Kao i Hamlet, Kralj Lir ili Ričard Treći, Šekspirova tragedija Magbet nije samo drama, tragedija par excellence, nego i književna rasprava, filozofsko-politički traktat, esej o arhetipovima zla u čoveku
Piše: Ljubiša Vujošević
Šekspir nije imao iluzija – rekao je čuveni poljski šekspirolog Jan Kot, ali junaci njegovih drama jesu. Ne možemo pouzdano reći da li su imali više iluzija ili zdravog razuma, poroka ili vrlina, ali ih je krasio čitav spektar karakternih osobina, od onih koje zaslužuju krajnji prezir i zgražavanje do onih kojima se odaju pohvale i izražava divljenje. Magbet je bio jedan od onih u čijoj su se volji, mislima, osećanjima i delima mešali dobro i zlo, i to tako što je, bivajući stariji, iskusniji i moćniji, dobro u njemu venulo sve do usahnuća, a zlo bujalo poput zloćudnog tumora koji će, pored nevinih žrtava kojima je okrvavio ruke, ubiti i njega samog. Kao i Hamlet, Kralj Lir ili Ričard Treći, Šekspirova tragedija Magbet nije samo drama, tragedija par excellence, nego i književna rasprava, filozofsko-politički traktat, esej o arhetipovima zla u čoveku. Otuda je ova drama, kad god bivala igrana, uvek savremena, a njeno stavljanje na pozorišnu scenu i pisanje o njoj izazovno i zahtevno. Sa izazovom njene pozorišne realizacije suočio se i italijanski maestro pozorišnog zanata Alesandro Sera, čiju smo predstavu pre nekoliko večeri gledali u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u produkciji Sardenjo teatra i Kompanije Teatropersona iz Italije, kojom je završeno drugo poluvreme ovogodišnjeg Šekspir festivala.
NAJKRAĆA A DUGAČKA: Magbet je najkraća Šekspirova tragedija, ali bi i njeno izvođenje u tzv. ful formatu trajalo isuviše dugo. Strogo poštujući Šekspirov tekst, Sera je predstavu učinio efektnijom skraćivanjem dužih replika protagonista i izostavljanjem epizoda koje ne nose liniju radnje, kao i zamenom monologa drugim oblicima scenskog izraza, kraćim i efektnijim od samog dijaloga. Na pustoj poljani, nalik na halu za kovanje gvožđa, u mračnoj noći koju presecaju munje i potresaju gromovi, pojavljuju se tri veštice, koje, u predahu borbe protiv norveških okupatora, škotskim vojskovođama Magbetu i Banku predskazuju budućnost: Magbet će postati vojvoda od Kodora i kralj cele Škotske, ali će kraljevsku krunu naslediti Bankovi potomci. U tom se pojavljuje Ros, bliski prijatelj kralja Dankana, koji saopštava Magbetu da ga je kralj imenovao vojvodom od Kodora, što Magbeta i Kadma navodi da poveruju da je proročanstvo veštica istina. Na tu istinu Kadmo se osvrće sa oprezom: “Paklene sile često nam kažu istinu tek zato da nas na zlo navedu”. Kod Magbeta, naprotiv, ona budi zapretanu ambiciju da bude nešto više od vojnika, koju pothranjuje nagovor njegove supruge ledi Magbet da “učini što je suđeno”, ali izaziva i strah i sumnju: “Ako sreća hoće da budem kralj, zakraljiti me ona može, a ja ni prstom da ne krenem”. Kad čuje da je kralj imenovao svog starijeg sina za prestolonaslednika, Magbet shvata da će se njegov san o krunisanju ostvariti samo ako pogubi kralja Dankana. On ga zato pozove u svoj dvorac u Invernesu, gde ga, uz pomoć svoje supruge, ubije na spavanju. Vlastoljubivi supružnici pritom napiju dvojicu kraljevih čuvara, jednom od njih stave u ruke krvavi sardinski nož, a kad se pročuje da je kralj mrtav, Magbet ubije obojicu, skidajući sumnju sa sebe. Prestravljeni kraljevi sinovi beže iz Škotske: Malkom u Englesku, a Donalbejn u Irsku.
Magbet je dobio presto, ali je ubivši kralja “ubio i svoj san”. On i ledi Magbet nisu dobili ono što su priželjkivali: ugodan život i bračnu sreću. Magbeta počinju da rastržu morbidne misli, a ledi Magbet svest da je dobivši kralja izgubila supruga. Sumanuti Magbet upušta se u nove zločine. Da bi osujetio najavljenu budućnost Kadmovih potomaka, potplati neke ubice koje likvidiraju Kadma, ali njegov sin umakne njihovoj kami. Prijatelj pokojnog kralja Magdaf odjuri u Englesku po pomoć za borbu protiv tiranina, a Magbet hvata veštice za vrat, iznuđujući od njih potvrdu da je Magdaf njegov najveći neprijatelj i savet: “Srčan ko lav i ohol budi ti. Ne haj za mržnju, gnev i prevrat zli: dok uz visoke dansinejske stene Birnajnska šuma velika ne krene, Magbet pobeđen neće biti”. Bes prema opasnom Magdafu podivljali Magbet iskaljuje na ledi Magdaf i njihovoj deci. Pod dubokom depresijom i paranojom krvavih ruku, ledi Magbet oduzima sebi život vešanjem, a Magdaf i Malkom vode englesku vojsku i okupiraju Dansinej. Sluteći kraj, Magbet uviđa da su ga veštice prevarile, da njegovi plaćenici ne mogu odbraniti prestonicu, da će izgubiti krunu, a s njom i život: “I sunca mi je dosta već, pa želim da svet se sruši sav. Vetrino, duni! Zdrobi me i smrvi! Mrećemo s mačem bar. U moru krvi”. Odbrana grada popušta, na dvor ulazi Magdaf i u dvoboju ubija Magbeta.
MAKBETU: Sve ovo ispričali su Sera i muški glumački ansambl u elizabetanskoj tradiciji i na sardinskom jeziku. Magbetovo ime izgovoreno na ovom jeziku je muzikalnije nego na škotskom samim tim što ima jedan slog više: Makbetu. Ovo ime priziva Serino sećanje iz detinjstva kad ga je njegov deda zvao core manneddu (dedino srce). Sažimanje dramske radnje Sera nadoknađuje moćnim fizičkim pozorištem, pre svega, profesionalnom i uverljivom igrom glumaca, pogotovo u ulozi veštica, tih “otkačenih izaslanica zla” koje su svojom pojavom osvojile novosadsku publiku. Njihova igra ballu tundu u karnevalskoj nošnji atitadora i filonzana oživljava polupraznu scenu, koja i bojno polje sukobljenih vojski; i arena za dvoboj ljutih protivnika, sa sardinijskim čakijama zvanim leppa umesto mačeva koje vešto vade iz pojasa i nepogrešivo ubadaju protivnike; i dvorska spavaonica, trpezarija, ili sala za sastanke; i pašnjak pun “kamenja za pod glavu” kojim se ista može i razbiti, i koje ubica slaže jedno na drugo pri svakom novom ubistvu; i hladna pećina u kojoj veštice svojim atitudama (pesmicama) natprirodne sile prizivaju u ljudsko svakodnevlje.
STVARNOST ZIMSKE NOĆI: Snažan dojam kod publike izazvali su neposredna ubistva na sceni (kralja i njegovih čuvara, Kadma, Magdafove supruge i dece), samoubistvo ledi Magbet i Magbetova pogibija u dvoboju, što kod Šekspira saznajemo tek posredno, kroz izjave i izveštaje očevidaca. Na retko viđen način su prikazane gozbe koje je u posebnim prilikama priređivao Magbet, pogotovo ona u Invernesu povodom njegovog krunisanja, gde ledi Magbet, viša i snažnija od drugih muškaraca, do pojasa golim gostima sa gospodske visine sipa čorbu u korito, oko kojeg se guraju i otimaju kao svinje. Zvučni i svetlosni efekti odlična su zamena za klasičnu scenografiju, čineći od predstave autentičan događaj. Gromovi i munje, mrak u kom se akteri drame jedva naziru, šunjajući se poput aveti, magla koja se preteći širi, diže i spušta, ritmičko obrušavanje kamenja, prozukli zvuci kravljih i ovčijih zvona, besomučno lupanje o metalna vrata dvorca, izobličeni glasovi muškaraca koji se dovikuju, sve to čini prostor u kojem se susreću sardinijski ritual i šekspirovski duhovi i gde se jedna tradicija ogleda u drugoj. Zastrašujući ambijent škotske zime, nezasita žeđ za prolivanjem krvi i eskalacija zla od koje nam se hvata led oko srca čine od ove predstave surovu Stvarnost zimske noći.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR