Strah od interneta ili strah od loše države

Viđamo i drugačije ljude, poznajemo i drugačije ljude, ali najjače veze i najviše kontakta po pravilu imamo sa onima koji nisu toliko različiti od nas samih.

Ova okolnost dominantno utiče na našu percepciju čitavog društva, koja zato neretko postaje sasvim iskrivljena u odnosu na „objektivnu“ sliku stvarnosti.

Zato nam se dešava da ne možemo da verujemo da toliko ljudi glasa za SNS (ili ranije DS ili radikale ili već po izboru). Zato ne možemo da razumemo da toliko ljudi odbija da se vakciniše ili da prihvatimo da toliko mnogo ljudi naseda na zaveru farmako-mafije i Bila Gejtsa.

Ili da neko iskreno voli pozorište i bluz ili recimo stvarno gleda Kursadžije i sluša Baju Malog Knindžu.

Ili u vrlo prozaičnoj temi ovog teksta, da toliko malo ljudi koristi usluge elektronskog bankarstva.

Možda posle ovakvog uvoda takvo pitanje dolazi kao antiklimaks, ali nije li neočekivano da u 2021. godini, kada svi ili skoro svi imaju mobilne telefone, moraju da plaćaju račune, a u bankama primaju ili platu ili penziju – samo 20 odsto ljudi koji koriste internet zapravo upotrebljava internet bankarstvo?

Možda se to nekome i ne čini malo, jer ipak se ovi podaci Eurostata odnose na sve od 16 do 74 godina starosti, što će reći i na penzionere i na srednjoškolce od kojih se verovatno manje očekuje da koriste ovu vrstu usluga, ali u Turskoj 51 odsto ljudi iz iste grupe koristi onlajn bankarstvo, u Hrvatskoj 65 odsto, a u Danskoj, na Islandu i u Norveškoj – evropskim rekorderima, čak 96 odsto.

Pitanje je zašto Srbija kaska, naročito jer je onajn bankarstvo jedna od onih oblasti u kojima nam tehnologija donosi direktno vidljive koristi.

Za plaćanje svih kućnih računa mobilnim telefonom skeniranjem QR koda treba taman onoliko vremena koliko uzima vezivanje pertli i oblačenje jakne za odlazak do banke.

Novac se može poslati ili pozajmiti od prijatelja u par klikova i dobiti za par sekundi, čak i kad je svako kod svoje kuće ili u drugoj državi.

Stanje na računu, svi prilivi i plaćanja se mogu proveriti u svakom trenutku, dozvoljeni minus (ne da ga preporučujemo) se može obnoviti bez čekanja u redu, i tako dalje.

Pa ipak, Srbija je po upotrebi internet bankarstva među najslabijim u Evropi, uz Rumuniju, Bugarsku, Crnu Goru, Bosnu i Makedoniju. Čitav region dramatično zaostaje za drugima u EU.

Srbija ima i ispodprosečnu upotrebu interneta, generalno gledano, ali ne zaostaje ne toliko da bi se ovakve razlike mogle opravdati.

Prosek EU je 80 odsto, a u Srbiji 71. Beograđani recimo čak natprosečno koriste internet na evropskom nivou – skoro devet od deset odraslih (87 odsto) internetu pristupa svakodnevno.

Druga digitalna oblast u kojoj uprkos relativno velikom napretku i dalje zaostajemo u evropskim okvirima jeste kupovina preko interneta.

Sa samo 38 odsto građana koji su u poslednjih godinu dana nešto naručili onlajn (čak i ako su robu platili u kešu, po isporuci), mi smo pri samom evropskom dnu, zajedno sa Rumunima, Turcima, Grcima i Bugarima, i delimično Italijanima.

Prosek EU je 65 odsto, u Velikoj Britaniji 90 odsto, Danskoj 89, Sloveniji 63, a Hrvatskoj 55.

I onlajn bankarstvo i kupovina preko interneta vezuju se za poverenje u sistem i pravnu zaštitu, pa se osim o informatičkoj pismenosti stanovništva iz ovih podataka mogu izvlačiti i opštiji zaključci o uređenosti našeg društva i veri građana u državu. Sve je u percepciji.