Više i drugačije od revije filmova

Ovogodišnji Dani austrijskog filma gledaocima nude kinematografiju koja ima svoje značajno mesto u evropskim okvirima, ali istovremeno i izmiče jasnoj, uniformnoj kategorizaciji koja bi odredila opšta mesta austrijskog filma i njegove stilske karakteristike

Piše: Nikola Marković

Dani austrijskog filma ove godine održavaju se od 23. do 27. septembra u Kulturnom centru Beograda i Jugoslovenskoj kinoteci, a gledaocima nude jednu kinematografiju koja ima svoje značajno mesto u evropskim okvirima, ali istovremeno i izmiče jasnoj, uniformnoj kategorizaciji koja bi odredila opšta mesta austrijskog filma i njegove stilske karakteristike. Ruku na srce, danas je takvih kinematografija malo, a čak i kad govorimo o famoznom rumunskom filmu, ili New Weird Greek Wave Cinema, s rodonačelnikom Jorgosom Lantimosom, ne radi se o monolitnim pokretima koji definišu stvaralaštvo svih filmskih autora u tim zemljama. Utoliko je koncipiranje festivala posvećenog nacionalnoj kinematografiji poseban izazov, ako se želi da ta manifestacija ima glavu i rep i autorski pečat, nešto što neće biti mamac tek za ljubitelje bilo kakvih sadržaja sa austrijsko-nemačkog govornog područja.

MANJE POZNATI AUTORI: “Austrijski filmovi su imali velike internacionalne uspehe u poslednjih 20 godina, sa autorima kao što su Mihael Haneke, Stefan Rucovicki ili Džesika Hausner koji su redovni u Kanu i na dodelama Oskara. Srpskoj publici želimo da predstavimo možda malo manje poznate, ali podjednako uzbudljive autore, a ove godine se fokusiramo na žene u kinematografiji. Slogan je Velika očekivanja zbog – često kontradiktornih – očekivanja uperenih ka ženama, što se na različite načine oslikava kroz filmove koje smo izabrali”, objašnjava Adrijan Fajks, direktor Austrijskog kulturnog foruma.

“Apsolutni imperativ u izboru bio je neupitni kvalitet ovih savremenih i relevantnih ostvarenja, nezavisno od ovogodišnjeg koncepta. Upravo zato, odlučili smo se da izdanje nazovemo po čuvenoj knjizi i filmu Velika očekivanja. Pored toga što su ove autorke (i jedan autor) svojim vrhunskim filmovima podigle očekivanja koje imamo za njihova naredna ostvarenja, one su se upravo očekivanjima i bavile. Onima koje žene imaju od sebe, kao i onima koje društvo nameće; ponekad su ta očekivanja opresivna, ponekad podstičuća”, kaže selektorka programa Staša Bajac, filmska autorka, scenaristkinja i dramaturškinja.

Emancipacija i afirmacija žena u kinematografiji proteklih se godina odigrava na mnogim nivoima, bilo da se radi o autorkama (rediteljkama, scenaristkinjama), akterkama filmova čiji rad nije toliko medijski propraćen (montažerke, direktorke fotografije, snimateljke), glumicama koje se bore za pravedniju zastupljenost u starijem dobu i dostojanstvenije uloge. Ništa manje važna tema je i ono što je sadržaj filma, odnosno način na koji su žene u tim filmovima prikazane. U tom smislu je i karakterizacija ženski film menjala svoje značenje tokom godina i danas izmiče stereotipizaciji, koja je umela tokom istorije da bude i veoma pežorativna.

PROBLEMATIZOVANJE, ISTRAŽIVANJE I DISKUSIJA: “Razrađujući koncept za ovogodišnji Festival austrijskog filma postavili smo sebi pitanje: Šta je zapravo ženski film? Film koji su pravile žene ili filmovi koji se bave ženskim temama? Samim tim, nametnulo se i pitanje šta su to ženske teme, zatim i ko ih određuje i da li one svoje autorke ograničavaju”, kaže Staša Bajac. “Umetnost prvenstveno podrazumeva potpunu slobodu, bilo da je tematska ili u izrazu. Pa, ipak, kad govorimo o ženama, ideja slobode i njeno osvajanje sama se nameće. Uzevši u obzir sva ova pitanja i zamke, shvatili smo da njih kroz svoje filmove postavljaju i autorke i autori naše selekcije. Ni mi, ni oni, čini se, nemamo konačan odgovor na pitanje: Šta je ženski film?, ali čini nam se da je od njega mnogo važniji prostor za njegovo problematizovanje, istraživanje, diskusiju. Upravo to je cilj i želja ovog festivala”, dodaje ona.

Na repertoaru u glavnom programu biće filmovi Tlo pod mojim nogama rediteljke Mari Krojcer, Ostajemo još malo Araša T. Riahija, Mali Džo Džesike Hausner, Stiks Volfganga Fišera, Hvala na bombardovanju Barbare Eder, Ja, životinja Katarine Mikstejn, Kraljica Cigana Hiseina Tabaka i Koliba u režiji Veronike Franc i Severina Fiale. Svaki od ovih filmova na svoj način postavlja pitanja o kojima je govorila Staša Bajac, kroz raznolike tematske okvire.

U filmu Tlo pod mojim nogama u fokusu je Lola, džet-set poslovna konsultantkinja na pragu tridesete sa karijerom u brzom usponu, koja vezu sa šeficom čuva u tajnosti, kao i postojanje starije sestre sa istorijom mentalne bolesti. Ostajemo još malo prati decu Oskara i Lili, koje, kad njihova majka pokuša da izvrši samoubistvo kako bi sprečila deportaciju u Čečeniju, bivaju preseljeni u odvojene hraniteljske porodice. Mali Džo je neobična priča o vrhunskoj naučnici i samohranoj majci koja je previše zaposlena da bi primetila da je njen sin tinejdžer zaražen polenom zle biljke, dok Stiks u fokusu ima emancipovanu snažnu ženu koja se nalazi pred izazovom kad na otvorenom moru ostane jedina osoba koja može da pritekne u pomoć grupi izbeglica.

Hvala na bombardovanju mračna je satira o novinarima koji izveštavaju o međunarodnim sukobima. Ja, životinja govori o kontradiktornim silama koje vode naše živote – željama, strastima i razumu, a Kraljica Cigana u središtu ima samohranu majku dvoje dece i bivšu profesionalnu bokserku. Horor ostvarenje Koliba prati brata i sestru Miju i Ejdena koji nisu baš oduševljeni kada njihov otac Ričard insistira da njegova nova verenica Grejs, žena koju je upoznao istražujući za knjigu o ekstremističkom hrišćanskom kultu, sa njima provede Božić.

Spektar tema u ovih osam filmova je, kako vidimo, veoma raznovrstan. Činjenica da su rediteljke i glavne protagonistkinje u ovim filmovima mahom žene, tek je deo njihovog autorskog identiteta. Već i ovlašnim pregledom sinopsisa vidimo da ovi filmovi dotiču i teme koje nemaju rodni identitet, poput migrantske krize, mentalnih bolesti, ratova, i tako dalje. Ako ih i imaju, on se prelama, definiše i kristališe kroz život kao takav i njegovu kompleksnost, i utoliko je i sam složeniji.

KO JE HEDI LAMAR: Deo programa Dana austrijskog filma koji se odigrava u Jugoslovenskoj kinoteci, sasvim je prigodno okrenut dvema značajnim istorijskim figurama – glumici Hedi Lamar i rediteljki i producentkinji Luize Kolm-Flek. Slučaj Hedi Lamar je po mnogo čemu interesantan i simptomatičan za odnos prema ženama u kinematografiji, jer verno oslikava njihovo (nametnuto) mesto u industriji zabave kroz prizmu fizičkog izgleda. Kad je došla u Holivud, Hedvig Eva Marija Kisler je – kako to već ide – promenila neatraktivno ime i potom bila brendirana kao najlepša žena na filmu ili najlepša žena u Evropi, bez previše govora o glumačkom umeću. Tek poslednjih godina se više govori i o intrigantnoj činjenici da je Hedi Lamar bila pionir bežičnih komunikacija i da je svojevremeno registrovala patent tehnologije proširenog spektra, koje je nakon 10 godina počela da koristi američka mornarica, da bi potom ušao i u svakodnevnu upotrebu.

Čak i sam podatak da je Hedi Lamar rođena kao Austrijanka nije preterano poznat široj javnosti, baš kao ni to je da je ona imala referentnu karijeru u evropskom filmu. Učestvovala je i u kontroverznom ostvarenju Ekstaza koje će publika moći da vidi na Danima austrijskog filma – ovo se ostvarenje smatra prvim nepornografskim filmom u kome je prikazan čin seksa (iako sama scena prikazuje jedino lica glumaca). Publika će moći da vidi i dva njena filma snimljena u Sjedinjenim Državama – Petrolej i Moje špijunče, dok će na programu biti dva filma Lujze Kolm-Flek (Devojka na krstu i Varšavska citadela), druge žene rediteljke u istoriji kinematografije. Gost Jugoslovenske kinoteke biće direktor Austrijskog filmskog arhiva dr Nikolas Vostri, koji će u razgovoru sa upravnikom muzeja Kinoteke, Marjanom Vujovićem i urednicom filmskog programa KCB Majom Uzelac, govoriti o temi festivala kroz primere Hedi Lamar i Lujze Kolm-Flek.

Ovogodišnji Dani austrijskog filma, dakle, događaj su koji nadilazi svoje osnovne, prvoloptaške reference, bilo da se radi o deklarativnom austrijskom ili odabranom ženskom identitetu. Time je i njegov značaj veći i drugačiji od proste revije filmova, a bliži predstavi o konceptualnom festivalu autorskog filma, na evropski način.