Španija: Zakon protiv amnezije

O zločinima u Građanskom ratu i posle njega nije se ni govorilo jer je nacionalno pomirenje zahtevalo da sve bude zaboravljeno. Naročito žrtve

Piše: Tamara Jorgovanović

Tačno 85 godina je prošlo otkako je general Fransisko Franko izveo državni udar, započeo krvavi građanski rat i zaveo surovu diktaturu na čijem će čelu biti gotovo 40 godina, a Španija je još uvek podeljena oko ovog perioda svoje istorije i ostavlja utisak kao da u kolektivnom sećanju taj sukob nikada nije završen.

U godinama nakon diktature mnogi su verovali da bi razgovor o masakrima i stradanjima koje su građani pretrpeli predstavljao prepreku za nacionalno pomirenje, pa je kao bolja opcija izabrano ćutanje. Odmah posle Frankove smrti 1975. levica i desnica postigle su Pacto de olvido, Pakt o zaboravu, koji je omogućio ne samo da počinioci nikada ne budu izvedeni pred lice pravde ili kažnjeni već da se o zločinima i ne govori.

Bila je to čak i bolnija nepravda za žrtve. Građanski rat i kasnija stradanja pod diktaturom postali su nešto čime je malo ko, osim onih koji su preživeli torturu i potomaka ubijenih, želeo da se bavi. Tišinu su sve do danas uglavnom remetili samo duhovi onih čiji se ostaci polako vade iz masovnih grobnica.

Svesna da ćutanje ne može da traje doveka, španska vlada poslala je nedavno parlamentu novi Zakon o demokratskom sećanju, kojim se zabranjuje glorifikacija vojnog puča 1936, građanskog rata 1936-1939. i decenijama duge diktature Fransiska Franka.

PRAVDA ZA ŽRTVE: Novi zakon oslanja se na Zakon o istorijskom sećanju koji je usvojen 2007. na inicijativu tadašnje socijalističke vlade Hozea Luisa Zapatera. Njime je prvi put zvanično osuđen Frankov represivni režim i priznate žrtve na obe strane u građanskom ratu i tokom diktature, te započela zvanična identifikacija tela u masovnim grobnicama.

Veto na zakon tada je stavila konzervativna Narodna partija, koja je govorila da se njime ugrožava tranzicija ka demokratiji i tvrdila da bi kompletiranjem liste žrtava bile otvorene stare rane. Očekuje se da se ova stranka, zajedno sa ultradesničarskim Voksom, oštro suprotstavi i usvajanju novog zakona, a obe partije su svojim glasačima obećale da će ga ukinuti ako pobede na izborima za dve ili tri godine.

Narodnjačka vlada koja je vodila zemlju od 2011. do 2018. i podržavala Pakt o zaboravu ignorisala je Zakon o istorijskom sećanju, pa je tek kabinet aktuelnog premijera Pedra Sančeza prošle godine obnovio finansijsku podršku udruženjima žrtava za ekshumaciju i započeo rad na novom zakonu kojim bi se formirala i datoteka sa DNK žrtava kako bi bile identifikovane po potomcima.

U “belom teroru”, koji je trajao od početka građanskog rata do 1945. i uključivao ubistva, masovna pogubljenja, silovanja i prinudni rad za protivnike režima, stradalo je između 160.000 i 200.000 civila, uz pola miliona poginulih u ratu.

Prema novom zakonu, država će garantovati žrtvama i nestalima pravo na istragu. Sve presude donete u periodu Građanskog rata i diktature biće odbačene iako potomci žrtava i dalje ne mogu da zahtevaju kompenzaciju. Odsad je vlada zadužena za otkrivanje masovnih grobnica i ekshumacije, a ne lokalne uprave. Procenjuje se da će u narednih pet godina biti ekshumirano i identifikovano više od 20.000 tela. Među njima bi mogao da bude i pesnik Federiko Garsija Lorka, koga su fašisti ubili negde na jugu Španije odmah na početku rata, ali mu ostaci još uvek nisu pronađeni.

Fondacija Fransiska Franka će biti ugašena, svi simboli vezani za diktaturu uklonjeni, a više od 30.000 grobova u Dolini palih, gde je do pre dve godine bio sahranjen i Franko – po odluci suda je prenet na groblje u Madridu – neće biti obeleženo. Plemićke titule biće oduzete svima koji su ih dobili tokom diktature. Deca u školama će učiti o Frankovoj represiji.

POSTMEMORIJA: Španska javnost je podeljena po ovom pitanju. El Mundo, dnevnik desnog centra, nazvao je novi zakon besmislicom koja održava u životu neprijateljstva iz građanskog rata, kao i čistom željom da se deca u školama indoktriniraju. Levičarska štampa, sa druge strane, smatra da je ovakav zakon potrebniji nego ikada jer postoje pokušaji istorijskog revizionizma.

Na nedavnom skupu Narodne partije bivši ministar Ignasio Kamunjas iz ugašene Unije demokratskog centra i finansijer Voksa rekao je da građanski rat nije počeo vojnim pučem već je za njega kriva vlada Druge republike. Lider narodnjaka Pablo Kasado nije ga ispravio, pošto je i sam sličnog mišljenja – građanski rat je, kako je jednom prilikom objasnio, bio sukob onih koji su želeli demokratiju bez zakona i onih koji su želeli zakon bez demokratije.

Diktatura je tokom četiri decenije u miru imala svoju zvaničnu verziju događaja koja se nije poklapala sa onim što se dešavalo u stvarnosti. Porodicama žrtava bilo je zabranjeno da javno oplakuju svoje mrtve, pa su ljudi možda tada i naučili da ćute i žale u tišini. Nakon Frankove smrti usledilo je 15 ili 20 godina tranzicije ka demokratiji, tokom kojih je kolektivno sećanje pretrpelo drugačiju, ali podjednako efikasnu vrstu “otkazivanja” jer se smatralo da je neophodna za pomirenje, pa je zbog opasnosti koju donosi bilo kakav rivalitet ćutanje makar zvanično ovekovečeno u formi zaborava, podsetio je pisac Hulio Ljamazares u autorskom tekstu u El paisu još 2006.

Zakonom o amnestiji iz 1977. pomilovanje su istovremeno dobili pripadnici režima i ljudi koji su trunuli u zatvorima. Poslednje godine prošlog veka sociolog Emilio Silva-Barera, koji je tragao za ostacima svoga dede, inicirao je osnivanje Udruženja za oporavak istorijskog pamćenja. I prva iskopavanja iz masovnih grobnica uz prisustvo forenzičara počela su tek 2000, dve godine nakon što je španski sudija vodio proces protiv zloglasnog čileanskog diktatora Augusta Pinočea. Ljudi su počeli da se pitaju kako je moguće baviti se tuđim zločinima ako niste u stanju da se suočite sa onim što se vama dešavalo.

Ljamazares je napisao da je vreme za sećanje već prošlo i da je došla era postmemorije, koja pripada onima koji su iskusili građanski rat i posleratni period kroz oči svojih roditelja i njihovih roditelja.

Španija se nikada nije suočila sa svojom bližom prošlošću, a oni koji su činili zločine nisu bili za njih odgovorni niti ih platili, tako da nije bilo nikakvog zadovoljenja za žrtve. Zarad nacionalnog pomirenja trebalo je da sve bude zaboravljeno i oprošteno, ali su umetnici kojima je bilo teško da ćute odlučili da snimaju filmove ili pišu romane u kojima su se metaforično bavili građanskim ratom i diktaturom.

To je dovelo do velikog broja horora u španskoj kinematografiji i književnosti, pošto se ovaj žanr pokazao najzahvalnijim za bavljenje hororima prošlosti. Međunarodni prestiž su mu, između ostalih, doneli reditelj Giljermo del Toro u “Đavoljoj kičmi” i “Panovom lavirintu” i pisac Karlos Ruis Safon u “Senci vetra” i drugim romanima. Onima koji su osuđeni na ćutanje i kojima nije bilo dopušteno ni da ostave trag glas pozajmljuju najčešće duhovi, ali i vile, vampiri i zombiji. Zato se često i kaže da je Građanski rat moderna španska gotska priča.