Letnje olimpijske igre koje su pre neki dan počele u Tokiju, zbog straha od povampirenja pandemije kovida-19 odvijaju se bez publike, a uz globalne televizijske prenose.
Gledam te prenose s nelogičnim utiskom da mi publika u ovom slučaju nedostaje više nego što su mi nedostajali gledaoci na fudbalskim susretima tokom protekle zime (mada su njihovi televizijski prenosi bili podržani tonovima kvazinavijanja i tragikomičnim panelima gomile na tribinama).
Ne znam zašto mi tekuća olimpijska takmičenja sada na TV ekranu deluju više “robotizovana” nego što su to bile pomenute fudbalske utakmice, kad japanska publika i ne spada u onu najgrlatiju i najstrastveniju u svetu, pa je teško bilo i očekivati da ona bude opčinjena sportskim nadmetanjem na svim takmičarskim borilištima, tim pre što u mnogim sportovima ona i nema relevantne takmičare domaćeg nacionalnog porekla. Zapravo, najviše nedostaje nacionalno šarenilo na tribinama, koje je bilo tipično za olimpijade koje nisu bile bojkotovane u vreme svetskog hladnog rata.
Možda je problem i u tome što mi se čini da Olimpijada u Tokiju ogoljuje sve mane jedne gotovo svetske pojave poslednjih godina – da se i sport profesionalizovao i nacionalizovao do te mere da favoriti retko gube i da se navodno unapred sve već zna, pošto je sve već ranije izmereno i odmereno. Međutim, već sam početak ovih olimpijskih igara pokazao je da su mnoga “iznenađenja” moguća i da sport i dalje ostaje delimično nepredvidiva i “nerežirana” ljudska aktivnost, što i jeste njegova glavna draž.
Možda mi nedostaje i dovoljno nade da će naši takmičari (na čelu s vodećim teniskim igračem sveta Novakom Đokovićem) ovog puta na Olimpijadi postići neki zapaženiji rezultat jer mi se čini da “tranzicija” našeg sporta nije proteklih decenija odmakla od starog koncepta “nacionalnog i državnog predstavljanja” i da se u naš sport nedovoljno ulaže (možda i manje nego u hiljade naglo izdžikljalih crkava građenih “u vizantijskom stilu”). Naime, već gubitak prava na učešće naših košarkaša na olimpijadi bio je loš predznak, a poraz naših “zlatnih vaterpolista” sa Španijom zlo sluti i za moguće rezultate drugih naših ekipa u kolektivnim sportovima. Propaganda za čast “reprezentativnog dresa” i “nacionalnog grba” ostala je nekako bajata i nisam siguran da deluje dovoljno ohrabrujuće za naše učesnike, dok “ratno političko stanje” u zemlji verovatno ne širi motive naših sportista na ovoj olimpijadi. Daj bože da nisam u pravu i da nas predstavnici Srbije u Tokiju obraduju dobrim rezultatima.
Televizijsko praćenje kvalitetnog sporta u Srbiji očigledno je, kako bi rekle naše komšije Hrvati, “nedostatno” i iz nekog razloga mi ne deluje verodostojno, pošto svako ko je ikada gledao neki sportski događaj u društvu desetine hiljada ljudi dobro zna kakva se simbioza atmosfere stvara između tribina i takmičara na terenu. Tim pre mi sve deluje nekako veštački kada te prenose prati gomila reklama (istina, najčešće u fudbalu).
Taj, sada već notorni spoj biznisa, politike i sporta najbelodanije je izbio na svetlo dana u već poznatom nedavnom sporu između državnog Telekoma i privatne kompanije Junajted grupa, oko nadmetanja za kupovinu prava TV prenosa Premijer lige od iduće godine. Ne ulazeći u ovaj spor, jer su stvarne informacije o njemu još nepouzdane, moram da primetim da u ovom slučaju privatna kompanija, na jednoj strani, tvrdi da je profitno veoma uspešna, a da “nije mogla da ponudi više od 35 miliona evra po sezoni za prava prenosa Premijer Lige za tržište bivše Jugoslavije” (prema Beti), dok je navodno mnogo manje uspešni Telekom ta prava stekao za 100 miliona evra po sezoni – dakako, uz štedru podršku vlasti u Srbiji, a na račun građana Srbije. Valjda se htelo reći da je Junajted grupa mogla dobiti za samo 35 miliona evra prenose najkvalitetnije fudbalske lige na svetu, a da se to nije postiglo zbog političkih razloga iz kojih Telekom hoće da uništi privatnu konkurenciju. Sve je tu pomalo sumnjivo. Sećam se kako je nekadašnji popularni guverner Dragoslav Avramović stalno govorio da je sve u ceni. Meni, inače, tu nedostaju “komparativni podaci” da bi se mogao početi razgovor o tome ko je nudio premalo, a ko previše. Znam samo da ćemo mi sve to platiti, u oba slučaja.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR