Sigurna luka za decu žrtve seksualnog nasilja: I kad ih roditelji zlostavljaju, ima ko da ih spase

Prema zvaničnim statistikama, u Srpskoj se godišnje prijavi i rasvetli oko 80 slučajeva seksualnog nasilja nad decom, a zlostavljači su najčešće roditelji, rođaci, ili drugi detetu bliski ljudi, piše Srpskainfo.

Dobra vest je da zlostavljanu decu ima ko da zaštiti i da postoji sigurna luka za njihov oporavak i zdravo odrastanje.

Kao i mnogi raniji slučajevi i primer devojčice s početka naše priče svedoči kako funkcioniše sistem podrške i pomoći djci žrtvama seksualnog nasilja.

Devojčica se obratila policiji, policjaci su je zaštitili, potom su se uključili profesionalci iz Centra za socijalni rad, dete je smešteno u Sigurnu kuću, a otac monstrum je završio u pritvoru.

Pročitajte još

Karadžića nazvao "ARHITEKTOM ZLA": Incko objasnio zbog čega je na kraju mandata upotrebio bonska ovlaštenja

"Dete nikad nije krivo": Slađana Cvjetković savetuje kako pomoći najmlađim žrtvama seksualnog nasilja

Hladnokrvnost osumnjičenog šokirala sve: Otkrivamo način na koji je uhapšen vozač ubica kod Srpca

Majka, koja je kćerki pomogla da se spase, iako kobne noći nije bila kod kuće, odmah se vratila iz inostranstva, da bi podržala svoje dete.

Mnogo će truda i ljubavi biti potrebno da se zaleči trauma, koja je ovoj curici unakazila detinjstvo, ali jedno je sigurno: onog trenutka kada je prijavila oca zlostavljača, ona se spasila.

I aktivistkinje koje vode Sigurne kuće poručuju da deca ne treba da se plaše da prijave seksualne predatore, čak ni kada su to njihovi roditelji.

– Zlostavljana deca treba da znaju da će dobiti pomoć i da postoje sigurna mesta gde mogu da se stabilizuju, oporave i krenu dalje u život. Naravno, sve to nije moguće, ako ne prijave nasilje – kaže za Srpskainfo Radmila Žigić, izvršna direktorka Fondacije „Lara“ iz Bijeljine.

Foto: RAS Arhiva / RAS Srbija

Ova fondacija je prije deset godina osnovala prvu Sigurnu kuću za žene i decu žrtve porodičnog nasilja u Semberiji.

Prema proceni socijalnih radnika iz nadležnog Centra za socijalni rad, deca koja dožive seksulano nasilje u porodici smeštaju se u Sigurne kuće, ili budu zbrinuta na neki drugi način, ali se uvek vodi računa o tome da budu zaštićena od nasilnika.

U „Larinoj“ Sigurnoj kući se nekoliko devojčica, nakon traumatičnog iskustva, izborilo za miran i dostojanstven život.

Žigićeva svedoči da je od 2013. godine, kada su primili prvu devojčicu žrtvu seksulanog nasilja u porodici, sistem zaštite i podrške znatno unapređen.

– U to vreme još nismo imali dovoljno iskustva ni samopouzdanja, i nismo se uspeli izboriti da ta devojčica, koja je godinama seksualno zlostavljana, ostane kod nas. Pod pritiskom porodice, kojoj je bilo najbitnije da se skandal zataška i da „selo ništa ne sazna“, Centar za socijalni rad je popustio i devojčica je nakon samo tri nedelje napustila Sigurnu kuću. Istina, zlostavljač je prethodno izmešten iz porodice, ali devojčica nije uspela da se izbori sa traumom – priča Žigićeva.

Čak i kada je zlostavljač udaljen, bilo da je poslat na lečenje ili da je završio u zatvoru, vraćanje deteta žrtve u porodicu, u kojoj je doživelo horor, nije dobro rešenje, smatra Žigićeva.

– Pogotovo u malim sredinama porodice se boje stigmatizacije i priču o nasilju čuvaju kao porodičnu tajnu i kriju kao najveću sramotu. Neretko, na kraju, za sve nevolje okrive upravo dete, koje je žrtva nasilja – kaže Žigićeva.

Kada je u „Larinu“ Sigurnu kuću smeštena devojčica, koju je seksualno napastvovao njen očuh, osoblje kuće je već bilo iskusnije i uspelo je da se izbori za bolju zaštitu zlostavljanog deteta.

– Uspostavili smo kontakt sa detetom i zadobili njeno poverenje. I u Centru za socijalni rad su bili saglasni da devojčica ne treba da se vraća u porodicu. Majka se, na kraju, vratila suprugu, koji seksualno zlostavljao njezinu kećrku, a devojčica je ostala u Sigurnoj kući. Majka je prekinula kontakt s detetom. Nikad joj se nije javila – priča Žigićeva.

Devojčica je godinama ostala u Sigurnoj kući, završila je školu, osamostalila se i što je najbitnije, uz pomoć psihologa i socijalnih radnika stekla samopouzdanje i samopoštovanje.

Većina žrtava, koje su kao maloletne devojčice preživele seksualno nasilje, u „Larinoj“ Sigurnoj kući su ostale duže od godinu dana. Samo u ovoj godini u ovo sklonište su smještene tri devojčice koje su seksualno napastvovane.

Mnoga seksulano zlostavljana deca ne mogu da shvate šta im se ustvari događa ili se ne usuđuju da progovore o tome, pogotovo kada se nasilje dešava u porodici.

Žigićeva se priseća traumatične priče koja se dogodila pre nekoliko godina u jednom mestu na istoku Republike Srpske.

Devojčica je počela učestalo da se samopovređuje, jer nije imala drugog načina da skrene pažnju na bol koji je razdire.

Upućena je na lečenje u Psihijatrijsku kliniku. Lekari su otkrili da je ona godinama bila žrtva seksualnog nasilja: napastvovao ju je stariji brat.

I ova devojčica je smeštena u Sigurnu kuću, ali nije ostala dovoljno dugo da bi se oporavila.

– Djeca žrtve seksualnog nasilja se smeštaju u Sigurnu kuću, smao kada nema drugog izlaza, kada su kapaciteti porodice narušeni do krajnjih granica. Jedno od rešenja je i hraniteljstvo, ali ono na žalost nije dovoljno razvijeno čak ni u većim gradovima RS – kaže Žigićeva.

Dodaje da hranitelji često, nakon prvih iskustava, odustaju od ove humane misije, jer je to težak i zahtevan posao. Navodi primjer jedne hraniteljice, koja je odgojila dve devojčice žrtve sesksulanog nasilja u porodici, ali kada je njih izvela na put, nije bila spremna da se na isti način posveti drugoj trumatizovanoj deci.

I Sigurna kuća Fondacije „Udružene žene“ u Banjaluci pruža utočište devojčicama žrtvama seksualnog nasilja. Kako kaže Lana Jajčević, pravna savetnica u ovoj Sigurnoj kući, jedna od njih je u skloništu ostala duže od dve godine.

– Imali smo tri maloletnice žrtve seksualnog nasilja i za sve tri smo obezbedlile izlaznu strategiju. Dve su kod nas završile školovanje, a jedna je nakon kursa za njegovateljice otišla u inostranstvo i tamo se zaposlila – kaže Jajčevićeva.

Najvažnije je, dodaje ona, da su dobile kvalitetnu psihološku pomoć, kako bi se izborile sa preživljenom traumom i nastavile sa normalnim životom.

– Jedna od tih devojčica, koja je danas odrasla djevojka, odlučila je da promeni identitet i mesto boravka. Ona je doslovno počela novi život, sa novim imenom i u novom gradu – kaže Lana Jajčević.

Sistem zaštite žrtava je mnogo potpuniji u gradovima i regijama u kojima postoje Sigurne kuće, ali i u malim mestima aktivistkinje, koje se bore za zaštitu žena i dece, nađu načina da pomognu kada je najteže.

Esma Drkenda, predsednica Udruženja „Seka“ iz Goražda, kaže da im je u poslednjih nekoliko godina prijavljeno pet slučajeva, u kojima maloletne devojčice bile žrtve seksualnog nasilja.

– Najteži je bio slučaj, kada je otac napastvovao kćerku. Dete smo smestili u Sigurnu kuću u drugom gradu, a otac nasilnik je osuđen na godinu dana zatvora – kaže Drkenda.

Dodaje da je u samo jednom slučaju majka prijavila nasilje nad svojom kćerkom, dok su u tri slučaja, kada su napasnici bile komšije ili rođaci, roditelji odlučili da to ne prijavljuju organima gonjenja, zbog, kako su naveli, „malih kazni i straha od osude sredine“.

– Mi u takvim slučajevima nemamo mnogo izbora, pogotovo što su naši kapaciteti jako ograničeni. Ipak, se trudimo da žrtvama pružimo bar psihološku pomoć i pokažemo im da nisu same i da neko brine u njima – kaže Esma Drkenda.

Kad majka podvodi kćerku

Kako svjedoče u Sigurnim kućama, u slučajevima seksulanog nasilja u porodici često se dešava da se majke „trude da ništa ne vide i ne čuju“.

– Čak i kada im se deca povere i kažu šta im se dešava, one im ne jeruju i optužuju ih da izmišljaju. Neke majke se trude da sve zataškaju, kako ne bi pukla bruka, i tako na neki način postaju saučesnice u nasilju – kaže Lana Jajčević.

U praksi je bilo i mnogo strašnijih slučajeva saučesništva. Tako je prošle godine u Laktašima otkriveno da je majka svoju 13-godišnju kćerku podvodila svom ljubavniku, pa čak i prisustvovala napastvovanju rođenog deteta.

ŠKOLA KAO SPAS

U poslednjih nekoliko godina deca koja su žrtve seksualnog nasilja za pomoć se prvo obraćaju nastavnicima, psiholozima ili pedagozima u svojim školama.

U nevladinom sektoru ističu da je to veliko ohrabrenje i dragocjen resusrs i da mrežu poverenja u školama treba njegovati i jačati.

Dešava se da deca primete promenu raspoloženja kod svojih drugarica ili drugara, da se žrtve prvo povere vršnjacima, pa da se onda zajedno obrate nastavnicima.

Takođe i nastavnici pažljivo prate šta se dešava sa djecom i na vreme reaguju, ako je dete potišteno, ako izostaje sa nastave, ili naglo popusti u učenju. Jer, sve to mogu biti znaci da ono trpi nasilje.

– Strašno je što se dešavaju takve stvari, ali bi još strašnije bilo da deca nemaju kome da se obrate i da nema ko da ih zaštiti kada dožive takvu truamu – kaže Rajka Čajić, direktorka Osnovne škole „Vojislav Ilić“ u Krupi na Vrbasu.

U ovoj seoskoj školi nadomak Banjaluke je, zahvaljujući izgrađenom poverenju, za nekoliko godina otkriveno i prijavljeno pet slučajeva seksulanog zlostavljanja dece u porodicama.