Putin i Lav Gumiljov

Godine 2012. pozdravio je konferenciju povodom jubilarne stogodišnjice rođenja Gumiljova, a onda gotovo svake godine navodio njegove ideje u različitim prilikama.

U članku O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca, koji je objavio 12. jula, ruski predsednik širi početni argument Gumiljova, ocrtavajući ono što sada neki, poput Pjotra Dudkijeviča, nazivaju Putinova civilizacijska doktrina u međunarodnim odnosima. Poruke ovog članka važne su i za Srbiju i ceo balkanski region.

A zašto Gumiljov i zašto sada?

Lav Gumiljov (1912-1991) sin je plemića i pesnika Nikolaja Gumiljova i pesnikinje Ane Ahmatove.

Deklarišući sebe kao evroazijca, on je u svojim učenjima isticao da Rusija može da se spasi samo ukoliko odbaci ideologiju (komunizam) koja je strana njenoj religiozno-istorijskoj tradiciji i postojeću državnu formu (Sovjetski Savez) ponovo vrati originalnom ruskom etnosu.

Njegove ideje stekle su pravo građanstva u prelomnom trenutku ruske istorije, 1980-ih godina, u doba perestrojke, kad je, kako je Gumiljov i predlagao, odbacivan sovjetski komunizam zajedno sa sovjetskim državnim modelom, a obnavljala ruska ideja i ruska državnost.

Sredinom 1988. ogromna partijska publicistička mašinerija sasvim je prestala da objavljuje literaturu i filmove koji su propagirali marksizam-lenjinizam.

Štampaju se eksplicitno antikomunistička, istorijska i religiozna dela predrevolucionarnih mislilaca i filozofa, uključujući evroazijce.

Ideolog perestrojke, Aleksandar Jakovljev u svom memorandumu upućenom Politbirou, predložio je preusmeravanje propagandne mašine u religioznom i filozofskom pravcu.

Jedna od prvih knjiga koja je objavljena u partijskoj akademskoj publicistici, bila je knjiga kultne ličnosti evroazijaca Lava Gumiljova – Drevna Rusija i velika stepa, s predgovorom akademika Dmitrija Lihačova.

Gumiljov daje intervjue nekadašnjim zvaničnim organima CK KPSS – Sovjetska kultura, Literaturnaja gazeta, Pitanja filozofije…

Prema njegovom učenju, životna energija naroda određene je spoljnim svetom.

Energija koja dolazi iz kosmosa stvara aktivne uslove za život koja se pretvara u naciju ili etnos.

Tokom uspona, nacija osvaja teritoriju za sebe, stvara nacionalnu državu i dominira regionom, napredujući u nauci, tehnologiji i humanističkim naukama.

Povremeno, dva ili više etnosa koje su prirodno i genetički slični i geografski bliski, mogu da se ujedine u superetnos.

Tako su Rusi, Ukrajinci i Belorusi, zajedno sa tursko-mongolskim narodima stvorili etnos Velike Rusije.

Pošto svaki etnos ima životni vek – između 1.200 i 1.500 godina, Gumiljov ocenjuje da je evropski superetnos potrošen.

U istorijskim terminima, on je osuđen da umre, osim ako ne dobije novu energiju od mladog superetnosa, recimo od Velike Rusija koja je stara samo 500 godina.

Interetnički kontakt može da bude fatalan za mlađi i energičniji etnos, ako on dođe u kontakt sa starijim reliktnim etnosom.

Mnogo gori je kontakt sa parazitskim etnosom, koji se definiše kao etnos koji je izgubio vlastitu nacionalnu energiju i sada postoji na energiji drugih etnosa.

Svaki put kad, misli on, parazitski etnos dominira nad starosedelačkim, dolazi do rata i revolucije i stvaranja himeričke državnosti.

To se dogodilo sa francuskim racionalistima koji su doveli do velike francuske revolucije i britanskim puritancima koji su stvorili himeričku državu – SAD, koju označava kao parazitsku državu koju su stvorili disidenati i ostaci umirućeg anglo-saksonskog etnosa.

Gumiljovljeva Rusija ima svoju veliku sudbinu, ali bi trebalo da bude otvorena za međucivilizacijski dijalog.

Konzervativnom političaru poput Putina, Gumiljevljeva sinteza kulturnih i duhovno zasnovanih predviđanja o ruskoj veličini poslužila je kao osnova da sugeriše da civilizacijska jedinstvenost Rusije ne može da se koristi samo kao domaća već i međunarodna agenda. Stoga je predložio da ruska civilizacija može postati referentni okvir za odnose sa susednim zemljama.

Drugim rečima, predlaže da istorija, kultura i vera faktički budu osnovne veze koje ujedinjuju Rusiju, Ukrajinu i Belorusiju, suprotno nivou odnosa država – država.

Kao povod za svoj članak Putin izdvaja usvajanje Zakona o autohtonim narodima u Ukrajini, koji diskriminiše ruski nacionalni identitet kao deo ukrajinske sadašnjosti i istorije.

Sam članak označio je kao analitički materijal zasnovan na istorijskim činjenicama, događajima i dokumentima, uz napomenu da bi ukrajinske vlasti trebalo pažljivo da ga analiziraju.

Putin je dodao da je materijal upućen i stanovnicima Rusije i Ukrajine, kao i „sponzorima ukrajinskog političkog rukovodstva“.

„Oni bi takođe trebalo da znaju šta smo i kako smo povezani jedni s drugima. Po mom mišljenju, ovo je važno za sve“, zaključio je.

Predsednik Zelenski već je odgovorio da je spreman da u direktnom susretu diskutuje o papiru.

Opominjući ton teksta ruski predsednik potkrepio je antiruskim projektom koji treba da Ukrajinu neprijateljski postavil prema istočnom susedu.

Na tome se, po Putinu, aktivno radit.

On je objasnio da je projekat započet u 17/18. veku, poljsko-litvanskim komonveltom, a zatim su ga koristili poljski nacionalni pokret i Austrougarska pre Prvog svetskog rata.

Glavni cilj projekta je slabljenje Rusije, kaže Putin. Ukrajina je korak po korak uvučena u opasnu geopolitičku igru čiji je cilj da se pretvori u barijeru između Rusije i EU.

Istovremeno, u projektu anti-Rusije nema mesta za suverenu Ukrajinu. Rezultat te politike bili su tragični događaji 2014.

„Milioni Ukrajinaca odbacili su antiruski projekat. Krimljani i stanovnici Sevastopolja napravili su svoj istorijski izbor. A ljudi na jugoistoku mirno su pokušavali da odbrane svoj stav. Ali, svi su, uključujući i decu, evidentirani kao separatisti i teroristi. Pretilo se etničkim čišćenjem i upotrebom vojne sile. A stanovnici Donjecka i Luganska uzeli su oružje da zaštite svoj dom, jezik i život“, napisao je ruski predsednik.

Dodao je da se sada za ispravne patriote Ukrajine proglašavaju samo oni koji mrze Rusiju, koja je otvorena za dijalog sa Ukrajinom.

„Rusija nikad nije bila i nikad neće biti anti-Ukrajina. A šta bi Ukrajina trebalo da bude, na njenim građanima je da odluče“, rezimira Putin.

Istovremeno, trojstvo ruskog naroda neće nigde nestati, „koliko god se neko trudio“, siguran je ruski lider.

On je u osnovi izneo četiri predloga – priznao je da je istorija bitna u međunarodnim odnosima (Rusi, Ukrajinci i Belorusi potomci su Drevne Rusije), kao i da je ruska civilizacija istovremeno prigrlila tri nacije, dok je sovjetska politika to poremetila („… Sovjetska nacionalna politika obezbedila je na državnom nivou odredbu o tri odvojena slovenska naroda: ruskom, ukrajinskom i beloruskom, umesto o velikoj ruskoj naciji, trojstveni narod koji čine Velikorusi, Malorusi i Belorusi“). Treće, on tvrdi da je „… moderna Ukrajina u potpunosti proizvod sovjetske ere“, i konačno, zaključuje da su sadašnje ukrajinske političke elite narušile kulturno, duhovno i istorijsko jedinstvo.

Najzanimljivije iz perspektive međunarodnih odnosa jesu ideje koje čine osnovu Putinove nove ruske doktrine međunarodnih odnosa, koja civilizaciju tretira kao moćan referentni okvir u međudržavnim odnosima.

„Rusi, Ukrajinci i Belorusi – piše Putin – su (svi) naslednici Drevne Rusije, koja je bila najveća država u Evropi.“

Putinov članak otvara najmanje četiri mogućnosti za tumačenje kako se Rusija može ponašati u međunarodnim odnosima.

To može signalizirati da se Rusija pridružuje drugim moćnim akterima poput Kine, Indije, Irana i drugih revizionističkih država u posmatranju svetske politike kao ulaska u novo doba definisano mnoštvom kulturnih i civilizacijskih diskursa, u kojem civilizacija postaje jedan od presudnih elemenata u novoj strukturi međunarodnih odnosa (pored država, međunarodnih organizacija i zakona i regionalnih / globalnih društvenih kretanja).

Može nagoveštavati da ruski lider veruje da se dugi period poslednja tri veka u kojem je Zapad bio dominantna ekonomska, kulturna i politička sila, ne samo završava, već da ga zamenjuje nova paradigma, koju karakteriše pojava civilizacijskog modela međunarodnih odnosa i regionalnog dijaloga, u kojem će kulturno-civilizacijske sličnosti i razlike uticati na globalne obrasce saradnje, konfrontacije i zavisnosti.

To takođe može značiti da će u svetu civilizacija neke manje i srednje države (poput Belorusije ili Ukrajine) morati da donesu ključne odluke koje mogu preoblikovati trenutni oblik geopolitike zasnovan na odnosima moći, kako bi se uklopile u model zasnovan na pridržavanju regionalno ili globalno dominantnoj civilizaciji.

Imajući u vidu da civilizacije postaju suštinski element globalne politike, Rusija, Ukrajina i Belorusija moraće da uspostave krug između racionalnih i kulturnih / duhovnih faktora koji utiču na razvoj međudržavnog dijaloga.

Ova potreba nastaje jer civilizacije obuhvataju verska, kulturna, podsvesna i istorijska razmatranja – kako je to opisao Putin.

Civilizacija počiva na veri svojih učesnika u pridruživanje određenom toku istorije.

Iako je konačno istorijsko odredište nejasno, ugrađeni osećaj pripadnosti čini osnovu na kojoj pripadnici civilizacije zasnivaju svoj smisao.

Dakle, izbor da li će biti zajedno ili odvojeno (u slučaju Ukrajine i Belorusije) uglavnom je izbor ljudi, a ne trenutnog političkog establišmenta.

Ostaje da se vidi da li je Putinova namera bila da ocrta okvir za koherentni civilizacijski pristup / doktrinu međunarodnih odnosa – koji započinje sa Ukrajinom i Belorusijom. Zasad, njegov članak pruža materijal za razmišljanje o promeni ruskog okvira pristupu njenom neposrednom susedstvu.