Tajni razgovori diplomata, razmena podataka i sve ono što, ako se političari pitaju, ne treba da vidi svetlost dana eksplodirali su na naslovnim stranama i ekranima širom sveta tog 28. novembra 2010. godine.
Detonator je pokrenuo tada već poznati uzbunjivački sajt Vikiliks objavljivanjem više od 250.000 tajnih vojnih i diplomatskih dokumenata upućenih tokom prethodnih skoro pola veka iz stotina američkih ambasada širom sveta različitim službama u Stejt departmentu.
Vikiliks je, zahvaljujući podacima dobijenim od tadašnje analitičarke američke vojske Čelsi Mening, svetu predočio dobro čuvane tajne - da je američka vojska ubila hiljade avganistanskih civila u neprijavljenim incidentima, Vašington naredio špijuniranje zvaničnika Ujedinjenih nacija, a Saudijska Arabija prepoznata kao najvažniji izvor finansiranja ekstremizma.
Dokumenta su objavljivana u etapama, u saradnji sa španskim dnevnikom El pais, nemačkim Špiglom, francuskim Mondom, britanskim Gardijanom i američkim Njjujork tajmsom.
Skoro da nije bilo regiona iz kojeg nije bilo depeša, a među njima se više od 800 odnosilo na Srbiju.
Dok su se širom sveta razotkrivala do sada nezabeležena vojna delovanja, špijunaže i političke afere, u Srbiji su u prvom planu bile međusobne prepirke političara.
„Nosferatu i avet" - tako je bivša zamenica američkog ambasadora u Srbiji u diplomatskim depešama opisala nekadašnje predsednike države Vojislava Koštunicu i Tomislava Nikolića.
Depeše pokazuju kako se tada ministar ekonomije Mlađan Dinkić, 2009. godine žalio na predsednika države Borisa Tadića jer ga „ne brani od napada na njega koji su se dešavali u medijima".
Potom se mesec dana kasnije tadašnji ministar za rad i socijalna pitanja Rasim Ljajić žalio na Dinkića zbog insistiranja na usvajanju novog Zakona o informisanju.
Umešao se i tada nosilac funkcije ministra spoljnih poslova Ivica Dačić da kaže kako ga čak ni „odred za streljanje ne bi naterao da glasa za taj zakon".
Obelodanjene depeše za Srbiju odnose se na period od 2003. do 2010. godine.
Radomir Diklić, bivši ambasador Srbije u Francuskoj i Belgiji Diklić objašnjava da depeša koja će da „otkrije nešto bombastično, neće da se desi".
„Barem ne u tim redovnim komunikacijama.
„To kako su kod nas političari u depešama govorili ružne stvari jedni od drugima, jednostavno je smešno - one za to ne služe", kaže.
Normalan vid komuniciranja ambasade sa matičnom državom, odnosno ministarstvom spoljnih poslova.
Imaju različite stepene poverljivosti - otvorene i zatvorene, odnosno šifrovane.
Ambasada saopštava ministarstvu sve što je relevantno za odnose dve zemlje, objašnjava Diklić.
„Takođe izveštava o postupanju po instrukcijama koje preko depeše dobije oko konkretnih predloga iz matične zemlje.
„Tada službenici ambasade, savetnici ili ambasador idu i razgovaraju sa zvaničnicima zemlje domaćina ili drugim izvorima, te sastave depešu", navodi.
Diklić objašnjava da su depeše važno i najbrže sredstvo komuniciranja zato što ministarstva spoljnih poslova rade 24 sata i u svakom trenutku mogu da prime hitnu depešu.
„U obimnijim slučajevima prave se veliki pisani izveštaji koji se šalju diplomatskom poštom", kaže on.
Pošto su depeše tajne, njima se ne prenose samo najvažnije činjenice, nego kako se ko ponašao, šta je ko govorio, kao i procene o ličnostima koje su učestvovale u razgovorima, objašnjava Branko Čečen direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) za BBC na srpskom.
„Bila je to mešavina vrlo ozbiljnih stvari i nečega što je posle vrlo tabloidno iskorišćeno", navodi.
Čečen objašnjenje vidi u tome što je „Srbija tradicionalno okrenuta sebi i ne oseća se delom sveta".
„Sve veze i spoljnopolitički komentari američke administracije na Srbiju i njene lidere bili su više u domenu zanimljivosti", kaže.
Pogledajte video: Ko je Džulijan Asanž?
Ipak nije sve ostalo na nivou političkih prepirki.
Depeše su objavljivane u periodu kada se tragalo za osumnjičenim bivšim komandantom Vojske Republike Srpske Ratkom Mladićem, optuženim za genocid i ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Jedna od otkrivenih depeša pokazala je da su srpski zvaničnici prethodno rekli američkim diplomatama u Beogradu da Rusija možda zna gde se krije Mladić.
Mladić je uhapšen 26. maja 2011. godine, a deset godina kasnije je pred sudom u Hagu pravosnažno osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog genocida u Srebrenici i ratnih zločina u Bosni i Hercegovini.
Čečen takođe izdvaja dve depeše o toku pregovora o budućem statusu Kosova, kao i ophođenje američke administracije prema Srbiji i njenoj Vladi.
Jedna od depeša iz 2006. godine otkriva kako su zapadne sile svim diplomatskim sredstvima pokušavale da izdejstvuju nezavisnost Kosova i za to dobiju podršku Rusije.
„Ono što je izvesno jeste da Rusima ne sme biti dozvoljeno da veruju da će pretnja vetom delovati jer bi oni to iskoristili", napisao je tadašnji američki ambasador u Francuskoj Kreg Stejplton.
Takođe, u jednoj od depeša navedena je zabrinutost Amerike da bi pritisak Srbije mogao da dovede do podele Kosova i mogućeg porasta nasilja među etničkim grupama.
Prvobitno su poverljiva dokumenta javnosti predstavljena uz prekrivena imena i lične podatke.
Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa, pozvao je američke zvaničnike na razgovor o preporukama za sakrivanje identiteta izvora, što su oni odbili.
U septembru 2011. godine, Vikiliks objavio ostatak dokumenata bez prekrivanja ličnih podataka, izazvavši bes i kritike širom sveta.
Uprkos tome što je obim podataka ogroman, neophodno je imati skrupula prema njima, kaže Rodoljub Šabić, advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka od ličnosti.
„Takvi podaci ne smeju da se objavljuju bez preke potrebe.
„Takođe, mora se voditi računa o čijim podacima se radi - jedno je objaviti lične podatke slučajnog aktera nekakve delikatne situacije, a drugo je lične podatke ili bankovni račun na Devičanskim ostrvima nekog ministra, šefa policije ili onoga ko to ne bi smeo da ima", objašnjava on za BBC na srpskom.
Tako su podaci LGBT aktivistkinje Majde Puače iz Srbije završili na Vikiliksu, kada je objavljena depeša u vezi sa zabranom Povorke ponosa 2009. godine.
Kako je Puača bila nominovana za Međunarodnu nagradu za ljudska prava, njena kućna adresa, telefon i broj pasoša našli su se u depeši - i ubrzo osvanuli na desničarskim forumima.
U prvim etapama obelodanjivanja poverljivih dokumenata, podaci su puštani u javnost direktno, bez provera, kaže Čečen.
„Kad čitamo neke od depeša, odnosno dokumenata, nama istraživačkim novinarima se diže kosa na glavi.
„Usađeno nam je - ne otkrivaj izvor i podatke koji vode ka njemu i vodi računa o ljudima", kaže on.
Bilo je novinara koji su se protivili ovakvom potezu Vikiliksa, smatrajući ga „neodgovornim i opasnim", kaže Čečen.
Seća se poruka saradnika Vikiliksa koji su smatrali da nema potrebe da oni proveravaju podatke i informacije.
„Rekli su - mi vam dajemo ono čime međusobno komuniciraju tajne službe, vojske i vlade, ako su lagali to je njihova stvar.
„Međutim, ne radi se o tome da li su lagali ili ne, nego o tome da li će neko da strada", navodi Čečen.
Radomir Diklić procenjuje da je objava podataka verovatno prouzrokovala štetu mnogim zemljama jer u depešama podaci ne moraju uvek da budu u potpunosti tačni.
„Tu se prave analize, predviđanja, a moguće je da vas je izvor u zemlji domaćinu pogrešno informisao", kaže.
Navodi da su to radni dokumenti u kojima je retko „nešto definitivno".
„Ne može da dođe do većih pomeranja na osnovu objavljivanja takvih dokumenata, jer se na kraju sve završava u dijalogu i na nivou gde nema depeše.
„Slučaj Kejblgejta je odjeknuo širom sveta, ali celog čuda tri dana dosta - ništa konkretno se nije desilo", kaže.
Ne isključuje mogućnost da je došlo do promena u nekim administracijama i otvaranja internih istraga.
„Mi to ipak nikada nećemo saznati.
„Mislim da je veća šteta nego korist za sve strane u tome, osim za Vikiliks koji je imao jako lep publicitet", objašnjava on.
Diplomatska procena štete ne poklapa se sa novinarskom - Branko Čečen smatra da je i pored negativnih posledica, proisteklo daleko više koristi.
Vikiliks je otkrićima doveo do saradnje mreža istraživačkih novinara sa tradicionalnim medijima.
„Ceo svet obrade velikih baza podataka ili dokumenata bio je rezervisan samo za državne organe koji imaju kapacitet za to.
„One više nisu ograđene visokim debelim zidom, nego grupe aktivista, volontera i novinara su sada u stanju da se bave time", kaže.
Takođe, postalo je jasno da je neodgovorno tek tako objaviti informacije bez prethodne provere, jer tada imaju „težinu i uticaj", kaže.
Važno je što su do tada neistraživane teme, poput zloupotreba ofšor kompanija, dospele u javnost.
Dokazan je i „čitav niz problema, koji su od tračeva postali činjenice".
„Ceo demokratski svet je bio duboko uveren i 'znao' da je Putin korumpiran.
„Međutim, tek kada se to dokaže, može se o tome javno govoriti kao o činjenici", objašnjava Čečen.
Čelsi Mening je imala 22 godine kada je u martu 2011. osuđena na 35 godina zatvora pred vojnim sudom po strogom Aktu o špijunaži iz 1917. godine zbog dostavljanja poverljivih informacija Vikiliksu.
Bivši američki predsednik Barak Obama pomilovao je Mening 2017. godine.
Ovaj slučaj je ohrabrio je druge da istupe sa iznošenjem informacija od javnog interesa, tvrdi Čečen.
„Mi to vidimo po praktično neporemećenom nizu ogromnih količina dokumenata dostavljenih novinarima.
„Ljudi se odlučuju na taj potez i to se događa sve češće, ne možemo da postignemo sve da obradimo", navodi.
Šabić kaže da postoji bezbroj razloga zbog čega se uzbunjivači odlučuju na taj korak.
„Mnogi, rukovođeni bilo moralnim ili profesionalnim razlozima, progovaraju o kršenjima ljudskih prava, zakona, kriminalu ili korupciji.
„Moraju da budu zaštićeni", objašnjava.
Dodaje da je korupcija česta u tranzicionim zemljama poput Srbije.
„Od ogromnog je značaja da postoje ljudi koji smeju da ukazuju na korupciju i kriminal", navodi.
Iako je u Srbiji je Zakon o zaštiti uzbunjivača usvojen u novembru 2014. godine, u zemlji i dalje vlada „očajan, nepravičan i nehuman tretman" prema ljudima koji progovore o nepravilnostima, poput Aleksandra Obradovića.
Obradović je 2019. godine otkrio podatke koji pokazuju da je državna fabrika namenske industrije Krušik „radila u privatnom interesu u sprezi sa političarima na vlasti".
„Međutim, posledice su izostale, dok je Obradović bio pritvoren poput kriminalca", priseća se Šabić.
Uzbunjivački sajt nastao je 2006. godine.
Četiri godine kasnije, švedsko tužilaštvo izdalo je nalog za hapšenje Asanža zbog optužbi za navodno silovanje i seksualno uznemiravanje.
Sud u Velikoj Britaniji, gde je Asanž tada živeo, odlučuje 2012. godine da bude izručen Švedskoj kako bi bio saslušan.
U strahu da bi Švedska mogla da ga izruči Americi, gde bi mu se sudilo zbog objavljivanja tajnih američkih dokumenata, Asanž je tražio i dobio azil u amabasadi Ekvadora.
Švedsko tužilaštvo je 2017. godine odustalo od optužnice i istraga je prekinuta.
Asanž je proveo skoro sedam godina unutar ambasade nakon čega mu je ukinut azil, a britanska policija ga je uhapsila 2019. pod optužbom da je prekršio uslove kaucije jer se 2012. godine nije pojavio pred sudom u Londonu.
SAD tereti Asanža zbog optužbi za zaveru za dobijanje i obelodanjivanje informacija o državnoj odbrani.
Navodi se da je prekršio zakon i ugrozio živote, dok Asanž kaže da je ovaj slučaj politički motivisan.
Sud u Velikoj Britaniji doneo je odluku da osnivač Vikiliksa neće biti izručen SAD zbog zabrinutosti za njegovo mentalno zdravlje u januaru 2021. godine.
U oktobru su SAD pokrenule pravnu žalbu na ovu odluku.
Čečen kaže da iako nije zadovoljan načinom na koji je Asanž postupao sa podacima, odnos prema njemu nije adekvatan.
„To što se sada radi Asanžu je veoma opasno i nedemokratski, predstavlja skandalozno kršenje svih mogućih principa slobode govora i demokratije", kaže.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk.
.jpg "Gradska vlast osniva još osam predškolskih ustanova, više mesta za direktore")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar