Foto: R.B.Od polovine aprila prošle godine timu lekara koji su lečili pacijente u jedinici intenzivne terapije pridružio se i anesteziolog dr Vladimir Dolinaj.
O iskustvima iz tog perioda pričamo neposredno posle noćnog dežurstva i teške višečasovne operacije u kojoj je učestvovao i naš sagovornik.
,,Sa jednom kraćom pauzom od tada izašao sam iz te kovid zone pre mesec dana“, kaže na početku razgovora dr Dolinaj.
On dodaje da se njegov rad u jedinici intenzivne nege nije razlikovao od uobičajenog, a najteže je bilo raditi u skafanderima.
,,Navikli smo da radimo sa slušalicama, bez dodatne opreme koju smo sada morali da koristimo, na primer, opreme za obezbeđenje disajnog puta da bi sprečili samozaražavanje i širenje zaraze među nama i našim porodicama. Morali smo koristiti posebne aparate, tzv. videolaringoskope, sa kojima smo vršili obezbeđenje disajnog puta, odnosno narodski rečeno, stavljanje cevčice u usta preko koje smo vršili mehaničku ventilaciju bolesnika“, nastavlja naš sagovornik.
Lekari u kovid zonama bili su na 24-časovnom dežurstvu, a u jedinicama intenzivne nege smenjivali su se na četiri sata, koliko dozvoljava korišćenje zaštitne opreme.
Lekari i drugo medicinsko osoblje pacijentima su izgledali kao astronauti ili vanzemaljci, pa dr Dolinaja pitamo kako su komunicirali sa bolesnicima.
,,Bila je vrlo specifična i neobična situacija dok se nismo na to navikli. U našu jedinicu intenzivne terapije primali smo najteže bolesnike, primenjivali smo najpre oksigenu terapiju preko kiseonične maske, a zatim, ukoliko se stanje bolesnika pogoršavalo uprkos primenjenim merama lečenja, išli sa neinvazivnom ventilacijom, a kod najtežih bolesnika morali smo pribeći i mehaničkoj ventilaciji pluća“, priča dr Dolinaj.
Kada je u pitanju infekcija SARS-COV 2 virusom ne postoji nijedan specifičan lek sa kojim bi se moglo sprečiti širenje infekcije. Mogla se primenjivati samo nespecifična terapija kojom se potpomaže organizam u borbi sa infekcijom, objašnjava naš sagovornik.
Virus i bolest bili su, i još uvek su, velika nepoznanica i za zdravstvene stručnjake, pa sagovornika pitamo da li je u početku bilo straha među zdravstvenim radnicima.
,,Strah je normalan, s obzirom da vidimo kako su ljudi prolazili. Imali smo pacijente koji su se samo nakašljali i na taj način preležali virus, a s druge strane imali smo najteže bolesnike koji su završili na respiratoru ili na kraju – podlegli bolesti“, priča dr Dolinar.
,,Mogu reći da sam imao određenu dozu straha koju vremenom prevaziđete. Moramo da znamo da se radi o potpuno novoj bolesti o kojoj do sada nismo ništa znali i o kojoj još uvek relativno malo znamo. Kada vidite koliko ima objavljenih naučnih radova vidimo da još uvek lutamo o tome kako lečiti ovu bolest. Dakle, postojao je strah koji se radom u jedinici intenzivne terapije i primenom mera lične zaštite, i u krajnjoj liniji i pojavom vakcine, smanjio“, kaže dr Dolinaj.
On ističe da u kovid jedinici kojom je rukvodio niko od lekara nije bio zaražen korona virusom, a samim tim nije podlegao opakoj bolesti.
Dr Dolinaj podvlači da je i u periodu kada je u Kliničkom centru Vojvodine u sedam kovid klinika bilo lečeno blizu 400 bolesnika, uvek bilo dovoljno smeštajnih kapaciteta i primani su bolesnici iz cele Vojvodine, koji nisu mogli da se leče u ostalim bolnicama.
,,Najteže je bilo u početku. Ne radite u standardnim uslovima i radite sa nečim sa čim se prvi put srećete. Izuzetno je bilo teško što ne koristite neku standradnu opremu, morate voditi računa da se sami ne povredite, da vodite računa o tome da li ste dobro namestili masku, adekvatno obukli skafander, a na kraju i svukli ga kako treba. Posle uđete u neku kolotečinu“, kaže naš sagovornik.
Dodaje da su mu teški bili susreti sa pacijentima koji očekuju da im pružite maksimalnu pomoć i uradite sve što je u vašoj moći.
,,Teški su bili ponekad i razgovori i susreti sa familijama bolesnika, koji su imali nadu i molbu da učinimo sve što je u našoj moći, što smo mi i činili, ali su oni podlegli. To su trenuci koje ću pamtiti celog života“, priča dr Dolinaj dok mu niz obraz klizi suza.
Nastavlja da je s druge strane bilo i lepih trenutaka kada imate pacijenta kod koga krene sve kako treba i kojeg uspeju da izleče.
,,Kod nas su ležale čak i žene koje su nakon porođaja imale SARS COV kada je primenjen multidisciplinarni pristup i lečenje sa kolegama iz Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici. Imamo povratnu informaciju da je jedna od tih žena sasvim dobro i da se vratila svojoj kući i porodici“.
Dr Dolinaj upozorava da su virus i bolest koju izaziva još uvek velika nepoznanica, da virus mutira i kruži. Slaže se da je najveći problem u borbi sa tom opakom bolešću to što mnogi još uvek misle da to nije ništa strašno niti ozbiljno.
,,Govorio sam im da dođu samo da pogledaju rendgenske snimke pacijenata ili da dođu da pogledaju kako izgledaju ljudi koji su oboleli od covida 19. Najteže je kada vidite strah u očima ljudi koji se bore za vazduh. Ne bih voleo da to iko vidi, to je nešto što je najteže za sve nas“, kaže dr Dolinaj.
Kao zdravstveni radnik kaže na kraju da je, naravno, pristalica vakcinacije i poručuje: ,,Niko ne može da tvrdi da će oni koji prime vakcinu biti poptuno zaštićeni, ali ono što nam uliva nadu jeste da će, ukoliko i dođe do zaraze, imati lakšu kliničku sliku, blažu formu bolesti koja neće zahtevati primenu respiratora, i koja, na kraju krajeva – neće dovesti do smrtnog ishoda. To je poenta vakcinacije, zato apelujem na sve da se vakcinišu“, zaključuje dr Vladimir Dolinaj.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta Ublažavanje socijalnih i ekonomskih posledica pandemije COVID-19 u Srbiji, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
