Niko ne spori da bi odnosi Amerike i Kine mogli da daju pečat ovom veku, ali one kao da se trude da nagoveste da bi to moglo da bude prilično bolno žigosanje. I za njih i za sve nas.
Već drugi put ove godine na sastancima vrhunskih diplomata SAD i Kine i u komentarima razmenjena je lavina teških reči, neprijatnih za ceo svet. Sticao se utisak da su rešeni na neku vrstu bar hladnog rata, ako ne i za nešto još gore.
Jer, kako je poručio pekinški Global tajms, Kina upozorava da će sejanjem iluzije da bi ona mogla da padne kao SSSR Amerika samo praviti smutnje po svetu i “pojačati konflikte između sila”. Tumačeći reči zvaničnika, u istom uvodniku se procenjuje da Kina više nema iluzija da bi odnosi s Vašingtonom mogli da se poboljšaju u doglednoj budućnosti, pa da ona mora ubrzano da jača i “bude spremna za najgori scenario u rastućoj konfrontaciji sa Amerikom i njenim saveznicima”.
Iskazano je i jedno neuobičajeno priznanje – da Kina više neće skrivati od javnosti šta se stvarno razgovara s predstavnicima SAD, pa da će objavljivati svu oštrinu diskusije. Amerikanci traže, uz ostalo, da tamošnja štampa bude tako transparentna i kada piše o unutrašnjim odnosima u jednostranačkoj domaćoj autokratiji.
Ali to ostaje samo jedna od pustih želja koju Peking smešta u katalog “arogantnog mešanja u unutrašnje stvari”. Dometi na globalnom nadmetanju su dalekosežniji i ne trpe jednostranost, što se ogleda i u učestalom obostranom zavođenju sankcija.
Zapad je, uz kolebanja oko praktičnih detalja, usvojio smernice šefa Bele kuće Džoa Bajdena, prema kojima je Kina “sistemski rival”, “strateški konkurent” i “pretnja”. Pa i da je ona glavna meta u objedinjavanju demokratija, na Bajdenov poziv, protiv sve većih antidemokratskih izazova.
Prepucavanje je doseglo i do optužbi za genocid, u kojem su žrtve bili američki Indijanci, a sada kineski Ujguri. A kada je Amerikanci kritikuju za muke kojima izlaže aktiviste za ljudska prava, hongkonške buntovnike i Tibetance, Kina uzvraća da ona brže ekonomski raste i da masovno iskorenjuje siromaštvo, a da Amerika kleca pod belačkim rasizmom (uprkos činjenicama da je imala crnca predsednika i da joj je sada crnkinja potpredsednica)...
Tekuće zaoštravanje rečnika počelo je prošlog marta na Aljasci, da bi se još žešće nastavilo pre nekoliko dana u Tjenđinu prilikom posete zamenice šefa američke diplomatije Vendi Šerman, kada se srela i s kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jiem. Do povećavanja napetosti dolazi, u suštini, zbog traumatičnog procesa privikavanja na okolnost da je uzlet Kine istumbao svetski poredak moći, osporavajući dugu dominaciju demokratija u globalnim poslovima. U najnovijim nastupima Kina se i ne libi da Americi poruči da je vreme da od nje uči kako se treba ponašati na međunarodnoj sceni.
Vašington, pa i Zapad u celini smatraju da su dobili dovoljno dokaza da je Kina naumila da sa svojim autokratskim sistemom, “komunističkim kapitalizmom”, preuzme kormilo u svetskim poslovima. I da je kucnuo čas da se demokratije objedine i sačuvaju globalni primat.
U prilog im ide činjenica da raspolažu najširim i najdelotvornijim savezništvom u novijoj istoriji. Kina u tom pogledu zaostaje. Povezivanje s Rusijom još nije savez već aranžman za podsticanje rascepa u zapadnoj alijansi i time osvajanje sve većih prava u oblikovanju sveta. Zapadu je pak stalo da raspari taj tandem.
Utisak je, međutim, da pokušaji spoljnog rastakanja jačaju strateška partnerstva. Učvršćuju se i Zapad i veze Pekinga i Moskve.
Pojedini eksperti tvrde da smo na pragu nove verzije Hladnog rata. Ona svakako ne liči na original jer su sada Zapad i Kina, a poprilično i Rusija, isprepleteni ekonomskim aranžmanima, a u pojedinim domenima povezani gotovo kao sijamski blizanci, tako da bi nagli rez, pogotovo brzoplet, mogao da bude drastično kontraproduktivan.
Najveći izazov današnjice je da se ostvari model miroljubive koegzistencije koji dozvoljava nadmetanje međusobno nespojivih vizija sveta i kooperaciju, kako u geopolitici tako i povodom klimatskih promena, smatra američki ekonomista jermenskog porekla Daron Asemoglu. Verbalni rat između Amerikanaca i Kineza više ide u prilog pobornicima “Tukididove zamke”, koja predviđa neizbežan rat kada se dominantna sila uznemiri zbog sile u uzletu. Ne bih rekao da je ova antička prognoza primenljiva na sadašnjost, zaokupljenu pandemijom, klimatskim lomovima, sajber kriminalom i nivelisanjima globalizacije i lokalizacije, od čega se ništa ne može rešiti konfrontacijom, a može širokom kooperacijom.
Najizvesnijim se zasad čini da će se nastaviti nadgornjavanje Amerike i Kine, ali bez prekidanja dijaloga. Susret na najvišem nivou Bajdena i Si Đinpinga nagoveštavan je za oktobar na samitu Grupe 20.
Utešno bi bilo ako se ispostavi da je dosadašnja oštra retorika bila samo “vatrena priprema” za ispoljavanje “vatrogasnih” liderskih karaktera i planova. Bude li tako ili naopako, u međuvremenu se zbijaju nacionalni redovi u obe sile.
Zaoštravanje prema Kini najmanje je sporno u polarizovanoj američkoj politici, a u Kini glasila uveravaju da je visok stepen (propagandnog) poistovećenja s vlašću podignut na još viši nivo – u strateškom kontriranju Americi. Ako tolika moć netrpeljivosti prema konkurenciji treba da udari pečat ovom veku, teško i njenim akterima i svetu koji će žig dobiti na poziciji između čekića i nakovnja…
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR