Gradska deponija u Novom Sadu smeštena je baš tamo gde ne bi mogla da postoji, u neposrednoj blizini autoputa E-75, Subotica – Beograd. Između raskrsnica i petlje u prikrajku severno od Megamarketa Roda i Lesnine, lako se uočava i novi tip visokogradnje, a to je planinogradnja. Reč je doslovno o planini nagomilanog smeća i raznog otpada.
Vreo julski dan, znoj lije iz svake pore a smrad štipa za oči. Okolo tone otpada organskog porekla u fazi truljenja, uključujući i lešine životinja, žive životinje koje traže brz i siguran zalogaj, ekipe istraživača i sakupljača sekundarnih sirovina. Ovako bi se, ukratko, mogla opisati postapokaliptična scena sa novosadske gradske deponije.
Dok se ulaže u infrastrukturu, planiraju različiti “epohalni” projekti za bolji život građana, privatizuje i prisvaja sve što može deponija nigde nije predmet neke velike rasprave. Planovi uključuju i njeno proširenje, gde bi milioni tona otpada ponosito izgradili novu venačnu planinu đubreta, dok leži na močvari i zagađuje apsolutno sve.
Važno je posaditi drvored pored autoputa da se cela Evropa ne bi smejala, i da je vizuelni utisak bitniji od suštine. Istini za volju loš pokušaj maskiranja, “Čistonosni” vrh, struktura i njegove padine vide se i sa manje od stotinu metara udaljenog autoputa E-75. Kao i sa Temerinskog puta, susednih atara, Pejićevih salaša i Nemanovaca. Mada i laici znaju, izgled ume da zavara, a estetska kategorija se ne svodi samo na posmatranje, može lako i da se namirše.
Ako je za utehu, kolonija roda, galebovi, psi, imaju raskošan pogled na okolinu i sanitarno uređuju prostor tako što tamane glodare, ostale štetočine smetlišta i ostatak hrane koji se baca. Ili je tek to za žaljenje.
Fotelje, kauči, lubenice, krompir
Odlučili smo se da vam predstavimo novosadsko čudo na vodi, odnosno bari, te tragom čula mirisa došli do gradske deponije. JKP “Čistoća” stara se da za besplatan ulaz vidite mnogo toga. Peške, po sistemu klaj klaj, a mislima – postoji i gore od ovoga – ulazimo u najveći diverzitetski centar na području Novog Sada.
Unutra velike količine smeća umetnute pored još uvek asfaltiranog puta, džakovi krompira pažljivo pobacani, stolice, fotelje, kauči sugerišu da razmislite pre nego što se upustite u “divljinu”. Posle 50 metara i ove oaze prekrivene drvećem prepušteni ste “planinskim uslovima”.
Braća Romi nas pozdravljaju, njih dvojica su došli kamiončićem da skupe poneku stvar koju će kasnije preprodati ili zadržati. Sekundarne sirovine dobro idu, sada to rade svi nipošto samo oni. Pitamo da li se može išta pronaći, kažu da se ne žale i da su pronašli kosilicu. Pored gvožđurije i lima u različitim oblicima. Nismo se premišljali i iskoristili pogodnosti nameštaja pod drvećem. Nastavili smo, i nažalost naišli na uginulog psa u fazi raspadanja, i to u plastičnoj gajbi nalik onoj za hleb.
Zaboravili kišobran, ima suncobran
Kako naknadna pamet nije od nekog naročitog značaja, ugledali smo par kišobrana, nismo ih uzeli, tako je sunce bilo divno prema nama. Udarilo nas je direktno u teme da bismo lakše pregurali ostatak puta. Iako sa strane postoje table o zabrani bacanja otpada; šut, flaše, plastika, daske, karton, sunđer, smenjuju se u svim formama u zonama pored više takvih tabli.
A mi već izmoreni ugledasmo i suncobran, par kompjuterskih stolica i aparat za kafu. Problem je bio jedino što nema struje pa smo se batalili toga. Po završetku razgledanja podnožja kreće pohod u unutrašnjost. Tad zažalismo zbog kišobrana ali dolazimo do stacionarnog planinarskog centra JKP “Čistoća” gde se sva lepeza lepota koje ovo mesto krije nesebično otvara.
Dva čuvara primaju kamione na vagi, bageri, česma za osveženje, puzavica uz drvo natkriva prostor ispred kućice radnika. Zemlja gori a iz hlada priča o Olimpijadi uz Željka Joksimovića na radio talasima. Svojevrsni geološki presek područja i pejzaž planine đubra ostavlja bez daha, literarno, iz dva razloga. Vidimo i dve staze za njeno osvajanje.
Pravo ako želite pravu “rapsodiju” zvukova kamiona, dernjave, roda, muzike i “pesme” galebova. Levo ako želite miran put, nailazak na zatrovani kanal i jezerce, pratnju dobroćudnih psića i “prirodniji” ambijent, gde nailazite i na žabe i guštere.
Kusturica, rode, vrh
Po staroj izreci o uskom trnovitom putu, idemo dalje kroz prašnjavi uokviren raznolikim a opet jednoličnim smećem. Dodatne smetnje, uspon i prašina uz primese koječega u vazduhu po pravilu na izlasku na “vidikovac” percepcija celog mesta se menja. Nalik scenama iz filmova, vidimo grupu od oko desetak Roma sa par vozila. Jedni guraju gvožđuriju u kolica, drugi pune kamiončiće i pitaju da li smo nešto izgubili.
U redu, nismo se videli, a i nije ovo sve vaše smeće, dogovorićemo se već, promrmljasmo među sobom. Na “Čistonosnom” vrhu a prigodan za Emirov kadar je improvizovani šator od drvenih osovina sa naslagama plastičnih kesa i najlonima za prekrivanje odenut sa svih strana. A u fotelji i sunđerima zadenutim za leđa sedi ženska osoba. Gabaritna žena urla i “raspoređuje snage”, oko nje ništa drugo do sve što vam od smeća može pasti na pamet.
Zastavicu ne vidosmo. Zato na obodu, čitava kolonija galebova i roda. Razgledaju okolinu; autoput, megamarket i rođaku rodu na reklami istoimenog tržnog centra preko puta, Klisu, industrijsku zonu, polja zasada kultura. Kad se pruže u let, naprave sinhronizovani spust raširenih krila i priroda pokaže svoju nadmoć shvatite da je vredelo doći.
Psi, kanalčić, krave
Nazad do prijemnice “Čistoće” idemo levo mirnijim putićem, drugi najviši vrh i spuštanje iz ovog kompleksa. Prilazimo delu gde se prerađuje otpad, velika hala i ljudi rade. Usput nailazimo na stari kiosk, baštenska trščana prostirka predstavlja vrata, unutra je stolica, ovih dana može koristiti kao sauna. Predeo se čisti i ovaj deo je prilično razrovan i raskopan, očigledno priprema za novu naseobinu, koja se delom već i premestila tu. Jezerce, i u trsci začusmo psa, iznenada pliva u vodi.
Crni mešanac, nalik na labradora, doplivava skoro do nas. Voda je boje nafte, ili je fatamorgana učinila svoje pa nismo dobro videli. Ubrzo razrovanim delom pridružuje nam se i drugi pas. Izlazi iz žbunića i pokušava da nam se priključi. Razigran, veseo, mešanac staforda. Nazire se nekoliko zaraslih ožiljaka na njegovoj glavi. Tetura se i pomalo sapliće, ne najbolje koordinacije, ali on nas verno prati skoro do izlaza. Betonske ploče vode do kanalčića, jer ovde je nekad bio rit.
Šipražje i priroda se bore, međutim i u njemu je puno smeća, žabe skakuću, gušteri završavaju seansu sunčanja i ulaze u vodu. Čavka je čeprkala u priobalju. Života još uvek ima. Rastasmo se sa kucom, otišao je svojim putem, sigurno u potrazi za hranom. Mi icrpljeni htedosmo u kanal, međutim nije moguće. Dobro, peške napolje. Drvored i izlaz iz deponije ovom stazom vodi tik uz autoput.
“Planina” je maskirana samo dugim drvoredom do njega. I to nije sve, kanalčić se prostire u pravcu drvoreda, pored je imanje sa kravama. Deset krava na ispaši, uz to tele u prljavoj, zagađenoj vodi kako nas je primetilo tako brzo protrča kroz kanal dok nas ostale krave gledaju u čudu. I mi njih takođe. Centar Novog Sada je udaljen 750 metara, piše na tabli pokraj autoputa. Idemo na piće.
Do love najlakšim, a ne pravim putem
U javnosti se glorifikovano govori o svakojakim planovima, međutim kada odete na lice mesta prizor koji zateknete ni one bez želuca ili svesti ne može da ne dotakne. Tada postaje jasno da se svuda i sve svodi samo na puki interes i najbržu zaradu. A da projekti poput ovog, koji zahtevaju; visok nivo stručnosti, različite ekspertize, težak rad umesto najavljivanja planova, strateške poteze, ulaganja, da bi tek tada svi mogli kvalitetno da žive.
To je osnovni kamen temeljac čime bi oni kojima je vlast poverena morali da se rukovode, a oni to ne rade. Ni kvalitetno, ni dobro, ili ne rade uopšte. Prioriteti se ne nalaze na ovom mestu. U Srbiji je izgleda sve obrnuto naopačke, pa se to čini i građanima dok ne poispada sve iz ionako praznih džepova. Dok ga ne napune oni kojima džep dna nema.
Preporuka je da po dolasku u Novi Sad, avanturisti i planinari, pre svega pustolovi svrate i obiđu ovo čudo neprirode. Ornitolozi, fotografi, biolozi, ekolozi, kao i svi. Građanski aktivizam i promene kreću sa ovog mesta, iz ekstrakata sa dna, a ne vrha. Makar iz auta, previše osetljivi, i oni stariji.
Zašto država planski kažnjava ljude koji očiste smeće iz prirode, a dopušta ilegalnu gradnju MHE?
Ali ne, ovde će neki ambiciozni nepoznati novinar još ambicioznijeg medija da kuka nad “Romima”: neće da uče, neće da rade, neće da se operu, neće da poštuju. Ali hoće da psuju, deru se i vuku za delove tela da im se da “milostinja”.
Čudo nisi napravio izveštaj ove veličine kako izgleda moj radni dan 7/7 sa 2 posla, da bi se tvoji “Romi” “mučili” sa samo 60% moje plate za njihov nerad.
Tekst o deponiji je odličan sve je tačno. Jedno se vidi da niste pratili novosti i usvojene planove o novoj deponiji kao i o prečistaču otpadnih voda o kojima svi pričaju 50 godina a niko nije realizovao. Tako da veliki minus oko toga, pratite šta radimo.