U prvoj polovini ove godine u Srbiji je u porodičnom nasilju ubijeno 15 žena, a u skoro 11.000 prijavljenih slučajeva nasilja policija i javni tužilac procenili su da postoji porodično nasilje ili da postoji neposredna opasnost od njega. Koliko je silovanih devojčica, devojaka i žena, ali i dečaka, niko ne zna. Nema statistike jer su strah i nametnuta krivica žrtava jači od presude, kao što je i prezir okoline jači od želje za pravdom i životom bez nasilja
Majka je prijavila sina da zlostavlja suprugu. Mladica, kako u Šumadiji zovu snahe, vratila se u “porodično gnezdo”, tamo gde je i njena silom zaštitnica i njen mučitelj.
Priča je istinita, a nije jedina.
Žene, a uglavnom su to žene i u Srbiji, kao i svuda u svetu, koje se aktivno borbe protiv porodičnog, partnerskog i rodno zasnovanog nasilja, kažu da se u više od 90 odsto prijavljenih slučajeva vraćaju kući.
Ne roditeljskoj već suprugovoj.
I još, a to jeste podatak za posebnu brigu – da to najčešće čine mlade žene, one od 20 do 40 godina, koje, istina, najčešće i prijave nasilje. Čak i kada imaju posao.
Što nas vraća na staru dilemu – ima li nasilja više ili je više žrtava spremnih da koliko-toliko i kako-tako obelodane svoj status.
I još važnije, šta zajednica čini da ih ohrabri da istraju i u nameri da prekinu agoniju i u nameri da nasilnika spreče da nekom drugom nanosi isto zlo.
FEMICID: Uz ratna silovanja i ubistva žena kao ratnog plena, “mirnodopsko”, neretko bračno silovanje, femicid je najteži oblik nasilja nad ženama.
U prvoj polovini ove godine u Srbiji je ubijeno 15 žena u porodičnom nasilju, a u skoro 11.000 prijavljenih slučajeva nasilja policija i javni tužilac procenili su da postoji porodično nasilje ili da preti neposredna opasnost od njega.
Crna statistika se ovih dana uvećala, mada valja reći da precizne evidencije nema sve do isteka godine, pa ni tada jer ne postoji umreženo dojavljivanje i prijavljivanje.
Ipak, već decenijama iz godine u godinu u Srbiji od ruke partnera strada 30 do 40 žena. Deo njih je pre smrti čak i zvanično prijavljivao nasilnika, ali ni uža ni šira okolina nisu dovoljno učinili da ih spasu iz njegovih kandži.
Svakodnevno je pesnici, kaišu, pendreku, nožu, stolu, svemu što je nadohvat nasilniku, izloženo stotine žena. I najčešće s njima i deca.
Istine radi, javno žigosanje nasilnika, kao i koliko-toliko osigurana mesta u nekoj od retkih tzv. sigurnih kuća širom zemlje, ohrabruju žrtve da “sramotu” – jer se to i u 21. veku smatra sramotom i kućnim poslom i “radovima” za koje je, a ko bi drugi, žrtva odgovorna! – ipak prijave.
“Osim žrtava koje direktno policiji prijavljuju nasilje, neretko prijavljuju srodnice i čak svekrve, kao u slučaju za koji nam je pre nekoliko dana rečeno u Kragujevcu. Ostaje otvoreno pitanje zašto i kako žena izložena teroru partnera ostaje u porodici i kako se ophode prema njoj posle, na primer, šest meseci od prijave”, kaže za Novi magazin Olgica Milojević, aktivistkinja i istraživačica na ovom polju.
Trunka svetla u tamnoj temi za nju je upravo ženska solidarnost, koja ponekad nema granice.
PONAVLJANJE ZLA: Ključan problem je, kaže naša sagovornica, recidiv, čak i kada se nasilnik vrati posle preležane kazne.
“I naravno, povratak žene u kuću, neretko uz odustajanje od od dalje istrage još u fazi dok je predmet kod tužioca”, objašnjava naša sagovornica.
Za nju je fenomenološki od izuzetnog značaja činjenica da mlade žene prijavljuju nasilje, “što može biti i jeste pozitivan trend jer prepoznaju nasilje, ali sa druge strane ostaje upitno zašto se vraćaju nasilniku”.
Takođe, sami zaposleni u centrima za socijalni rad naglašavaju da je veći fokus na nasilniku prema novom Zakonu, a da je njima neophodna podrška za rad sa žrtvom. Isto se očekuje od nevladinog sektora i drugih aktera na lokalnom nivou, među kojima su policija i pravosuđe.
Od kolike je to važnosti pokazuje i međunarodna podrška programima osnaživanja žena, među kojima je UNWomen u kojem učestvuje i Olgica Milojević kao istraživačica, a deo će biti sproveden u Šumadijskom okrugu, s posebnim naglaskom na žene u ruralnom području koje su često višestruke žrtve. Sem fizičkog nasilja, tu je ekonomsko, kojim se ženama izbija tlo ispod nogu.
Profesorka Milena Šešić Dragičević nedavno je za Novi magazin govorila o obnavljanju obrasca ponašanja koji ženi nameće ne samo poziciju žrtve, ona se podrazumeva, već i odgovornosti za stanje u kojem se nalazi. Koliko je snažno delovanje “vaspitnih metoda” pokazuju istraživanja, pa i iskazi žrtava da su same nešto zgrešile. Od znamenitog zagorelog ili za zericu hladnijeg ručka do želje da se doteraju i izađu iz kuće.
Promocija nasilja kroz rijaliti-programe, sa naslovnica, pa i iz političkih kabineta i propagandnih političkih štabova koji forsiraju ili pravdaju emitovanje zastrašujućih zločina kao “edukativnog sadržaja”, kao nedavno u slučaju Belivuk, samo pogoduju relativizaciji nasilja.
NULTA TOLERANCIJA: Ključ je, nesumnjivo, u nultoj toleranciji na nasilje. Nasilje uopšte, a posebno nasilje usmereno ka slabijima, pre svega ženama koje su najčešće žrtve, deci i starijima.
Gordana Mirčić Čaluković iz Ministarstva pravde izjavila je nedavno na skupu u okviru kampanje “Znaš li šta je femicid”, da jesu postignuti izvesni rezultati na planu sprečavanja nasilja u porodici i učinjeni veliki napori, ali još nije dostignuta nulta tolerancija na nasilje ni ovde, kao ni u jednoj zemlji na svetu, te da sistem “uvek može i mora bolje”.
“Upravo zato je nužno da se pored nadležnih državnih organa i ustanova šira javnost i mediji uključe u ovu priču”, navela je ona, uz napomenu da način izveštavanja utiče na smanjenje, odnosno povećanje broja nasilja u porodici.
Takođe, ukazala je i na evidentirano povećanje nasilja u porodici u vreme pandemije, kako za žrtve nasilja u porodici tako i za konkretne izvršioce.
U tom pogledu smo, nesumnjivo, deo svetskog trenda jer se frustracije izazvane spoljašnjim okolnostima na koje je teško uticati višestruko osećaju unutar četiri zida. Doda li se tome da je pandemija žene svuda na svetu, pa i u Srbiji, dodatno “kaznila” češćim otkazima nego njihove kolege, ali i neretko naterala da se dobrovoljno povuku kako bi služile porodici – rezultat je jasan. Bez ekonomske sigurnosti, zatočene potrebama ostalih članova porodice, postaju laka meta.
I nasilje postaje uobičajena svakodnevica, neretko fizičko, ali svakako psihičko i ekonomsko.
Napokon, evidencije ne beleže i samoubistva kojima pribegavaju žene nemoćne da se suprotstave nasilju.
Nije dovoljno to što je Srbija proglasila 18. maj Danom sećanja na žrtve, kada je od 6. do 18. maja ubijeno sedam žena u Velikoj Plani, Kanjiži, Čačku i Beogradu.
Ni što žene organizuju 16 dana aktivizma.
“Borba protiv femicida znači rano otkrivanje nasilja, njegovo sprečavanje i kažnjavanje počinioca”, uverena je Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra.
A to traži angažovanje svakog građanina i građanke.
Ne samo u verbalnoj podršci ubijenima – jer ona donekle gubi smisao – već u podršci svakoj devojčici, devojci, ženi koja je pre smrti izložena nasilju koje je ovako ili onako približi ili dovede do same smrti.
Za silovatelja silovanje traje nekoliko munuta. Za žrtvu ne prestaje nikada, piše kultni pisac Frederik Bakman u svom romanu “Medvedgrad”, a na to upozoravaju i stručnjaci.
Pitanje od milion dolara je zašto žrtva najčešće ima manje razumevanje nego nasilnik, što nam potvrđuju i svi ovogodišnji obelodanjeni primeri u Srbiji?
J. J.
Autorka je novinarka/urednica u Danasu.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR