Obrazovanje za budućnost: Škola protiv vremena

Pošto bi obrazovanje moralo biti usmereno na buduće izazove, postavlja se pitanje šta naš obrazovni sistem radi da pripremi mlade za učešće u neposrednoj budućnosti, sledećih 40-50 godina, koliko će biti njihov radni vek

Piše: Milan Nikolić, sociolog i futurolog

Uobičajena neoliberalna mantra da “treba školovati samo one profile koje traži trenutno tržište rada” nikada nije bila manje pametna nego danas: usred ubrzanja civilizacijskih promena koje donose nauka i tehnologija jer, dok vi obrazujete tražene profile, tržište rada će se, ko i sve drugo, značajno promeniti i vi mu nikada na ovaj način nećete dati ono što traži jer ćete beznadno kaskati za promenama.

Kako sada stvari stoje, danas je za radničko zanimanje potrebno najmanje 10 godina obrazovanja, za zanimanja sa srednjom školom najmanje 12 godina, za visokoobrazovano zanimanje najmanje 16, a za naučna zanimanja najmanje 18-19 godina školovanja. To je u savremenoj civilizaciji najznačajniji period za čoveka jer će on kasnije u životu (najmanje još 40 godina rada) izgraditi svoj socijalni identitet uglavnom na osnovu svog obrazovanja i radnog statusa. Ovo znači da mi danas obrazujemo učenike i studente za ono što će oni raditi u budućnosti, zavisno od nivoa zahtevanog obrazovanja, čak 40 do 60 godina posle početka školovanja. Zbog ove činjenice jedan od najvažnijih stručnjaka u obrazovanju trebalo bi da bude futurolog, a njih, nažalost, uopšte nema u našoj obrazovnoj nauci, kao što ih je malo i u našim društvenim naukama uopšte.

UBRZANI GLOBALNI RAZVOJ: Predviđanje budućnosti je po sebi težak i nezahvalan posao i zato u Srbiji imamo oko 2.000 istoričara (što profesionalnih, što amatera), a samo nekoliko stručnjaka koji se bave budućnošću iako je neuporedivo mnogo važnije ono što dolazi od onoga što je prošlo.

Istorijski se pokazalo da je futurologija bazirana na naučnom pregledu onoga što se događa na frontu nauke i tehnološke inovacije, tj. onoga što će uskoro da preoblikuje našu civilizaciju, najbolji način predviđanja budućnosti, tako da se sada u nju može prodreti i nekoliko decenija, a u nekim aspektima i vekovima unapred mada je i mogućnost grešaka uvek prisutna.

Živimo u vremenu ubrzanog razvoja gde je 20 godina, a ne 40 ili 60 godina, ogroman period tokom kojeg se dogode neverovatne promene. Istoričari nauke i tehnologije (Dejvid Nobl, između ostalih) kažu da je u 20. veku pronađeno i napravljeno oko 95 odsto onoga što je čovek uopšte u nauci i tehnološkom razvoju stvorio u svojoj dugoj istoriji (moramo biti ponosni da je značajnim delom tome doprineo i naš Nikola Tesla).

Da se u ovom veku samo dogodi isto (a neće jer se ubrzanje nastavlja) može se očekivati i da će doprinos 20. veka biti samo pet odsto onoga što će doneti 21. vek. No, većina futurologa očekuje da će to biti znatno manje jer kad veštačka inteligencija postane dominantna u nauci i tehnološkim inovacijama – što se očekuje negde u drugoj polovini, a u svakom slučaju pre kraja veka – onda možemo ući u period njenog eksponencijalnog rasta, od specijalizovane AI sada preko generalne AI (koja je univerzalno primenljiva) do super-AI (koja samu sebe brzo generacijski razvija bez kontrole ljudi), što će najverovatnije proizvesti eksploziju naučnih otkrića i tehnoloških inovacija.

Rej Kurcvajl to naziva singularitetom, po ugledu na momenat nastanka kosmosa jer misli da će to promeniti sve u našoj civilizaciji. S tim se slaže većina futurologa.

IZAZOVI: No, da se sada vratimo našem obrazovanju, koje je u velikoj meri nespremno postavljeno spram budućnosti jer je uglavnom zasnovano na pamćenju i reprodukciji naučenog umesto na dubokom razumevanju, sposobnosti rešavanja problema, kreativnosti i imaginaciji. Vrlo malo ili nimalo pažnje sistemski se posvećuje permanentnom profesionalnom obrazovanju iako se zna da u mnogim naučnim oblastima stečeno visoko obrazovanje zastareva već za pet do deset godina. Zato nema dobrog stručnjaka koji stalno ne uči nove stvari iz svoje struke, ali i šire – što se kod nas ostavlja samo individualnim aspiracijama.

Pošto bi obrazovanje moralo biti usmereno na buduće izazove, postavlja se pitanje šta naš obrazovni sistem radi da pripremi mlade za učešće u neposrednoj budućnosti (sledećih 40-50 godina, tj. njihov radni vek), kada će se, prema očekivanjima većine naučnika, tehnologa i futurologa, dogoditi sledeće: intenzivna automatizacija i robotizacija materijalne proizvodnje i zamena živog rada mašinskim, a kao posledica – masovna nezaposlenost, ulazak AI u sve oblasti i burni razvoj produktivnosti, kvaliteta i raznovrsnosti proizvoda i usluga, uz pad cena, medicina bazirana na genetskom inženjeringu, odlazak ljudi na Mars, energetika bez fosilnih goriva, nauka u kojoj AI ima sve dominantniju ulogu, društveni i ekonomski sistem koji više ne može biti neoliberalni kapitalizam jer sve više postaje ekološki i politički neodrživ, itd., itd.

Istina je da Srbija, kao srednje razvijena zemlja, nije u frontu ovih zbivanja, ali ih nikako neće moći izbeći već će samo ući u njih sa izvesnim kašnjenjem.

Ako svemu ovome dodamo i globalne promene u svetu – dramatične posledice klimatskih promena s migracionim pokretima mnogo miliona ljudi i verovatnim oružanim konfliktima oko vode i hrane, opadanje moći SAD i Zapada, a rast moći Kine i Azije, kao i neobuzdan razvoj nauke i tehnologije – dobijamo realan uvid u budućnost koja nas čeka, a za koju uopšte ne pripremamo mlade.

ŠTA ČINITI: Šta se mora uraditi ako želimo da rešimo ovaj problem. Evo kratkog spiska mera: značajno povećati državni budžet za nauku i obrazovanje jer to nije trošak već investicija u budućnost, uvećati primanja nastavnog osoblja u skladu sa društvenim značajem njihovog rada i da bi se u obrazovni proces privukli kvalitetni kadrovi, uvesti futurologiju (sa svim njenim kontradikcijama, različitim uglovima gledanja, idejama i školama) u obrazovanje nastavnika, a onda i u školski sistem, promeniti obrazovnu paradigmu (umesto bubanja razvijati radoznalost, kreativnost, kritičko mišljenje i mudrost), uvesti interaktivne multimedijalne elektronske udžbenike i podeliti deci tablete na koje mogu da sa interneta stalno skidaju nove sadržaje, obezbediti školama brze i kapacitetne komunikacije, u saradnji s privatnim sektorom kompjuterskih igrica razviti programe za učenje kroz igru i VR, staviti akcenat na budućnost (koja obećava, ali i preti) umesto da se beskonačno bavimo svojim istorijskim traumama. Konačni cilj obrazovanja je, osim sticanja trenutno aktuelnog znanja, stvaranje kognitivnog sistemskog okvira u koji se tokom života i rada mogu uredno slagati nova saznanja.

U obrazovnom procesu što ranije otkrivati različite talente učenika i fleksibilno ih podsticati u domene gde mogu biti najbolji i tako stvarati novu intelektualnu, ekonomsku i političku elitu jer će inteligencija i znanje biti kapital budućnosti mnogo više nego prirodna bogatstva. Važno je i zadržati najbolje po završetku školovanja, a za to je potrebno ponuditi im: posao, dobru platu, stan i mogućnost profesionalnog napredovanja.

Pošto je i dalje aktuelno predviđanje većine naučnika da će do polovine veka populacija sveta porasti do 10 milijardi, a da će dostupnost pijaće vode i hrane zbog klimatskih promena pasti na oko polovine ovoga danas, mudro je da se Srbija specijalizuje za raznovrsniju, bolje organizovanu, produktivniju i inovativniju poljoprivredu i proizvodnju hrane nego danas. Za to će nam trebati i specijalizovano obrazovanje.   

Ako se budemo kladili na ovu opciju, ne vidim mogućnost da izgubimo. Naravno, to znači da moramo drastično smanjiti zagađivanje, da čuvamo autohtone vodne izvore i bolje koristimo (za navodnjavanje) prolazne vode, dignemo ruke od lignita i više ulažemo u obnovljive izvore energije, intenzivno pošumljavamo erozivne i poljoprivredno nekorisne terene, ali i kontrolišemo i ograničimo strano vlasništvo nad vodnim izvorima i poljoprivrednim resursima.