Međunarodni Festival evropskog filma Palić 2021, premijerno je ove godine dodelio počasnu nagradu Lifka za doprinos regionalnoj kinematografiji. Prva dobitnica tog priznanja proslavljena je jugoslovenska i danas slovenačka glumica. Tim povodom sa njom je, za Novi magazin razgovarala
Razgovarala: Ivana Kronja
U čast Milene Zupančič, prve laureatkinje novoustanovljene nagrade Aleksandar Lifka za doprinos regionalnoj kinematografiji, uoči početka 28. Festivala evropskog filma Palić prikazan je i neuobičajen, veoma ličan i pre svega dobronameran i topao filmski dokumentarac – Svaka priča je ljubavna priča u režiji Rajka Grlića i Matjaža Ivanišina, u kojem se Milena sa svojim nekadašnjim i sadašnjim kolegama i životnim partnerima priseća mladosti: Kavaca (Boris), Polič (Radko), Jovanović (Dušan) i Milena igraju u zajedničkoj pozorišnoj predstavi, čuvaju i grade prijateljstvo i istovremeno o svemu tome snimaju film.
Na svečanom otvaranju FEF Palić 2021, koji je ove godine održan od 17. do 23. jula, Milenu Zupančič publici je predstavila Mira Banjac, članica Odbora Palićkog festivala evropskog filma i njegov simbol. U toplom i emotivnom obraćanju Banjac je istakla jugoslovenski karakter Milenine karijere i neponovljivi kvalitet njene glume, koji je obeležio uloge Zupančičeve u filmovima Cveće u jesen reditelja Matjaža Klopčiča iz 1973, Idealist (1976) Igora Pretnara, Dečko koji obećava (1981) Miloša Radivojevića i mnogim drugim. Na sceni palićke Letnje pozornice sreli su se tada, nakon mnogo vremena, i Zupančičeva i Aleksandar Berček, još jedan ovogodišnji dobitnik nagrade Aleksandar Lifka za doprinos evropskom filmu (pored nemačkog reditelja Kristijana Pecolda), svojevremeno glumački partneri u pomenutom filmu Miše Radivojevića.
“Dugo nisam doživela tako mnogo ljubavi za tako kratko vreme, kao ovde na Paliću od kolega i publike. Ovo priznanje mnogo mi znači iako sada igram najpre u pozorištu. Mi glumice šalimo se kako bismo najviše volele da dobijemo nagradu za mladu, perspektivnu glumicu! Godine donose iskustvo i sreću, puniji doživljaj života. Nagrada Lifka za doprinos regionalnom filmu dirnula me je i drago mi je što se ljudi sećaju naše kinematografije iz jugoslovenskih dana i uloga koje sam ostvarila”, istakla je Zupančičeva u obraćanju publici i novinarima tokom boravka na Paliću.
Ko su za vas najznačajniji reditelji jugoslovenskog i evropskog filma?
To je najpre Matjaž Klopčič, s kojim sam snimila i najviše filmova. On je tačno znao šta hoće, a i znao je šta od mene može očekivati u dramskom izrazu, tako da je naša saradnja bila izuzetna. U evropskom filmu posle Drugog svetskog rata, kada smo i mi stvarali, za mene su vodeći reditelji bili Federiko Felini, Klod Leluš, Mikelanđelo Antonioni, ali ipak na prvom mestu Ingmar Bergman, kao veliki i neprevaziđeni umetnik i reditelj. Tada sam se mnogo družila sa Liv Ulman, velikom glumicom i divnom osobom, a upoznala sam i Bibi Anderson, koje su obe igrale kod Bergmana u čuvenom filmu Persona i u drugim ostvarenjima.
Kao glumica u pozorištu i na filmu ostvarili ste značajne dramske uloge. Šta su, prema vašem mišljenju, izazovi za glumca i glumicu u teatru današnjice, koji dekonstruiše klasičnu dramu, koristi avangardne tehnike i principe postdramskog pozorišta?
Istina je da u savremenom teatru ima mnogo diktata da se radi postmoderno, eksperimentalno, da se izbegne klasična dramska radnja. Mislim da to ume da bude i preterano, može se izgubiti smisao svrhe umetničkog stvaranja ako se pomeranje i šok učine najvažnijim po sebi. Za glumce to je nužnost, oni moraju znati da igraju sve i da pruže najbolje unutar datog rediteljskog koncepta.
Kakva su vaša sećanja na jugoslovenski kulturni prostor, koji su odlikovali izuzetni festivali, kao Dubrovačke letnje igre, Bitef, Fest... Kojih ličnosti se najradije sećate?
Bilo je to izvanredno vreme koje mi je ostalo u živom sećanju. Ne bih mogla nikog posebno da izdvojim: mi smo svi radili na području čitave bivše Jugoslavije, sarađivali smo i u pozorištu i na filmu, i bili smo kao jedna velika porodica, uzajamno se podržavali i stvarali sa mnogo prijateljstva.
Ove godine se na Paliću održava i program najboljih slovenačkih filmova poslednjih godina – Slovenija u fokusu. Koga biste od kolega u Sloveniji izdvojili unutar savremenog slovenačkog filma?
Ima zaista sjajnih umetnika i umetnica, ali kad bih morala nekog posebno da izdvojim istakla bih glumicu Natašu Barbaru Gračner, te reditelja Matjaža Ivanišina. On je dosad radio dokumentarce, ali verujem da će biti podjednako uspešan i u igranom filmu. Za mlade glumce i glumice treba još vremena da se pokažu, teško je prosuditi ko ima najviše talenta jer još ne dobijaju zahtevne i glavne uloge. Vreme će pokazati ko će se od njih posebno istaći.
Više od jedne decenije nesebično ste se angažovali kao ambasadorka Unicefa, koristeći svoj lik i slavu u plemenite svrhe. Šta obični ljudi, umetnici i javne ličnosti mogu da učine po pitanju svetskog siromaštva?
Kao ambasadorka Unicefa obišla sam čitav svet i moram da kažem da sam se susrela s najstrašnijim situacijama i nepodnošljivim uslovima života. To je prilično beznadežno jer svetski milijarderi koji imaju novca ne mare za probleme dece i ljudi Trećeg sveta, kojima bi, kad bi promenili svoj stav, mogli mnogo da pomognu. Za mene to je bilo neponovljivo iskustvo, svi ti susreti s ljudima kojima sam pomagala kako sam najbolje znala, ali pre svega da im kažem i pokažem da su jednako vredni kao i svi drugi ljudi, da nisu sami, da nam je stalo do njih. Zagrlila sam mnogo ljudi i dece i taj pogled, kad vas neko gleda direktno u oči i razume da ga volite, da saosećate s njim, jeste nešto najvrednije, što zauvek ostaje u srcu.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR