano insistiranjem na nacionalnom identitetu, koje veru u Boga identifikuje s plemenskim, totemskim i svodi na čistu formu, bez ikakve suštine. Uostalom, metafora „Zlatnog teleta“ dodiruje i ovu temu, a obožavanje idola jeste obožavanje nacionalnog, koje lako sklizne u šovinizam i ksenofobiju.

Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija

Glavni lik u prvoj priči je vojnik, izbeglica, dobar čovek koji spozna religiju. U drugoj priči on dobija činovnički čin, a već u trećoj on je političar najvišeg ranga, međutim u tom njegovom zlom sledu Bog ga ne napušta...

- Ili ga ne napušta đavo! Božja intervencija je na kraju njegovog životnog puta, oreol koji bledi i nestaje, Stojanu pruža olakšanje, on umire sa blaženim osmehom na licu, njegovim mukama je došao kraj. A obožavanje Zlatnog teleta, idola, jeste prisutno u istoriji naroda sa ovih prostora. Imali smo višedecenijsko obožavanje idola, za jedne maršala Tita, za druge Broza. Ali to eksteriorizovanje autoriteta, traženje vođa, lidera, mesija, nije samo naša karakteristika. To je žalosna posledica u svim društvima koja su u svojoj suštini autoritarna i ne vaspitavaju Građanku i Građanina, slobodnomisleće biće, s velikim G. Doduše, to nije lak posao, zahteva i strategiju i ozbiljna ulaganja, no, vidimo na primeru nekih prosperitetnih zemalja, veoma je isplativo na duge staze.

Pročitajte još

Metafora hranljive umetnosti se kod mene prostire na temu „kreativne industrije“ ali seže i do ironijskog odnosa prema „patriotskom kiču“, dosta prisutnom obliku u našim krajevima.

Druga priča filma smeštena je u 2001. godinu i vešto smenjuje starozavetne elemente sa novozavetnim. Bog ljudima nudi još jednu mogućnost rađanjem Bogočoveka, što ljudi ne znaju da iskoriste. To nišanjenje puške u bebu, shvatio sam kao pucanj u nadu koju smo tih godina imali... Da li je to bila i vaša ideja?

- Dođavola ne, ali vaše lično čitanje svakako jeste intrigantno. S Nebesima se događa fenomen koji mene, autora, ispunjava zadovoljstvom. Film je veoma otvoren, poput Roršahove mrlje, za razna tumačenja, interpretacije i projekcije ličnih stavova i svetonazora gledalaca. U mojoj svesti ovde se radi o dve povezane teme i pitanja – da li se ljudski zakoni mogu suprotstaviti onim Božjim, da li imamo uopšte kapacitet da prepoznamo čudo, ali i dilemu koja je u ovoj priči, meni lično najdražoj, otvorena a to je – da li je Bog u koga verujemo onaj starozavetni, Bog koji kažnjava i traži žrtvu ili je u pitanju Bog iz Novog zaveta, Bog ljubavi i praštanja? U ovoj priči dolazimo u dilemu – vidimo da je Bog pretvorio Gojka u bebu pokušavši da spreči državu da izvrši nad njim kaznu ali, istovremeno, on poništava zločin koji je Gojko učinio, oživljavajući bračni par Marković ali, kao žrtvu, uzima njihovo dete. No, treća priča nam veli da je priroda božanskog benevolentna i da je Bog u koga verujemo ipak onaj koji predstavlja ljubav i praštanje.

Kad se izmaknete iz svoje umetničke imaginacije i na trenutak vratite u realnost koju ste vremenski opisali od vremena ratova do danas, kako vam se ona čini, recimo u rasponu od nebeskog naroda, velike Srbije do srpskog sveta?

- Ali, zašto da se „izmičem“? Uveren sam da su me mogućnost i privilegija da tokom tih 90-ih napravim tri filma kojima sam dosta zadovoljan, Anđele, Lepa sela i Rane, spasile da očuvam zdravu pamet. U poslednja dva stvarnost je ušla, ali prerađena i sublimirana autorskom imaginacijom koja joj je, nadam se, dala univerzalna svojstva i kvalitete. Ušla je čak i u prvi – naime, dok smo snimali Anđele rat je počeo i „Ljubinka, sine, ide tata na vojnu vežbu“ postalo je „ide tata u rat“. Da ne spominjem da smo snimali vrhunski stilizovani i eskapistički film dok nas je jurila vojna policija da nas vodi u Vukovar, pa smo svake noći spavali na drugim adresama.

Pročitajte još

Što se tiče „glasa manjine“, pomirio sam se s tim da će politička opcija koju podržavam uvek biti ubedljiva manjina. Čitavih devedesetih glasao sam za Građanski savez jer su zastupali i moja uverenja.

Zašto, zaboga, da se bavim „srpskim svetom“ ako planiram da se u sledećem filmu bavim jednom noći tokom bombardovanja 1999. i to u adekvatnoj formi mjuzikla. Ili, moguće, pričom po motivima romana Džulijana Barnsa Bodljikavo prase, scenarijem koji se zove Bilo jednom na istoku i koji se bavi tom ključnom godinom kada socijalizam uz tresak pada a čitavo se društvo okreće demokratiji i izazovima koje novo doba nosi. Znate, imam potrebu da me stvaralaštvo i nadalje štiti od trivijalne stvarnosti. Nadam se da to nije baš preveliki „greh“. Jednostavno ne želim da mi poslednje reči budu one mog karaktera Mikroba iz Nebesa: „Zašto moram da umrem, okružen idiotima?“

Interesantno mi je bilo da ste kroz ulogu sveštenika zapravo dali komentar crkve, kakva je ona danas – sveštenici su bogati, bahati, manipulativni... Često se govori da narod ima vlast kakvu zaslužuje, ali da li ima i crkvu kakvu zaslužuje?

Foto: Oliver Bunić / RAS Srbija

- Nisam u to siguran. Moj akcenat ovde je na tome kako frivolni lik s početka, otac Atanasije, suočen s Božjim čudom, u sebi nalazi Boga i sposobnost da se Bogu zaista posveti, što je preduslov njegove profesije. Interesantno mi je kako se ateistima i vernicima film dopada, iz potpuno oprečnih razloga. A to je kvalitet, zar ne? Voleo bih da Nebesa poseduju i kvalitet provokacije dijaloga o suštinski važnim temama. Na primer, na jednu pretpremijeru filma zvao sam intelektualce i sa levog i sa desnog kraja političkog spektra da razgovaramo o filmu. Meni je potpuno nevažno koju „garnituru“ javnih službenika oni podržavaju ili su podržavali. Stalo mi je da dam svoj mali doprinos očuvanju intelektualne elite u Srbiji. Moji prijatelji iz Hrvatske i Slovenije, ne bez zavisti, uvek ističu da je Srbija imala najjaču intelektualnu elitu tokom 70 godina postojanja Jugoslavije. To je nešto što ne smemo izgubiti i što moramo negovati.

Da li je crkva kod Srba uvek preblizu politici?

- Naša crkva je kroz istoriju naučila da se snalazi suočena s autoritarnim vlastima. Imala je veoma teške decenije kroz koje je prošla. Da ne govorim o vekovima pod Turcima. Za instituciju Srpske pravoslavne crkve, u demokratiji, gde se vlast menja na izborima, svaka vlast, nužno, nema veći značaj od obične kijavice u životu jednog čoveka.

U poslednjoj priči, koja se dešava u budućnosti, spas je, na veliko iznenađenje, u umetnosti! Da li je, u slomu svih društvenih i moralnih vrednosti, jedini spas u umetnosti?

- „Spas“ je, naravno, ironija. Oštrica satire je ovde mnogo pre usmerena na konstrukt neoliberalnog kapitalizma poznat kao „kreativna industrija“ koji kao imperativ ističe stvaranje profita. Tako da ništa što ne donosi novac nije „dobra slika“, kako to zove Smrda, karakter iz filma. Ne puni stomake. Za mene, lično, ovo je veoma važna tema. Stalna upitanost da li mogu da stvaram ono što osećam, za čim imam potrebu, bez ograničenja koja nameću fondovi, festivalske mode, nagrade, publika, novac, budžeti? Hoće li ovo biti „dobar film“ ako baš i nema stotine hiljada posetilaca u bioskopima? Ova priča je, dakle, potpuno lična, pa i autobiografska, i Gojko izgovara mnoge replike koje su, istovremeno, i moje stvaralačke dileme.

Pročitajte još

Naša crkva je kroz istoriju naučila da se snalazi suočena s autoritarnim vlastima. Imala je veoma teške decenije kroz koje je prošla.

Ali, ova priča sadrži i nešto što je jedna od ključnih metafora filma – gledajući na apstraktnu kompoziciju Zlatnog teleta iz okomitog ugla, na podu muzeja, postavlja se pitanje jesmo li svi mi samo tačkice farbe od kojih Bog stvara svoju univerzalnu, apstraktnu sliku? Isto tako, u određenom smislu, hranljiva umetnost je, kao potencijalno čudo, u ovoj priči samo „mekgafin“ koji prikriva pravo čudo – čudo ljubavi između Smrde i Nade, kao i Gojka i Julije, mogućnost da se izgubljene duše nekako nađu i zbliže, što je ravno Božjem proviđenju.

Foto: O. Bunić / RAS Srbija

Hajde opet da vas prebacim na realnost i slom vrednosti kome prisustvujemo, kako biste ga opisali, koji je to trenutak kad se dodirne dno, mi kao da smo u permanentnom propadanju?

- Vala odličan ste mi „šlagvort“ dali ovim pitanjem. Jednostavno, ne pristajem da u razgovorima na ove teme uključim dva „tastera“, taster za iščuđavanje i taster za naricanje, kuknjavu. Pokušao sam, svojevremeno, da posvetim određeno vreme politici. Kao nepartijska ličnost, imao sam priliku da budem poslanik i da se bavim raznim pitanjima obrazovanja i kulture. Imao sam veoma konkretne planove i ideje, nešto je i uspelo. Evo, verujem da ni vi ne znate da je, mojom zaslugom i amandmanom, izmenjen Zakon o oglašavanju i da je u njemu televizijsko reklamiranje kulture saopštenje od javnog značaja, dakle, besplatno. Uspeo sam na Odboru za kulturu da srušim loš zakon o kulturi koji je predviđao ukidanje nacionalnih priznanja u kulturi i ta su priznanja sačuvana. Uspeo sam da sprečim oduzimanje autorskih prava novinskim fotografima. Zakazao javno slušanje u parlamentu o Zakonu u kulturi pošto je javna rasprava sprovedena „pro forme“.

Pročitajte još

Doba nalik na apokalipsu pruža i priliku za upitanost nad sopstvenim životom, važnim pitanjima egzistencije, aktualizuje dileme vezane za solidarnost i odgovornost prema zajednici.

Zatim, javno slušanje o statusu dugova samostalnih umetnika zbog kojih mnogi nisu uspevali da overe zdravstvene knjižice, odu u penziju i bili suočeni sa zaplenom imovine. E, sad, znate šta je slom vrednosti o kome govorite? To što nikome, zapravo, do ovoga nije ni stalo. Pa čak ni ljudima iz struke. Opet, ja imam osećaj da sam odužio ovim svoj dug otadžbini. To što otadžbini i njenim stanovnicima nije mnogo do toga stalo, ne umanjuje moj osećaj zadovoljstva što sam želeo i učinio štošta za zajednicu i javni interes. „Permanentno propadanje“ o kome govorite? Da, oličenje toga je taj defetizam, nepoverenje, spočitavanje lukrativnih motiva, koristi. Potpuni gubitak uverenja da neko može nešto da radi za bližnjeg bez ostvarenja neke lične koristi.

Da se vratim na terminologiju Nebesa - za mene je bavljenje politikom bila vrsta „pokore“ i žrtvovanja. Dok se to ne shvati, nemam velike nade u boljitak. No, te tri godine u politici nisu u meni izazvale razočaranje u bližnje i u čoveka. Neke stvari moramo raditi iz unutrašnje potrebe. Pre sedam godina sam od Udruženja redatelja Hrvatske tražio njihov statut, otišao s njim u naše Udruženje filmskih umetnika i tako je počeo nastanak naše organizacije, UFUS-AFA zaštita za ostvarivanje kolektivnih prava autora. Bili smo složni, uporni, udružili smo se i sada, kao muzičari preko svog udruženja SOKOJ, posle više decenija, autori dobijaju naknade za reemitovanje svojih dela. Za mene je to bavljenje politikom, produktivnom politikom.

Nebesa su film satkan od metafora, parabola, tera na razmišljanje. U kojoj meri je narod ovde uopšte spreman da razmišlja?

- Moje iskustvo s dosadašnjih festivala, Lokarna, Odese, Valensije, ali i s beogradske premijere, govori da su mladi ljudi, između 18 i 25, najviše zaintrigirani filmom. To meni, kao reditelju koji polako ulazi u svoje pozne godine, izuzetno laska. Znači da nisam izgubio kontakt sa novim generacijama gledalaca. Ali, svestan sam promena i kod publike i kod filmova. To je realnost koju moram da prihvatim. Uostalom, u vremenima krize uvek su preovlađivali lakši sadržaji, komedije, melodrame, akcioni filmovi. To je i neka istorijska zakonitost vezana za ovaj naš posao. Ipak, ovo vreme pandemije, zbog koga je moj završeni film bio godinu i po dana u „bunkeru“, nije sasvim loše vreme za izlazak Nebesa. Doba nalik na apokalipsu pružaju i priliku za upitanost nad sopstvenim životom, važnim pitanjima egzistencije, aktualizuje dileme vezane za solidarnost i odgovornost prema zajednici.

Pročitajte još

Za mene, lično, ovo je veoma važna tema. Stalna upitanost da li mogu da stvaram ono što osećam, za čim imam potrebu, bez ograničenja koja nameću fondovi, festivalske mode, nagrade, publika, novac, budžeti.

Da li vam se čini da domaća kulturna scena, posebno filmska, pati od manjka hrabrosti da kritikuje ono što joj ne odgovara? Da li se sve svelo na glas manjine, koji se polako guši?

- Ja decenijama slobodno govorim ono što mislim. To je stvar lične odluke. Nije mi se jednom desilo, tokom više od tri decenije u ovom poslu, da za to snosim posledice. Njih prihvatam, kao što prihvatam sezonski grip ili elementarnu nepogodu. Ne žalim se. Svako treba da nosi „krst“. Smatram neukusnim bilo šta zamerati drugome. Izbegavam, koliko mogu, taj „greh oholosti“. Ali, ne bih se složio da naši filmovi nisu hrabri i da se ne suočavaju sa gorućim, takozvanim „teškim“ temama. Imate izvrsnu Oazu koja se bavi bezdušnim tretmanom institucije prema slabima. Imamo Oca koji je društveno i te kako angažovan i koji je čak uspeo da pomogne čoveku koji je inspirisao glavni lik iz filma. Što se tiče „glasa manjine“, pomirio sam se s tim da će politička opcija koju podržavam uvek biti ubedljiva manjina. Čitavih devedesetih glasao sam za Građanski savez jer su zastupali i moja uverenja.

Foto: O. Bunić / RAS Srbija

Da li vam se čini da je ideja ove vlasti da uguši svaki glas razlike?

- Dosad se nisam upoznao sa vlašću koja nije na tome predano, entuzijastično i, često sa guštom, radila. Hoćemo li sada razgovarati o stilu, ukusu, intenzitetu takvih delatnosti, svakako osude vredne? Ja neću. Ne zanimaju me trivijalnosti. Imao sam pre više godina slučaj kada sam kritikovao jednog od najviših funkcionera i već posle nekoliko dana, u tabloidu u kome su oni tada imali izvestan uticaj, izašla je jeziva izmišljotina o meni. Eto, i sada ih ima, „kad me se sete, za dan bezbednosti“. Moj odnos je bio i tada i sada sveden na tri slova – TJA!

Pročitajte još

Dosad se nisam upoznao sa vlašću koja nije na tome predano, entuzijastično i, često sa guštom, radila. Hoćemo li sada razgovarati o stilu, ukusu, intenzitetu takvih delatnosti, svakako osude vredne? Ja neću.

Ruku na srce, ljudi iz sveta umetnosti veoma su glasni u otporu autoritarizmu, zašto ovoliko ljudi odlučuje da ćuti i povlači se u apstinenciju? Da li se radi o strahu, odsustvu vere ili…

- Uvek je tako i bilo. Umetnici su ljudi koji visoko cene slobodu, pravdu, istinu. Što se tiče ćutljive manjine, da, često ističem da su apstinenti, zapravo, najveća „politička partija“. Veština političara koja počiva na idejama, konceptima i načinu na koji se oni prezentuju u javnosti jeste njihovo glavno oruđe. Tu se mi stvaraoci veoma razlikujemo od njih. Oni moraju da budu u tome uspešni, nama su ti „glasovi na izborima“, tj. publika, važni ali ne i presudni ako delo ostane da živi, nezavisno od nas.

Mediji, kulturna, filmska scena... sve je odavno politizovano i polarizovano. Ima li tog Boga koji može da nam pomogne?

- Ima jedna izreka – Kada tražiš od Boga da ti pomeri planinu, probudiš se sa lopatom pored sebe. U slučaju vašeg pitanja, ta „lopata“ je dijalog.

A ako je Vučić Bog, kakav je to onda Bog?

- Zbunjujete me ovim pitanjem. Vučić je javni službenik, izabran od one većine koja, iz brojnih razloga, mari da izađe na izbore i odlučuje o svojoj sudbini. Ako vas zanima moje viđenje zašto je javnom službeniku dozvoljeno da izlazi van okvira svojih, Ustavom ograničenih ovlašćenja, podsetiću vas na jedan zbornik poezije koji je nastao nakon Brozove smrti. U njemu je „friško“ napisana poezija ogromnog broja pesnika od kojih su neki, decenijama kasnije, postali „perjanice demokratije“. Katkad uzmem taj zbornik u ruke, čitam stihove koji se lome, muče, ne idu baš iz duše i srca... To je divan primer „hranljive umetnosti“ iz mog filma, zar ne?