Automehaničarska odiseja

Bilo je to negde početkom druge polovine 90. godina prošloga stoleća. (Tek okončani unutarjugoslovenski ratovi, politička podeljenost, nacionalizmi, šovinizmi, nesigurnost.) Leto. Zaputih se mojom tadašnjom zastavom 101 („jugo skala 55“) od Beograda do Igala, pa zatim do Ulcinja.

U Igalu sam ostavio majku u Institutu „Simo Milošević“ radi rehabilitacije posle operacije kuka.

U Beogradu, pred polazak, automehaničar detaljno pregleda auto pred put. „Kec“ je bio skoro sasvim nov, tek razrađen. Taj Draganče referisa mi onako po srpski: „Mašina je 1/1, u besprekornom stanju, sve sam proverio, samo sipaj čorbu i – gas!“ Do Igala je uglavnom sve bilo u redu, samo se motor mestimično pregrevao u planini na domaku mora.

Ipak, stigosmo solidno i bezbedno. A posle kraćeg odmora, produžih prema trajektu Lepetani – Kamenari (i obratno).

Desetak kilomeara pre tog prelaza stadoh da dopunim rezervoar. Dok je sipao gorivo, benzindžija me upozori na mrlju od ulja ispod prednjeg dela vozila. Zabrinut, nastavih vožnju do prve auto-radionice kraj puta.

Posle 30 minuta čekanja da majstor Balša – tako me obavestiše komšije – završi dremku posle ručka, on dođe, pogleda ispod vozila i opsova što mi oni „moji tamo u Beogradu“ nisu dobro pritegli neki šraf. Zaračuna pozamašnu cenu za nepunih deset minuta „rada“, te zaključi da će se ubuduće sve odvijati „kao podmazano“.

I još reče da sam imao sreće što sam na njega, vrsnog crnogorskog automobilskog ljekara, uopšte i naišao! No, na trajektu se ona ista mrlja još izraženije formira. Polako se nekako „dovukoh“ do Tivta.

Auto servis meštra Anta.

Rekoše mi da je u obližnjoj kafani.

Pojavi se mrzovoljan nakon skoro sat vremena, mrmljajući nešto sebi u bradu zbog toga što sam ga prekinuo u ispijanju gemišta.

Auto odgurasmo na tzv. kanal a Ante ubrzo dade dijagnozu: „Ajme meni, vrag ti sriću odnija!“

I tako, novi proces potraja gotovo sat i po. („Sve su ti oni prethodni krivo uradili“, odbrusi.) Platih „debelo“, uključujući i novokupljeni deo, beše to valjda jedan dihtung kojim zameni postojeći, onako ljut – čak se i na prozoru obližnje kuće pomoli jedna (njegova?) žena pitajući ga „dokle više?“ – žaleći se na težak pristup motoru.

Najzad, kretoh.

Posle jedno sat i nešto vožnje, činilo mi se da su sve automobilske nevolje iza mene.

Prođoh Budvu, Bečiće, Miločer, Sveti Stefan, Petrovac…. Krajičkom oka, uživah u pogledu na kristalno more, zelenilo i prelepo nebo Montenegra.

Ali, negde oko Bara, „kec“ poče da „kašljuca“ i da trese. Pomislih, „ovo doista nije moj dan“ i setih se, neveseo, Marfijevog zakona.

Jedva prispeh do predgrađa Ulcinja. Poslednjom snagom priupitah nekog, činilo mi se iskusnog tamošnjeg žitelja: „Kod kog auto-majstora da odem“?

On spremno odgovori, sa očiglednim albanskim naglaskom: „Đona naš je prva liga!“ Majstor Đona je bio starosedelac, saznadoh docnije, čovek od oko šezdeset godina, velikih i gustih brkova.

Pruži mi snažnu koščatu ruku koja je ulivala spokoj. Saopštih mu primećene simptome u vožnji, ne reče ništa, uputi me da sačekam u jednoj prijatno ohlađenoj unutrašnjoj prostoriji radnje.

Nakon pola sata, dođe i kratko kaza: „sređeno je, budite spokojni, ali kad prolazite svratite ipak da proverim da li je sve u redu – i onda ćete platiti“.

Zahvalih mu, ćutke ostavih lepu sumu za avans i fer odnos, i odoh. Auto je sve do odredišta savršeno išao. (U povratku do Beograda, takođe.) A posle par dana svratih do g. Đone da ga obavestim da više nemam nikakvih problema s kolima, on odbi da mu bilo šta više nadoknadim, a ja ga – prijateljski, zauzvrat – povezoh u Ulcinj da završi neki posao (io da u vožnji još jednom „oslušne zvuk motora“).

I evo, ovoga leta, posle više godina od onda, provedoh porodični odmor u Ulcinju. Radionicu dobrog čoveka i velemajstora mehanike, gosn. Đone – uprkos trudu – nisam pronašao. Biće da je na istom mestu sada neka auto perionica ili slično. Tako se i rodila ova priča. Možda i dospe do njega, nadam se da još uvek hoda ovim protivurečnim, svakad uzburkanim prostranstvima.

„Muzika od koje možete da osetite da se nešto promenilo u strukturi vašeg tela pre i posle slušanja – takva muzika sigurno postoji na ovom svetu“ (Murakami).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu