Uspeh je broj neuspelih pokušaja
Pročitali smo da vi ne biste morali da slušate - izveštaj o pregovorima Beograda i Prištine koji će, iako su ga pisali Vlada i njena tela, pred Skupštinom Srbije sutra predstaviti predsednik države. U najkraćem, napretka nema “ni za kartu do Prištine”, ali naša strana nije ni za šta kriva. Pod hitno EU d’ uradi nešto. I tako već godinama.
Pre nego što nam predsednik utuvi u glavu da je bio nadmoćan prema takozvanom premijeru takozvane države takozvanom Aljbinu Kurtiju koji se od muke „detonirao“ (šta god taj izraz u datom kontekstu značio) i pre nego što barem 243 poslanika ne bude frenetično aplaudiralo na bilo šta što Vučić kaže, mi smo pročitali tekst koji je ušao u skupštinsku proceduru. Prvo što upada u oči je da dokument pod nazivom „Izveštaj o pregovaračkom procesu sa privremenim institucijama samouprave u Prištini od maja 2019. do 15. juna 2021. godine“ potpisuje Vlada Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju i Kancelarija za koordinacione poslove u pregovaračkom procesu. Ta kancelarija postoji od 2015. godine, ima sajt prepun Vučićevih slika, direktor je Miloje Zdravković, imenovan u martu ove godine, prethodno radio u Vojno-obaveštajnoj agenciji, javnosti nepoznat.
Izgleda da se Vlada Srbije, pomenute dve kancelarije i predsednik države dogovaraju o svakom potezu briselskih pregovora, samo daleko od očiju javnosti. Izgleda da je Aleksandar Vučić samo spiker, samo onaj koga Vlada Srbije, s Anom Brnabić na čelu, kao i direktori dve nadležne kancelarije, pripreme i pošalju u Brisel da zastupa ono što je dogovoreno. Tako se može suditi po ovom izveštaju u kojem predsednika nema, a on će ga predstavljati. A suštinski, sve se svodi na legendarnu izjavu sada već bivšeg najboljeg Vučićevog prijatelja Nebojše Stefanovića da bi voleo da građani svojim izlaskom na birališta omoguće lideru Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandru Vučiću da ima neometanu mogućnost da sam donosi odluke. Nebojši se želje ispunjavaju, ali pohvalno je što se eto poštuje protokol i što Vlada Skupštini podnosi izveštaj o pregovorima i što Skupština formalno ima pravo da postavi nezgodna pitanja pregovaraču.
Pre nego što počne rešetanje pitanjima
Posle prvog površnog čitanja izveštaja ispisanog na 44 strane čovek mora da se zapita da li nešto što je ovako napisano, stilski i sadržinski, može da prođe igde osim u Skupštini Srbije. Ili, evenutalno, ako radite u maminoj i tatinoj firmi. I baš ste mladi. Jer, zamislite da vam poslodavac poveri pregovore o nečemu jako važnom za firmu, suštinski važnom. I vi pregovarate godinama. A izveštaj, umesto da prikaže napredak, bude pun opravdanja zašto su drugi krivi za vaš neuspeh. Dobar poslodavac prvi put bi vas blago upozorio da to nije poenta, da se teške okolnosti podrazumevaju i da je zato i poslao vas – imao je poverenja, pametni ste, snađite se. Drugi takav izveštaj ne bi prošao, treću šansu za pregovore o istom poslu teško da biste dobili.
Ovom pregovaraču, međutim, poslodavac je narod koji ne čita izveštaje. Građani koji vole da veruju da im dete pada ispit jer ga mrzi profesor, da ne idemo ka Evropskoj uniji jer je Evropa ljubomorna na srpski privredni rast, da je sada sve dobro samo zato što znaju da može biti i gore. A u izveštaju sve lepo piše. Kako napreduje 19 oblasti plus bonus „Zbirni pregled postignuća rada kancelarija“.
Uvodno zamajavanje na 12 strana
Prvo Uvod u kojem se podseća na „anticivilizacijske mere Prištine“, osvrt na kosovske izbore, pozivanje na principijelne stavove Beograda i ostalo „opštemestašenje“ kao da se izveštaj podnosi nekim strancima a ne poslanicima koji su tu sve vreme i valjda znaju šta im se u državi dešava. Sad, kažu, numerički je dijalog bio na zadovoljavajućem nivou, ali imajući u vidu da je Beograd sve ispunio a Priština nije….i tu već počinje ono “Učiteljice, on me dekoncentriše! Ja sam dobar, oni me diraju!”
Sledi deo nazvan „Angažovanje u pregovaračkom procesu – aktivnosti“. Pa se nabraja koje su sve institucije angažovane, od ministarstava do kontole leta ili Pošte, pa ko je koga informisao i ko je sa kim koordinirao. Utisak je da je namerno objavljen predimenzionirani spisak radi stvaranja utiska da su svi uključeni u dijalog i da ako neko pomisli da jedan čovek odlučuje sam, grdno se vara.
Konkretne teme
Počeli su od Zajednice srpskih opština, rak rane pregovaračkog procesa. Dobro, pomislih, prvo žaba. Punih 2986 dana obećano nije ispunjeno – dogovoreno još 2013. godine, svima smo se žalili, neće, nismo krivi.
Policija: „Ni tokom ovog izveštajnog perioda pitanja koja proizlaze iz prvog sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine nisu adekvatno rešena“. Opet se Priština “nažalost” se ponašala suprotno dogovoru, pritisci i ucene, grubo kršenje, bez konsultacija s nadležnima, donosi jednostrane odluke. Nismo krivi.
Kad je reč o pravosuđu, Beograd je aktivno radio na rešavanju problema premda je integracija sudija okončana još 2017. Problem se, kako je navedeno, pojavio početkom 2019. godine kad je Priština formirala specijalno odeljenje Apelacionog suda da postupaju u predmetima Specijalnog tužilaštva, pa su veća formirana od pretežno albanskih sudija jer srpskih, kažu, nema dovoljno. Beograd zahteva popunjavanje upražnjenih mesta, sve to ide sporo, ali bar ide nekako.
Po pitanju energetike nastavljene su aktivnosti, s ciljem da kosovski operator sistema, prenosa i tržišta postane zasebna kontrolna oblast. Tu sledi nekoliko strana teksta prepunog skraćenica, očigledno pisanog tako da treba da ga shvate samo oni koji se energetikom bave, a da bi se objasnilo kako jeste postao zasebna kontrolna oblast. Navedeno je ko je sa kim šta potpisao, nešto uprkos srpskoj strani, nešto zahvaljujući njoj, a na kraju stoji da će „kancelarija nastaviti da od EU posrednika zahteva da preduzmu neophodne mere na sprovođenju svih odredbi aranžmana“. Tražiće, kaže, da se osigura snabdevanje severa Kosova električnom energijom i nastaviće da insistiraju na tome. Nema odredbi o tome šta je tačno dogovoreno, ali ako su tu evropski posrednici, valjda se to ne dovodi u pitanje.
Kod telekomunikacija nema napretka, poslednji zaključci EU posrednika stari su pet godina, nije harminizovana mobilna telefonija ni televizijski signali, nismo krivi. Ponovo je otvoreno i pitanje katastra, ali Priština želi da primeni sporazum po kojem će o imovini građana, ali i Srpske pravoslavne crkve, odlučivati tela u kojima nema prestavnika Srba, pa Beograd smatra da „bi se legalizovalo otimanje i uzurpacija privatne imovine“. Evropska unija ne preduzima ništa, srpska strana je dala predlog 2020. i rekla da neće ustupiti skeniranu katastarsku dokumentaciju dok se sporazum ne postigne.
Ako vam je već dosadio ovaj uzaludni tekst, izvinite, nismo ni na pola. Evo, na primer, važno i naizgled lako pitanje diploma – nije napredovalo ni korak. Piše da nije došlo do deblokade sporazuma, baš tako neutralno, jednostavno nije došlo. Nismo krivi, Priština odbija da prizna srpske diplome stečene u Kosovskoj Mitrovici kao delu Univerziteta u Prištini. Nastavićemo da insisitiramo.
E sloboda kretanja je izgleda napredovala, imamo šest zajedničkih prelaza administrativne linije, Beograd je sve dogovoreno ispunio još 2016, čeka se Priština koja je „nespremna“ da primeni režim nalepnica i preregistraciju vozila. Nastavak razgovora o toj temi očekuje se u septembru.
Kod regionalnog predstavljanja problem su pokušaji Prištine da učestvuje na sastancima medjunarodnih organizacija suprotno sporazumu, odnosno da se predstavlja bez zvezdice. Zatim, dogovor o razmeni oficira za vezu postignut je još 2012. (mada ovde ne piše da od tada niko o njima ništa nije čuo, sve dok Dejan Pavićević prošle godine nije na Kosovo odneo PCR testove), a u delu o zvaničnim posetama, iako je ovo izveštaj za poslednje dve godine, autor se vraća na 2018. i hapšenje Marka Đurića. Sada je, kažu, broj poseta smanjen jer Priština često bez razloga posete zvaničnika jednostavno zabrani, kao što je već duže vreme zabranjen ulaz na Kosovo ministrima vojske i policije Srbije.
U izveštaju je naveden poražavajući podatak da je deo teritorije koju država smatra svojim od januara 2019. godine do danas posetilo samo osam srpskih zvaničnika. Mi smo pak uspešno dozvolili čak sedam poseta prištinskih zvaničnika centralnoj Srbiji. Srbija se žalila Evropi što je u sred epidemije bilo zabranjivano pojedinim ministrima da odnesu pomoć u pokrajinu.
Integrisano upravljanje prelazima takođe je usaglašeno 2012. godine, krenulo je i sprovođenje, međutim, Priština je pravila probleme, ponavlja se u izveštaju sada već kao refren, pa ipak je to jedno od retkih pitanja koja ne izgledaju beznadežno.
Imamo i kratak osvrt na ostala pitanja, pa je na primer memorandum o osiguranju vozila uspešno primenjivan u izveštajnom periodu. O mostu u Kosovskoj Mitrovici napisan je čitav istorijat da bi se i tu vratili na opstrukciju Prištine, a izbegava da ispuni obaveze i u oblasti civilne zaštite, o čemu se Beograd takodje obratio EU.
Jedina prava svetla tačka ovog izveštaja je saradnja Privredne komore Srbije i Privredne komore Kosova krunisana zajedničkom vakcinacijom, a i ta saradnja cveta jer se izgleda predsedniku PKS Marku Čadežu država nije mnogo mešala u posao. Osim toga, izgradnja zajedničkog tržišta je interes jači od svih ostalih, pa opet nedovoljno da bi bio putokaz za ostale oblasti.
Zašto se u izveštaju za poslednju godinu pominje da se transport opasnog tereta, odvijao bez problema do 2015. godine, pa je onda nadležna inspekcija zaustavila nekoliko vozila sa kosovskim tablicama i ustanovila da ne poseduju odgovarajuće sertifikate? To je uvod u priču da je posle vođen niz razgovora o prevazilaženju problema, pa je postignut novi dogovor 2016, a u izveštajnom period, kako piše, „Kancelarije rade na praćenju njegove implementacije“. To valjda znači da je sve u redu, ali se vraćamo šest godina unazad da baš ni jedna oblast ne bude kratko i jasno rešena.
Nove teme, jer malo je ovo
Ima i novootvorenih tema iz Brisela; pošto napretka u razgovorima nema, valjda je neophodno povećati zahteve. Tako na kraju izveštaja dolazi ono što je trebalo da bude na početku – pitanje nestalih lica. Ove 2021. godine oni su se usaglasili da pitanje nestalih treba da bude prioritet i ja ne smem da zamislim osećaj majke ili brata ili bilo koga ko od 1999. godine živi s teškim teretom da ne samo što je izgubio najbliže, nego ih nije ni dostojno ispratio. I onda su neke političke elite sele i bez emocija sačinile još jedan izveštaj u kojem se olako gađaju izrazima „masovne grobnice“ i „posmrtni ostaci“, uz to ide zajednička komisija, otvaranje arhiva i dinamika primene. Na kraju neizbežno i da će „Beograd insistirati“ na nečemu što se neće desiti, pa će u narednom izveštaju moći ponovo da napiše sve ovo isto jer Priština nešto neće.
Interno raseljena lica takođe su tema iako interno raseljena lica posle više od 20 godina zaista to više nisu. Postignut je, kažu, „ograničen napredak jer su stavovi dve strane veoma različiti“. E sad je jasnije! Zato se na Kosovo vratio veoma mali broj ljudi, Priština toleriše verbalno i fizičko nasilje koje se vrši nad povratnicima, hapsi ih pod optužbama za navodne ratne zločine, onemogućava njihovu ekonomsku održivost. Šta se radi u pregovorima? Beograd i dalje Evropskoj uniji predlaže konkretne mehanizme koji bi garantovali povratak Srbima i njihovim potomcima. U ovom izveštaju nema podataka o kom broju ljudi se radi i kolika je zainteresovanost za povratak posle 20 godina.
Ekonomska saradnja je dogovorena, slobodan protok ljudi, robe i kapitala ostvaruje se u cilju poboljšanja životnog standarda, a sledi i niz nerazumljivih rečenica o nastavku saradnje.
Statistika tek da ova praznina odjekne
Najbesmisleniji deo izveštaja (svakog) svakako je onaj u kojem se nabrajaju sastanci i dokumenti, što služi samo za statistiku i ne znači ništa. Ovde je navedeno da su kancelarije izradile 331 pregovaračku platformu, održale 457 sastanaka, a potom su još jednom izlistani rezultati i uspesi. I taman kad se zapitate koji uspesi – pod jedan ide neki dogovor iz 2015, godine o četiri dogovora o Zajednici srpskih opština i još nečemu što je stvarno nebitno. Jer, ako u izveštaju za poslednju godinu kao uspeh stoji neki nerealizovani dogovor od pre šest godina, tu se shvati da smo džabe čitali i ovo do sada.
Postignut uspeh za onog ko je ovaj izveštaj pisao je i što je „dosledno insistirano“ na nečemu, da su „stvoreni preduslovi“, „usklađeno delovanje institucija“, ali i da Telekom formira ćerku kompaniju, da putovanje bude slobodnije i da se poštuju mere transporta opasnog tereta. Na kraju, za sladokusce ima i koliko je akata bilo ukupno i koliko je prevoda bilo, biltena, baza podataka koje se čuvaju u pisanoj i elektronskoj formi.
Izveštaj iz usta glavnog pregovarača sigurno neće zvučati ovako, nego mnogo interesantnije. I bolje je tako. „Površnost nas održala, njojzi hvala.“ O stilu i rečniku učenika petog razreda koje se ne uklapa jer ga ne vole drugovi, možda je bolje ne trošiti reči, jer nastup ekipe, u ovom slučaju Vlade Srbije, zavisi od nivoa kapitena. To je taj postavljeni standard, pisac izveštaja se samo dodvorava.
(Tekst je nastao u saradnji s inicijativom Otvoreni parlament)
Naslovna fotografija: Beta/European Council/Mario Salerno
