O Pejzažima otpora i njegovoj recepciji u svetu za Novi magazin govore rediteljka i koscenaristkinja filma
Razgovarao: Nikola Marković
Film Pejzaži otpora rediteljke Marte Popivode poslednjih meseci beleži značajne uspehe na svetskim festivalima, a najsvežija nagrada stigla je nedavno sa Sarajevo Film Festivala – Srce Sarajeva za najbolji dugometražni dokumentarni film. Srpska premijera dogodila se 11. septembra u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, u okviru srpskog takmičarskog programa na ovogodišnjem izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji je održan od 9. do 16. septembra. Film beleži putovanje kroz sećanja antifašističke borkinje Sonje (97), jedne od prvih partizanki u Jugoslaviji, koja je bila i među vođama pokreta otpora u Aušvicu. O Pejzažima otpora i njegovoj recepciji u svetu za Novi magazin govore Marta Popivoda i Ana Vujanović, koscenaristkinja filma.
Kako ste upoznali Sonju i kako je ona reagovala na ideju o filmu?
MP: Sonju sam upoznala kao baba-strinu Ane Vujanović, koja je moja dugogodišnja saradnica i koscenaristkinja ovog filma. Želela sam da je upoznam jer smo Ana i ja kao deo kolektiva Teorija koja Hoda tada, pre više od 10 godina, bile vrlo aktivne na nezavisnoj, politički levo orijentisanoj kulturno-umetničkoj sceni u Beogradu, i šire na teritoriji Jugoslavije. Sonjino iskustvo činilo mi se jako važnim i relevantnim za razumevanje savremenog konteksta. Prvi put kad sam je srela i čula samo delić njene priče, poželela sam da se vratim sa kamerom i zabeležim to važno iskustvo, ali i fascinantno pripovedanje. To sam i uradila, vratila sam se sa kamerom i počeo je dugi proces snimanja Pejzaža otpora. Mislim da je Sonja bila sretna što može da nam prenese svoju priču. Ona je nameravala da napiše knjigu o svom iskustvu antifašističke partizanske borbe i logora koje je preživela, ali se to nikad nije desilo. Izgleda da je ipak bilo emotivno lakše preneti svoju priču na (tela) nove generacije antifašistkinja i feministkinja, kojima je bilo stalo da je čuju i zabeleže tu žensku stranu rata.
Sonju govori u par različitih vremenskih perioda. Da li su svi snimci nastali u dogovoru sa vama ili je neke koristila i ranije? Kako ste se odlučili da njenu naraciju podelite na ove vremenske celine?
MP: Svi video i audio materijali koji se pojavljuju u filmu nastali su originalno za ovaj film, tokom dugog perioda rada, koji je uključivao seriju intervjua, nekoliko faza snimanja na različitim lokacijama itd. Za razliku od mog prethodnog filma, u Pejzažima otpora uopšte ne koristim arhivu, ali su neki od video materijala koje smo napravili tokom ovog procesa, u filmu korišćeni u formi privatne arhive. To su na primer DV materijali koje je snimala Maja Medić tokom prve faze rada 2007. Ovaj postupak mi je bio uzbudljiv jer daje dodatnu vremensku perspektivu, koja uključuje i sam proces rada na filmu.
U narativnom i dramaturškom smislu, film ima nekoliko tokova: tok Sonjine priče iz prošlosti, kako je postala komunistkinja i partizanka, kako se borila u Drugom svetskom ratu i kako je završila u zarobljeništvu i logorima, dok paralelno, kroz naše posete, pratimo poslednji period života ove krhke starice, naše glavne junakinje. Pored toga, tu je i tok koji se tiče Ane i mene, kao scenaristkinja, koji govori o tome ko je i zašto napravio ovaj film danas i zašto je nama važna Sonjina priča. Tu se kroz Anin radni dnevnik projekta u periodu 2007-19. otkriva da smo mi dve žene, feministkinje, kulturne radnice i leve aktivistkinje, koje su u jednom trenutku tokom rada na filmu i morale da odu iz Srbije.
Kako se vaš odnos sa Sonjom razvijao tokom godina, i naročito – kako ona vidi današnji uspon neofašističkih ideologija, ako ste razgovarali o tome?
MP: Rekla bih da se naš odnos razvijao dosta spontano i prirodno, jer iako sam ja odmah pri prvom susretu poželela da napravim film sa Sonjom, kroz vreme rada na filmu i druženja sa Sonjom i njenim mužem Ivom, mi smo postali prijatelji i saputnici, iako naši životni putevi počinju u različitim vremenima i kontekstima. Među nama se desilo nešto što je veoma prisutno i u samom filmu, a to je transgeneracijska solidarnost i ljubav. To su primetili i neki filmski kritičari koji su pisali o filmu u internacionalnom kontekstu i to nam je beskrajno drago. A ta veza sa Sonjom i Ivom postala je jaka i jer smo mi toliko naučile od njih, posebno koliko je temeljno političko obrazovanje važno da bi se u različitim dobima i kontekstima prepoznavali savremeni fašizmi i videti sebe kao deo kolektiva i kolektivne borbe.
AV: Sonja i Ivo su do poslednjeg dana bili vrlo svesni svih političkih tokova, kako u Srbiji, tako i šire. Oni su bili antifašisti, antiimperijalisti, antinacionalisti (iako patriote), socijalisti (iako protiv kvazisocijalističkog režima 1990-ih), uvek solidarni sa potlačenima, uvek za jednakost svih ljudi, uključujući na kraju i imigrante i LGBTIQ osobe. Oni su se zaista ozbiljno uplašili evropskog izjednačavanja fašizma i komunizma kroz prizmu totalitarizma, a bili su u stanju da diskutuju sa nama tzv. kognitivni kapitalizam sa jedne stare, marksističke, kritičke ali donekle entuzijastične pozicije.
Povremeno Sonja govori sa izrazitom neposrednošću i gotovo nonšalancijom o tome kako se odlučivala da pristupi antifašističkoj borbi, kasnije akcijama u Aušvicu... Šta o tom vremenu govori takva jednostavna odlučnost, a šta o današnjem u kome se tako nešto čini gotovo nemogućim, gde se sve promišlja i kalkuliše?
MP i AV: Sonja je pripadala jednoj grupi ljudi, jednom kolektivu – a to su mladi srpski komunisti i antifašisti iz 1930-ih – koji je imao viziju boljeg i pravednijeg društva i koji je želeo i na kraju uspeo da promeni svet. Ta odlučnost dolazi odatle što su oni verovali da je drugačije društvo moguće i bili spremni da za to daju život, a i same okolnosti su bile znatno drugačije. Sve to takođe potiče iz solidnog političkog obrazovanja i preciznog razumevanja protiv čega se treba boriti na putu ka tom svetu.
Oni su svoju zemlju branili u ratu od nacističkih i imperijalističkih okupatora i njihovih saradnika, a savremeni imperijalistički okupatori dolaze u novim oblicima, isto kao što savremeni fašizmi imaju druge oblike od onih sa kojima se Sonja borila, ali su principi isti. Neoliberalni kapitalizam i individualističko društvo u kome živimo danas nas atomizuju i čine da se osećamo sami, kao i da smo sami krivi za sve nevolje koje nas snalaze. Kad kažemo nevolje mislimo na nezaposlenost, nedostojanstven život čak iako radimo, neadekvatnu ili skupu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje. A to su sve simptomi društva u kome bogatiji postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji.
Nama se čini da nas to, ta individualistička atomizacija sprečava da pokrenemo širu akciju protiv fašističkih narativa čistih društvenih zajednica, koje imaju nekakvo mitsko poreklo u višoj rasi ili nebeskom narodu, gde nema mesta za sve. Zato se nama čini da bi slabljenje individualizma značajno doprinelo našoj odlučnosti da se usprotivimo tim narativima i da vidimo da, boreći se za svačije dostojanstveno mesto u svetu, mi pravimo i bolje mesto za nas same.
Tadašnji nacizam i današnji ultradesničarski pokreti nisu u istoj fazi razvoja. Dok su nacističke snage svojevremeno već pokorile Evropu, danas su one (još uvek) na rubovima parlamentarnog delovanja i nemaju toliki uticaj, iako su znatno ojačale u poslednjih desetak godina. Na koji način podići svest o opasnost koja se nadvija nad Evropom, i koje su razmere te opasnosti?
MP i AV: Radikalno desni pokreti i profašistički diskurs je ušao u parlamente diljem Evrope i naš radni dnevnik filma, kroz ispise na ekranu prati taj proces na suptilan način, kroz naše životne sudbine i puteve. U Nemačkoj, u kojoj je godinama rađeno na projektu denacifikacije, poslednjih godina dešava se ista stvar i to je više nego zastrašujuće. Njihovo prisustvo u mejnstrim politici doseže u nekim delovima zemlje i do 10 odsto, što ukazuje da smo već u velikoj opasnosti.
Rekle bismo takođe da prisustvujemo aktivnom brisanju komunizma kao pokretačke snage antifašizma iz današnjeg evropskog društva. Tu pre svega mislimo na revizionističke pristupe istoriji, u Srbiji, a i šire, od institucionalnog nivoa do svakodnevnog života. Oni obuhvataju diskurse nacionalnog pomirenja, pa s tim i opraštanje fašistima, evropsku rezoluciju o totalitarizmu koja izjednačava fašizam i komunizam, nostalgične reminiscencije međuratnog perioda i izmišljene građanske kulture u Kraljevini Jugoslaviji koje gledamo na TV, menjanje školskih udžbenika iz istorije itd. Takođe u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, a i drugde po Evropi, imamo rasizam prema Romima, kao i strah od migranata iz Sirije i Afrike. Te žičane ograde koje su nikle, nije li to slika i prilika povampirenog fašizma, kome je brisanje sećanja na antifašizam širom otvorilo vrata?
Mi smo filmske tj. kulturne radnice, i to je naša primarna oblast delovanja, pa tako razmišljamo šta filmom Pejzaži otpora možemo da doprinesemo da se priče o antifašističkom otporu ne prepuste zaboravu, kako da se one aktiviraju danas – a to je da ih iz ličnih i privatnih iskustava izmestimo u javnu sferu.
Kako ste došli do naziva filma Pejzaži otpora i zašto vam je bilo značajno referisanje na lokalitete, odnosno njihovo prikazivanje u filmu u današnjem stanju?
MP: Neka osnovna ideja i emocija koju sam želela da prenesem od samog početka je da je otpor uvek moguć, čak i u jednoj tako totalitarnoj situaciji kao što je logor smrti Aušvic. To je ono što je meni bilo najznačajnije i najinspirativnije u Sonjinoj priči. A Sonja je bila neverovatno moćna pripovedačica, njene priče su kreirale slike u mojoj glavi, kao da čitam filmski scenario. Želela sam da dam prostor tim verbalnim slikama ili scenama sećanja, kako smo ih Ana i ja kasnije nazvale i otuda dolazi rediteljski postupak vraćanja na pejzaže gde su se odigrali događaji iz Sonjinih priča i kako oni izgledaju danas.
Kako je zapadnjačka publika reagovala na film i koliko joj je bila bliska, odnosno razumljiva, Sonjina priča?
MP: Od svoje premijere u glavnom takmičarskom programu 50. Internacionalnog festivala u Roterdamu, film je zaista proputovao pola sveta i dosad dobio četiri nagrade, u Parizu, Žonžuu (u Južnoj Koreji), Solunu, a nedavno i u Sarajevu, gde smo dobili Srce Sarajeva za najbolji dokumentarni film. Nagrada koja nam je svima iz ekipe posebno draga i značajna za ovaj film.
Reakcije i publike i kritike ne samo sa zapada nego zaista iz celog sveta nam ukazuju da film dotiče ljude u različitim kontekstima, da je Sonjina priča o otporu, solidarnosti, antifašističkoj borbi i želji za životom u nekom boljem svetu danas više nego aktuelna i važna ljudima koji ništa ne znaju o našoj lokalnoj istoriji. Način na koji Sonja priča svoju priču je toliko živopisan i pun emocija, to je jedna strana istorije koju nismo imali prilike često da čujemo, i mislim da publika to jako dobro prepoznaje i razume.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR