Državi se stahovito obila o glavu odluka da zamrzne zapošljavanje u državnim ustanovama, zbog čega je ogroman broj mladih školovanih lekara i medicinskih sestara prethodnih godina napustilo Srbiju. Kada je započela pandemija suočili smo se svim posledicama loših odluka i onda se zahtevao od medicinara nekakav osećaj patriotizma na određeno vreme kada bolnice postanu prepune obolelih pacijenata.
Slučaj medicinske sestre i diplomirane ekonomistkinje Vesne Jerković iz Kragujevca ne razlikuje se bitno od ostalih sudbina mladih građana Srbije kojima je država na lažnim obećanjima o boljem životu potrošila mladost i uništila samopoštovanje. Zbog toga su odavde mnogi otišli, a taj trend neće prestati sa vladajućim sistemom vrednosti i poražavajućim životnim standardom.
Vesna je u ispovesti za portal Nova.rs kazala da je godinama radila u buticima, prodavnicama, kao sportski trener, često i na crno, ima sate i sate neplaćenog prekovremenog rada i ni dan staža u struci. Svega joj je dosta i ona će već do kraja ove nedelje biti na svom novom radnom mestu na jednoj klinici u Kelnu.
– Više ne mogu ni u butiku da se zaposlim, jer sam sa 38 godina ‘prestara’, a o poslu medicinske sestre ili sa diplomom Ekonomskog fakulteta mogu samo da sanjam – počinje Vesna i dodaje da je nebrojeno puta konkurisala za sve moguće poslove – od administracije, knjigovodstva, prodaje, rada u prodavnicama i buticima, do zdravstvenih ustanova.
Jedino, priča ona, nije slala biografiju na oglase za IT pozicije, jer to, kako kaže, ne zna da radi, a svojevremeno je, naučila i italijanski ne bi li se zaposlila u Fijatovoj administraciji.
Nije joj uspelo, ali sa osmehom kaže, „sada bar znam jezik“.
Moje obrazovanje i trud su obesmišljeni
Za sve godine posle školovanja, Vesna je uspela da “nakupi“ osam godina staža, od kojih je skoro godinu i po sama uplaćivala da bi povezala “rupe“ u periodu između dva posla. Poslednje radno mesto bilo joj je u ‘second hand’ prodavnici, u kojoj kako svedoči, nije bila jedina sa fakultetskom diplomom.
– Odlučila sam da presečem, jer ovo nije život kakav želim i posao za koji sam se školovala. Ohrabrile su me drugarice iz srednje koje su već otišle u Nemačku ili se spremaju da idu. Na svim poslovima koje sam radila, kičma mi je pucala od tereta, tone i tone garderobe sam preturila preko ruku. U prodavnicama sam bila i magacioner i čistačica, radite sve, niko vas ne pita da li možete. Magacini se ziimi ne greju, nemate dnevno svetlo, ne znam šta je vikend – nabraja Vesna „standard“ svojih poslodavaca.
Kaže da je imala dve opcije – ili da nastavi tako, ili da iskoristi svoju diplomu medicinske sestre. Ponovo se bacila na učenje stranog jezika, ovoga puta nemačkog i za dve godine prošla sve selekcije i dobila vizu.
– Za moje nemačke poslodavce nije bio problem što nemam radnog iskustva u zdravstvu, jer i koleginice koje su radile po bolnicama, kada odu u Nemačku prolaze dodatnu obuku. Tamo se tačno zna koja sestra radi koji posao, a uvek su dostupne dodatne obuke i plaćeno usavršavanje. U ceo ovaj program ušla sam sa velikim olakšanjem i osećam da tek sada počinjem da živim – iskrena je ona.
Život u konstantnom stresu
Očekuje da će uskoro dobiti i “spajanje porodice“ te da joj se u Kelnu pridruži i surpug. S olakšanjem kaže da sada “mogu da razmišljaju i o deci“, pošto joj je, tvrdi ona, roditeljstvo bilo nezamislivo u okolnostima u kojima trenutno živi.
– Ovde smo svakog meseca većali da li ćemo da platimo račun za struju ili internet. Uvek samo neka odricanja, od elementarnih stvari, pa do letovanja na koje godinama nismo išli. Kada treba da registrujemo auto tri meseca unapred pravimo plan čega ćemo da se odreknemo, a ne daj Bože da se auto pokvari ili da u kući crkne nešto od bele tehnike. Onda je to samo stres za stresom – priča Vesna i nada se da će odlaskom u Nemačku sve to postati prošlost.
Navodi i da je ne doču komentari „da se na zapadu mnogo radi“, te da neće imati vremana za „uživanje i odmor“.
– Pa ja i ovde mnogo radim, ne stižem da se odmorim, a od tog svog rada ne mogu normalno da živim. Sigurna sam da ću bar biti pošteđena stresova za osnovnu egzistenciju. A novac vam pruža mogućnost da opušteno živite i da povremeno možete negde i da otputujete. Evo, ja nikada nisam bila u glavnim gradovima zemalja u našem neposrednom okruženju, to mi je bilo nedostižno. Sasvim je normalno da čovek želi da vidi nešto novo. Ja ću svoje slobodno vreme iskoristiti da nadoknadim sve propušteno i ne pada mi na pamet da štedim novac za neka kasnija ulaganja ovde, već želim da proživim – otkriva Vesna svoje planove.
Žao mi je što ovo nisam uradila ranije
Vesna je još jedan zdravstveni radnik koji napušta Srbiju, iako, doduše, nikada nije radila u zdravstvu. Na izjave državnih znaničnika u kojima ukazuju da se otvaraju nova radna mesta po bolnicama, Vesna ocenjuje „da su se kasno setili“.
– Mi smo dugogodišnjom nebrigom naterani da idemo odavde, a Biro je i dalje pun nezaposlenih medicinskih sestara. Nepravedno je sada sve gužve svaljivati na medicinsko osoblje koje je otišlo iz zemlje. Znam mnogo devojaka koje bi htele ovde da rade, ali se konkursi ne otvaraju tako često i ne u velikom broju. Čini mi se da je problem ipak u nedovoljnom zapošljavanju, a ne u nama koji odlazimo – smatra ona.
Na kraju ističe i da joj je žao što odluku o odlasku nije donela mnogo ranije.
– Cela moja generacija, moji prijatelji i ja, umorni smo više od nekog čekanja. Uvek nešto čekamo da bude bolje. Izgubili smo strpljenje. Ja više ne mogu da čekam, 20 godina je prošlo otkako sam završila srednju školu, uložila sam vreme u obrazovanje, a sve ono što sam u detinjstvu usvojila … uči, budi čovek, obrazuj se, nije mi se vratilo. Odlazak iz zemlje vidim kao ulaganje u sopstvenu budućnost i zbog toga, idem da se ne vratim – zaključila je Vesna.
Naš profesor sa Harvarda: Srbija izdvaja za obrazovanje manje nego ratom zahvaćene zemlje
Dodaj komentar