Sagovornik Novog magazina prof. dr Dragoslav Šumarac osnivač je i nekadašnji predsednik Inženjerske komore Srbije. Danas je zamenik predsednika Demokrata Srbije i jedan od onih koji svakodnevno protestuju na Vračaru otkako se nebrigom izvođača radova kao kula od karata srušila zgrada do objekta koji je građen
To je bio povod za ovaj razgovor kojim otvaramo pitanje divlje gradnje po Beogradu, nekontrolisanog, gotovo mesečnog rasta cena, a sve nauštrb kvaliteta, zelenih površina i humanog života u prestonici.
Zašto ste sa građanima u protestu?
Protestujemo protiv nekontrolisanog pretvaranja Vračara u betonsko i asfaltno ostrvo, nauštrb ono malo zelenila koje postoji, sa nesagledivim posledicama po zdravlje i bezbednost njegovih građana. Najmanja zelena površina pretvara se u stambeni i poslovni prostor radi sticanja enormnog profita investitora, uz saglasnost opštine i urbanističkih vlasti Beograda, koji izdaju urbanističke i građevinske dozvole i odobrenja za izgradnju. Slična je situacija i na Dorćolu, i u Bloku 37 u Novom Beogradu, i u čitavom Beogradu. Protestujemo protiv urbanističke i građevinske mafije koja ima sve više uticaja na opštinsku i gradsku vlast. Protestujemo protiv urušavanja okolnih zgrada i ugrožavanja bezbednosti naših komšija. Protestujemo protiv građevinske inspekcije Beograda, koja nije obišla gradilište ni posle dva meseca od izdavanja Potvrde o prijavi radova, u kojoj piše da radovi počinju 20. maja 2021. Na kraju, protestujemo protiv vlasti i na Vračaru i u Beogradu zbog nestručnog planiranja i izgradnje Vračara i Beograda.
Da li je potkopavanje temelja zgrade, a onda i rušenje na Vračaru ogledalo onoga što nam se događa u sektoru građevinarstva, ali i arhitekture, urbanizma, inženjeringa? Kako smo dovde stigli?
Najveće nedaće u građevinarstvu počinju postavljanjem dr Zorane Mihajlović za ministra. Izmenama Zakona o planiranju i izgradnji 2019. potpuno je marginalizovala struku u procesu odlučivanja. Inženjersku komoru Srbije uredila je kao ispostavu ministarstva, gde je sebi dala ovlašćenja da bira predsednika IKS i imenuje članove Upravnog odbora. Sud časti IKS je razvlašćen, zadržan je samo formalno, a ministarka je sebi pripisala pravo da izdaje i oduzima licence. Projekti su postajali sve lošiji, a izvođači sve manje odgovorni. To je i dovelo do rušenja kosine u Grdelici i na poluauto-putu Batočina – Kragujevac, neposredno pošto ih je ministarka Mihajlović otvorila. To se sve, nažalost, prenelo i na Beograd. Da pomenemo samo neke projekte, od popločavanja Trga Republike, rekonstrukcije ulica Kraljice Marije, 27. marta, Džordža Vašingtona, gde je dolazilo do havarija tokom izvođenja radova i bila je neophodna rekonstrukcija rekonstrukcije. Na svim pomenutim projektima rokovi za završetak radova produžavani su i po nekoliko godina, a sama rekonstrukcija rekonstrukcije koštala je isto koliko i prvobitno planirani projekat, odnosno nekoliko miliona evra, što smo sve mi građani Beograda platili.
Šta u svemu ovome rade nadležne inspekcije? Koja je njihova uloga, ali i odgovornost?
Po pomenutim izmenama Zakona o planiranju i izgradnji ministarka dr Zorana Mihajlović stavila je da po članu 175 inspekcija izlazi na gradilište na poziv izvođača radova, odnosno nadležnog organa. Šta ako izvođač radova nije savestan, interesuje ga samo profit i ne poštuje Zakon? Inspekcija je dužna da po službenoj dužnosti obilazi gradilišta. Zato se desio ovaj slučaj u Vidovdanskoj. Investitor se ukopao dva nivoa ispod susedne zgrade, a inspekcija ga nijednom nije obišla. Dakle, u slučaju Vidovdanske i građevinska inspekcija grada Beograda snosi odgovornost. Ukazivali smo kod donošenja izmena Statuta grada Beograda da je pogubno vraćati opštinama izdavanje dozvola, a da im se ne vrati i inspekcijski nadzor nad istim tim dozvolama. Zadržavanje inspekcije na nivou grada pokazalo se pogubnim i u slučaju Vidovdanske.
Pre inspekcije projekte su morali potpisati inženjeri, arhitekte?
Nažalost, postoji i manjina arhitekata i inženjera koji su spremni da stave svoj potpis na loše projekte, pritisnuti ili ucenjeni od investitora. Moj apel im je da “ne prodaju veru za večeru” već da se drže struke i znanja koja su dobili završavajući teške fakultete. Svi znamo da od stručnjaka možete napraviti simpatizera, ali od simpatizera ne može postati stručnjak. SNS od 2012. samo od simpatizera i svojih članova proizvodi stručnjake na najgori mogući način, kupovinom diploma i plagiranjem doktorata.
Da li je normalno da kvadrat stana u Beogradu poraste 30 odsto u pandemiji i čime objašnjavate ovaj rast?
Sve je poskupelo posle pandemije i zaključavanja koja smo imali. Fabrike građevinskih materijala nisu radile ili su radile smanjenim kapacitetom u tom periodu i samim tim zalihe građevinskog materijala su nestale, a potražnja je naglo skočila čim su mere od pandemije popustile, a što se poklopilo sa početkom građevinske sezone. Čelik, odnosno armirno-betonsko gvožđe poskupelo je u poslednjih godinu dana 100 odsto, građa kao što su OSB ploče i drvene grede i više od toga. Izolacioni materijali takođe. Skoku cena građevinskog materijala doprineli su i globalni uticaji, poput rasta cene nafte, kao i građevinski bum koji su svesno pokrenuli SAD i Kina radi jačanja svojih ekonomija, a što je smanjilo ponudu tih materijala na svetskom tržištu. Jasno je da se to odrazilo na poskupljenje kvadrata jer potražnja za stanovima u velikim gradovima, a posebno Beogradu ne jenjava.
Da li je samo u pitanju odnos ponude i tražnje u zemlji sa prosečnom platom od 450 evra?
Jedno je sigurno, velika je potražnja stanova u velikim gradovima, posebno u Beogradu. U svim kriznim vremenima višak novca se ulaže u nekretnine. Ne bih odbacio ni mogućnost pranja para od šverca droge i drugih nedozvoljenih radnji. Srbija mora da nađe način kako da razvija i druge gradove, pa i sela kako bi zadržala stanovništvo na čitavoj svojoj teritoriji. Inače ćemo kao i Grčka imati polovinu stanovnika u glavnom gradu. To je neodrživo, ne samo sa urbanističkog aspekta već sa ekonomskog, bezbednosnog i ekološkog.
J. A.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR