Kritika masovnog emitovanja obveznica Srbije na međunarodnom finansijskom tržištu u visini od 1,75 milijardi evra, koju je izrekao Dušan Nikezić, funkcioner Stranke slobode i pravde, izazvala je brzu i oštru reakciju Siniše Malog, ministra finansija u Vladi Srbije.
To je bacilo svetlo na večito pitanje – da li je u finansijski turbulentnim vremenima rizično povećavati javni dug kad su pozajmice jeftine ili je pametnije stezati kaiš za buduća vremena kada će teret spoljnog duga postati pretežak za nacionalnu ekonomiju?
Ako ukratko krenemo izvesnim redosledom, videćemo da je “dualnu emisiju” spomenutog paketa državnih obveznica prva objavila Narodna banka Srbije, istog dana kada je transakcija realizovana (16. septembra). U tom saopštenju istaknuto je da je Srbija prvi put u svojoj istoriji emitovala “zelenu” obveznicu od milijardu evra, ročnosti sedam godina, s niskom kuponskom stopom od jedan odsto i po stopi prinosa od 1,26 odsto, te da je istovremeno emitovala i “konvencionalnu evroobveznicu” u iznosu od 750 miliona evra, sa ročnošću od 15 godina, kuponskom stopom od 2,05 odsto i stopom prinosa od 2,3 odsto. Pri tome je dodato da je za “zelene obveznice” tražnja ukupno iznosila oko tri milijarde evra, a za “klasične” oko 2,5 milijarde evra, iz čega je izvučen zaključak da je visoka tražnja za menicama Srbije znak da investitori imaju poverenje u strategiju održivog razvoja. Kasnije će ministar finansija Mali dodati da je “višak tražnje” za srpskim papirima smanjio “cenu” ovog zaduživanja za oko 20 odsto. (Ako je tražnja toliko nadmašivala ponudu obveznica, zašto “cena” ovog duga nije spuštena još nešto niže?)
Nakon ovog saopštenja spomenuti Dušan Nikezić je izneo ocenu da ovo zaduživanje pokazuje da je državni budžet Srbije prazan, da je emitovanje “zelenih obveznica” nepotrebno jer će pare za ekološke projekte u Srbiji obezbediti Evropska unija i da država uzajmljuje pare na jednoj strani da bi kupovala biračko telo na drugoj strani. On je tako učvrstio svoju već ranije iznesenu tezu da je ova vlast zadužila Srbiju više nego bilo koja državna administracija ranije.
Ove kritike možda su ponukale i neke posmatrače ekonomskih prilika u Srbiji da iznesu izvesne rezerve prema novom zaduživanju. Dok Milan Kovačević smatra da zaduživanje u evrima suviše prebacuje pritisak na izvozne prihode Srbije u budućnosti, Branislav Jorgić iznosi mišljenje da će teret otplate “zelenih” obveznica pasti na poreske obveznike, a ne na zagađivače koji bi sami morali snositi trošak zagađenja.
Ministar finansija Siniša Mali veoma oštro je odgovorio na spomenutu Nikezićevu kritiku ističući da će pare prikupljene “klasičnim obveznicima, dakle tih 750 miliona evra, pre svega biti iskorišćene da bi se isplatilo 700 miliona dolara dospelog starog duga koji je načinila Cvetkovićeva administracija (u kojoj je Dušan Nikezić bio pomoćnik u Ministarstvu finansija) 2011, kada su emitovane obveznice u vrednosti od oko dve milijarde evra po preskupoj kamati od 7,2 odsto. Sada se uzima višestruko jeftinija pozajmica, kaže Mali, za otplatu tog skupog zaduženja, čime će se uštedeti velike državne pare, itd. Tim argumentima Mali je dodao i ocenu da su Nikezić i njegov današnji poslodavac Dragan Đilas tada skupo zaduživali Srbiju, a istovremeno trpali pare u svoje džepove.
Pošto je pisac ovih redova zagovornik državnog zaduživanja kad su na svetskom tržištu zajmovi jeftini, pod uslovom da imate državnu vladu koja zna pametno da troši (u tom pogledu vlada Ane Brnabić ne uliva poverenje) i kada je učešće državnog javnog duga relativno nisko (navodno je iznosilo nešto iznad 52 odsto BDP-a koji se procenjuje za ovu godinu), načelno se ne može osporiti ni emisija “zelenih obveznica”. No, sumnju da će te pare, pod zastavom ekoloških zahvata, biti iskorišćene za “kule i gradove” koji treba da uvesele glasačko telo uoči izbora iduće godine izaziva i sam objavljeni spisak namena koji je poređao ministar Siniša Mali. Na primer, on pored prečišćavanja voda za piće i otpadnih voda, reciklaže otpada i drugih jasno ekoloških namena spominje i metro u Beogradu, kao i rekonstrukciju železnica. Jeste da bi i metro na neki način smanjio zagađenja vazduha u prestonici Srbije i jeste da železnica manje zagađuje okolinu od drumskog saobraćaja, ali šta je sa zagađenjem čitavih regija (od Bora do Smedereva i Pančeva, na primer) i ko treba da plati sanaciju svih tih zagađenja?
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR