EU ponovo u izbegličkoj krizi

Arhitektura procesa donošenja odluka sprečava Evropsku uniju da nađe racionalan odgovor za novu izbegličku krizu koja je pogađa i zato manje-više pasivno posmatra kako nacionalne vlade zemalja članica same vode svoju politiku odvraćanja izbeglica

Piše: David Vareger

U sučeljavanju njenih vrednosti i planova desničarskih vlada njenih članica Evropska unija se opet nalazi u izbegličkoj krizi. Ta kriza nije razmera poput one iz 2015, ali je suočava s fundamentalnim pitanjima: “Šta je EU, za šta se ona zalaže i da li je sposobna za bilo šta?”

Odvajkada su narodi ulazili u Evropu i izlazili iz nje preko Gibraltara, Sicilije, Balkana i evroazijskih stepa. I zaista, izbeglice iz Afrike i sa Bliskog istoka prvim trima putanjama već dvadeset godina beže od ekonomskog, političkog, a sve više i klimatskog kolapsa svojih društava. Na tim stazama mnogi naiđu na smrt. Neki ne prežive prelazak preko pustinja, neke na čamcima proguta mediteransko more, neke zarobe naoružane grupe koje su u ratnoj anarhiji Libije zavladale pustinjskim prostranstvima. Ove formacije, čas banditske, čas paravojne, upravljaju logorima u Libiji gde drže zarobljene izbeglice, muče ih, ubijaju ili prodaju u roblje ukoliko rodbina u Africi ne plati otkup. Zahtevi za otkup zajedno sa jezivim snimcima dolaze rodbini preko WhatsApp programa.

Arhitektura procesa donošenja odluka sprečava Evropsku uniju da nađe racionalan odgovor na ovu krizu koja zahteva i kratkoročne i dugoročne poteze. Zato EU manje-više pasivno posmatra kako nacionalne vlade zemalja članica same vode svoju politiku odvraćanja izbeglica od stupanja na tlo zemalja EU gde žele da zatraže azil.

Nesloga oko uvođenja kvota za pravično raspoređivanje izbeglica ostavlja izazovu nedoraslu Dablinsku regulativu iz 2008, koja predviđa da zemlja članica EU u kojoj je izbeglica prvi put registrovan mora takođe biti i zemlja u kojoj će podneti zahtev za azil. To stavlja zemlje članice na rubu EU – Grčku, Italiju, Maltu i Španiju – u nepravičnu poziciju zemalja koje moraju da pruže azil.

Socijalne službe ovih zemalja, inače siromašnih u odnosu na prosek EU, dodatno su urušene godinama finansijske politike stezanja kaiša, koju su im nametnule upravo bogatije zemlje EU. Finansijska ortodoksija neoliberalizma napravila je kvadraturu kruga u kojoj temena čine grupacije nepomirljivih i različitih interesa. Jednu od njih čine centralnoevropske članice okupljene u Višegradsku grupu i vrlo neprijateljski nastrojene prema izbeglicama.

I sada je kriza došla iz neočekivanog smera, sa onog evroazijskog istoka – od sredine avgusta beleži se skok broja Avganistanaca, Iračana, Sirijaca, Jemenaca, Nigerijaca koji na evropska vrata kucaju na granicama Belorusije s Poljskom i Litvanijom. Poljska jeste bila destinacija za izbeglice i ranije, ali one iz Belorusije, Ukrajine i Rusije.

POLJSKI PiS: Prema muslimanskim izbeglicama tamnije kože trenutno vladajuća Partija prava i pravde (PiS) nema simpatije. Dok je PiS bio u opoziciji za vreme izbegličke krize, njihov lider Jaroslav Kačinjski je izjavio da “migranti donose bolesti” poput kolere, dizenterije, da su puni parazita i protozoa na koje su oni sami otporni, ali Evropljani nisu. Plašio je Poljake da će zemlja morati da primi 100.000 muslimana, a da muslimani žele da nametnu šerijat Evropi i koriste crkve kao nužnike. Čim su došli na vlast oktobra 2015. odbacili su dogovor prethodne liberalne vlade koja je pristala da primi 7.000 izbeglica u Poljsku.

Zato ne iznenađuje kako je Poljska sada pod PiS-om reagovala na pojavu izbeglica na istoku. Poljske snage bezbednosti napale su udarcima pendreka izbeglice i oterale ih preko svoje granice. Kada su izbeglice krenule ka Belorusiji, beloruska policija je uradila isto. Ti ljudi su sada na ničijoj zemlji. Poljska je stoga cinično rekla da nije obavezna da im pruži hranu, vodu, medicinsku negu i ignorisala je presudu Evropskog suda za ljudska prava kojom joj je sud naložio da uradi upravo to.

Štaviše, Poljska vlada je 2. septembra uvela, a 1. oktobra produžila vanredno stanje u pograničnim oblastima kojima je zabranila i medijima i nevladinim organizacijama da se približe granici. Na taj način je aktivno odmogla pružanju humanitarne pomoći ljudima u opasnosti od smrzavanja, obolevanja, gladi i žeđi. Fondacija “Ocaljenje” (na poljskom “Spasavanje”), koja sa beloruske teritorije megafonima komunicira sa izbeglicama zarobljenim na ničijoj zemlji, objavila je da je pobrojala sedam žrtava ove krize. Među njima su i dva dečaka od četiri i pet godina koje je majka u očaju i neznanju nahranila otrovnim pečurkama.

Sigurno ih ima još koji su umrli bez prisustva bližnjih. Neki su iz dvanaestog ili osamnaestog pokušaja uspeli da prođu kroz kandže poljskih snaga i dospeli u istočne nemačke pokrajine Brandenburg i Meklenburg-Prednja Pomeranija, gde su konačno podneli zahteve za azil. Nemačka policija je sada pokrenula istragu jer se ispostavlja da su neki od krijumčara i sami azilanti iz Avganistana koji su se bili zaputili na istok ne bi li izvukli članove porodice sa granice.

ZIDOVI: Poljska je zato odlučila da podigne zid sličan onom koji je podigao glavni PiS-ov saveznik u EU Viktor Orban na granici sa Srbijom. Bodljikava žica se sada proteže kroz bjalovešku prašumu, duž cele granice sa Belorusijom. Zabrinuta za dobrobit divljih životinja koje žive u prašumi, poljska vlada je objavila da će podići i zid oko žice kako bi sprečila životinje da se povrede.

Poljska je takođe podigla i pravni zid protiv izbeglica. Njen parlament Sejm je 14. oktobra doneo zakon o deportacijama sa granice. Ovim zakonom se predviđa da osoba koja je privedena pri ilegalnom prelasku granice EU može biti vraćena na granicu i privremeno proterana iz Poljske, čak i kada takva osoba zatraži pravo na azil. Konačna odluka je na komandantu pogranične straže.

Ponuda opozicije da se zakon ublaži amandmanom koji bi od deportacije zaštitio decu i porodice sa decom odbili su PiS i njeni saveznici. PiS je u Evropi ozloglašena među liberalima i levičarima po mnogo čemu, ali njihov rad na ograničavanju i zabrani prava na abortus svakako im je doneo neprijateljstvo dva lagera i učinio ih šampionima konzervativnih klerikalaca širom Evrope. Kao što to obično biva, konzervativcima je vrlo stalo do zaštite fetusa, ali ne i žive dece, naročito ako su druge boje kože.

To se potvrdilo i za vreme Trampovog mandata u Americi, kada su izbeglička deca iz Latinske Amerike završavala u kavezima, odvojena od roditelja. PiS makar ne odvaja, ali ovim zakonom krši i Deklaraciju ljudskih prava, i Ženevsku konvenciju, i Zakon o azilu EU, i čak Ustav Poljske koji u 56. članu veli da će osobi koja u Poljskoj traži utočište od progona biti dat status izbeglice.

ODMAZDA LUKAŠENKA: No, postupci Poljske pod PiS-om na stranu, otkuda izbeglice iz Jemena ili Avganistana u Belorusiji? Neko bi mogao da dovede u vezu pad Kabula 15. avgusta s početkom krize na granici Poljske i Belorusije. Napokon, dešavale su se simultano. No, to nisu te izbeglice. Oni su još uvek na putu, ali kad-tad će i oni dospeti na vrata Evrope. Ne, ove izbeglice su doletele u Belorusiju iz Egipta, ili Tunisa, ili Irana, ili iz Turske, gde su čekale na ulazak u EU preko Balkana ili Mediterana. Dok nisu dobili poziv beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka da dođu u Belorusiju avionom i prodru u Evropu, a pre svega Nemačku.

Ova kriza je odmazda Lukašenka Evropskoj uniji za sankcije koje je EU uvela Belorusiji zbog toga što je Belorusija u maju prinudila avion iz Atine za Viljnus da sleti u Minsk, iz kojeg je otela opozicionog aktivistu Romana Protaševiča i njegovu partnerku Sofiju Sapegu. Nikada dobri odnosi između Zapada i Lukašenka pogoršani su od prošlogodišnjih izbora čije rezultate EU ne priznaje. Neke zemlje članice koje su i susedi Belorusije čak pružaju opozicionim političarima gostoprimstvo i bazu u Viljnusu, Varšavi, pa i u Kijevu.

Tako su hiljade nesrećnika postali čipovi u ciničnoj igri moći Minska i Varšave, tj. Brisela i Berlina. Beloruski predsednik nije morao da izmišlja i nagađa šta će se desiti. On je samo adaptirao recept svog kolege Redžepa Tajipa Erdogana na koga Zapad takođe ne gleda blagonaklono, ali koji se pokazao kao gospodar stabilnosti EU u izbegličkoj krizi. Turska, čuvar evropskih kapija, pustila je izbeglice da slobodno uđu u Grčku dok nisu utihnule kritike prema stanju ljudskih prava u Turskoj i nije poteklo četiri milijarde evra koje je turski predsednik iznudio od bogatih Evropljana za zadržavanje izbeglica u Turskoj.

Evropske zemlje su već sklopile sličan preventivan dogovor ili žele da ga sklope sa susedima Avganistana, samo da zadrže Avganistance kod sebe. Zar čudi što je još jedan silnik kome je Evropa stala na žulj posegao za izbeglicama kao sredstvom za destabilizaciju i iznuđivanje? Ako je EU u stanju da zažmuri na Erdogana da bi sebe poštedela izbegličke muke, zašto ne bi i na Lukašenka? Oni koji znaju istoriju Rimskog carstva i Vizantije znaju i da ovakvo povlađivanje i udovoljavanje siromašnim i agresivnim susedima jeste znak finansijske snage čim se može priuštiti tako visok otkup, ali i političke metiljavosti.

HRVATSKA I GRČKA: Istini za volju, nije Poljska najgora u svom nehumanom “hendlovanju” krize. Čitaoci su sigurno već upoznati sa snimcima prebijanja izbeglica koja se dešavaju na granici Hrvatske sa Bosnom i Hercegovinom. Maskirani počinioci udaraju ljude pendrecima i teraju ih nazad preko reke u BiH. Ne mogu biti identifikovani, ali istraživački novinari nemačkog časopisa Špigel i njihovi lokalni partneri utvrdili su da je oprema koju počinioci nose ona koju nosi hrvatska policija i koja se plaća sredstvima EU.

Na grčkim ostrvima su još strašnije scene. Naoružane grupe organizuju lov na izbeglice po grčkim ostrvima, hvataju ih i odvode u obližnju luku gde ih ukrcavaju na brodove, odvoze na pučinu, ubacuju u čamce i ostavljaju sudbini.

Nije daleko dan kada će ti čamci izostati iz procedure, kada će policajci “bjedema Evrope” koristiti vatreno ili hladno oružje, a Poljaci otvarati vatru na ljude koji beže od haosa koji su upravo posejale zapadne sile, uključujući i Poljsku, koja se 2003. priključila američkoj invaziji na Irak. Svim njihovim dušama značilo bi da čuju reči Ivana Ivanjija da je dete koje se davi u Mediteranu držeći se za majčinu ruku isto kao i dete koje ulazi u gasnu komoru Aušvica. Čemu sećanje na žrtve Holokausta ako sada ne spasavamo žive?