Politike građanima!

Za građane Srbije sa jeftinijim ulaznicama, mesne zajednice su najniže i najmanje jedinice lokalne samouprave u našoj Republici, i tipično obuhvataju gradske kvartove.

U Novom Sadu su to Detelinara, Limani, Sajmište, Stari grad, Telep, Novo naselje, Rotkvarija, Podbara, (Balaševićeva!) Salajka itd.

Broj stanovnika u mesnim zajednicama obično je po nekoliko hiljada (od tri do deset) građana. I sad, od raspada jugoslovenskog socijalizma – a mesne zajednice jesu tipična tvorevina jugoslovenskog socijalizma – one se raspadaju isto i takođe.

Svaka čast izuzecima, ali mesne zajednice mahom su zaparložene i ofucane, vrata su im zamandaljena, ili svoj prostor kapitalistički iznajmljuju raznim teretanama, joga klubovima i sličnim tranzicionim preduzetnicima i neoliberalnim fiskulturama.

Zbog svoje navodne nebitnosti, nazivi mesnih zajednica u Novom Sadu odoleli su čak i sveprisutnom istorijskom revizionizmu, pa se i dan-danas zovu Boško Buha, Sava Kovačević, Sonja Marinković, Vera Pavlović, Narodni heroji i slično.

Ali, što je još važnije, članstvo u spomenutim savetima mesnih zajednica tada preuzimaju (najniže rangirani) članovi vladajućih političkih partija u našem postsocijalizmu – SPS do 2000, DS od 2000. do 2012, i SNS od 2012. godine do danas.

Zašto?

Pa zato da se ništa ne bi prepustilo eventualnom slučaju i, zlo i naopako, nekakvom građanskom samoorganizovanju odozdo.

A koje je bilo preostalo kao recidiv ili prežitak socijalističkog samoupravljanja.

I, tada za upravljačke strukture u mesnim zajednicama, direktno pozvani članovi stranaka već 30 i kusur godina glasaju jedino za članove svojih stranaka.

Sa besmislenom izlaznošću od po 10-ak odsto, da bi se zadovoljila forma umesto suštine (kao i par partijskih apetita usput).

Jer koga zaista briga za nekakvu funkciju u nekakvoj mesnoj zajednici, zar ne?

A da li je zaista tako?

Sociolozi su odavno utvrdili da npr. razni komjuniti centri (analogni mesnim zajednicama) u npr. Sjedinjenim Državama predstavljaju ključnu tačku susreta, lokalnih politika i inicijativa, te mreža podrške i poverenja – a koje su esencijalne za svaku demokratiju.

Uz to, nadležnosti mesnih zajednica u našoj Republici uopšte nisu toliko naivne, naprotiv.

Samo što smo mi, građani, u međuvremenu i zbog raspojasane centralizacije, bili zaboravili na njih.

Savet mesne zajednice npr.

„Predlaže mere za razvoj i unapređenje komunalnih i drugih delatnosti na prostoru mesne zajednice, naročito u oblasti urbanističkog planiranja, izgradnji i održavanju komunalnih objekata, puteva i ulica, zaštite i unapređenja životne sredine, uređenja i održavanja naselja i zelenih površina“.

Mesne zajednice sarađuju sa organima opštine i u vezi sa predškolskim ustanovama, osnovnim školama, socijalnom zaštitom, radnim vremenom trgovinskih i zanatskih radnji, održavanjem i korišćenjem poslovnog prostora, te u prikupljanju pritužbi na rad javnih preduzeća, odnosno raspisivanja i sprovođenja – referenduma.

Opa, bato!

Dakle, inicijative u vezi sa urbanističkim planiranjem, vrtićima, školama i socijalom, životnom sredinom i privatnim preduzećima, pa i sa zloupotrebom koju bi počinila javna preduzeća i gradski zvaničnici – i te kako se formalno tiču i mesnih zajednica.

Odatle kreću i ovako se pokreću, ili bi tako bar moralo da bude.

A sve su ovo teme koje životno i egzistencijalno interesuju građane naših kvartova i gradova.

Zato ne treba da iznenađuje što su vladajuće političke partije bile i ostale zainteresovane da zatvore ovaj kanal građanske participacije, angažmana i potencijalne kritike i bunta, izdašno puneći savete mesnih zajednica jedino stranačkim poslušnicima, dežurnim dizačima ruku i klimačima glave.

Građani preko (saveta) mesnih zajednica mogu da pokrenu postupak kojim se njihovo mišljenje uvodi u zvaničnu proceduru.

Što znači da, i formalno-pravno, građani posredstvom mesnih zajednica mogu da odlučuju o tome šta će se u njihovom kvartu menjati ili neće.

Školski i predškolski, asfaltno ili zeleno, preduzetnički ili državno, svejedno.

Drugim rečima, umesto da prirodno gnevni građani indirektno podnose privatne tužbe preko advokata, bogorade preko NVO, ili pak protestuju na ulici, oni to mogu da učine i institucionalno i respektabilno – preko svoje mesne zajednice, direktno u sistemu odlučivanja i upravljanja.

U pitanju jesu politika i građansko samoupravljanje, samo što građane o tome niko nikad nije obavestio.

I zato se u nedelju u Novom Sadu dogodio – politički zemljotres.

Ako ne i mini-revolucija.

A drugo je pitanje zašto u Beogradu o tome nema ko da naročito izveštava i piše.

Naime, na inicijativu nevladine organizacije Grupa za konceptualnu politiku, mnogi građani Novog Sada bili su ohrabreni da učestvuju na do juče zaboravljenim i svesno nevidljivim – izborima za savete mesnih zajednica.

Uzgred, (samo)organizovali su se – preko Fejsbuka.

I sad, u samo 16 (od 42) mesnih zajednica prijavljuje se čak oko 80 nezavisnih ili nestranačkih građanskih kandidata, sa namerom da uđu u njihove zatvorene i partijski ekskluzivne savete.

Osamdeset veličanstvenih i/ili žigosanih građana koji su stisnuli petlju, muda i jajnike, kako bi preuzeli kontrolu nad svojim mesnim zajednicama, kvartovima i lokalnim životima.

I odgovarali građanima, a ne stranačkim vrhovima, te najzad stali na crtu dobro podmazanim i čvrsto organizovanim partijskim mašinerijama.

Pa i da bi se i kurčevito i klitoralno usprotivili vladajućem svetonazoru, a koji je građane od političkih životinja pretvorio u apolitična i apatična bića.

Paradoksalno, bio je to festival i demokratije i diktature istovremeno.

Demokratije, zato što su nebrojeni pojedinci u Novom Sadu osetili da najzad – imaju za koga da glasaju.

I to ponosno i uzdignute glave, umesto za manje zlo.

Da glasaju za svoje buntovne i nadrndane komšije koje jeretički zazivaju promene, za kvartovski lokalpatriotizam, pa i za odistinski nove ljude u politici.

Ali, bio je to i festival diktature, zato što su tu potencijalnu subverziju i političku revoluciju i te kako prepoznale lokalne vlasti.

Pa su za pobedu na izborima za banalne mesne zajednice u Novom Sadu promptno bili upregnuti svi stranački i vojnički organizovani resursi – i konjica i teška artiljerija i Andrej Vučić.

Pritiskalo se, ucenjivalo i pozivalo telefonima, štampalo se lažnih flajera, lokalni mediji i portali su bljuvali laži, masovno su dovođeni nepokretni penzioneri, uz otvorene sugestije kako, koliko i koga treba da zaokruže, i na biračkom mestu, pa i na samom glasačkom listiću!

Epilog?

Nezavisni građani su trijumfovali, iako rezultat možda izgleda skromno na prvi pogled.

Čak 25 nezavisnih kandidata (od oko 80) – ipak ulaze u savete svojih mesnih zajednica.

Davidovski sproću Golijata, pa i mnogih dovedenih, zavedenih, zbunjenih, uplašenih i ucenjenih sugrađana sa pravom glasa.

Sve to bez resursa, medija, reklama i tome sličnog i šatro važnog.

I nasuprot opštoj neobaveštenosti o izborima, te neopevanim pritiscima, manipulacijama i ciljanom dovođenju (starijih i slabo pokretnih) osoba i kapilarnih članova stranaka sa porodicama. Nezavisni su tako preuzeli vlast ili većinu u čak tri mesne zajednice u Novom Sadu: Liman 1, Liman 3 i Liman 4 (Ivo Andrić).

Uzgred, na upadljivo nedostajućem Limanu 2 (a gde živi ovaj sociolog i kolumnista) nije bilo nezavisnih kontrolora, pa je čak i tu nezavisna kandidatkinja osvojila oko 550 glasova, nasuprot oko 750 glasova za kandidate SNS.

Zatim, nezavisni uspešno penetriraju u još tri mesne zajednice: Sava Kovačević (Rotkvarija), Sonja Marinković (u Starom gradu), i Dunav (na Podbari i Keju).

Nažalost, partijska mašinerija vlasti pokazala se kao nadmoćnija u tri mesne zajednice na Telepu, i dve na Detelinari, iako dobro organizovani nezavisni građani i tamo uzimaju impresivnih 30 odsto glasova.

Umesto naroda, Novom Sadu se jesu dogodili građani.

Bio je to mali korak za naš grad, ali i veliki za čitavo društvo.

Autonomna ekipa koja se pre samo mesec dana samoorganizovala na prokletom Fejsbuku, ali i koja je bila razgovarala sa svojim komšijama, te sugrađanima povratila volju za političku borbu za glokalni život vredan življenja – načela je, razgolitila ili čak porazila partijskog mastodonta.

Odozdo, sa terena, autonomno, slobodno i nezavisno, okupljajući se po podrumima, biciklanama, pored liftova, po kvartovima, ćoškovima i ilegalnim štamparijama, poput predratnih komunista svojevremeno.

Ideja, mreža, i organizacija – jedino tako je moguće.

I, Srpska napredna stranka je izgubila izbore u tri mesne zajednice u Novom Sadu.

Malo li je na ovu skupoću?

Istovremeno, ovo je bila lekcija i za samozadovoljnu bojkot-opoziciju u hroničnom raskoraku sa vremenom i urbanim prostorom, a bez bilo kakvog dosluha sa građanima (mimo nekakvog Tvitera).

Da, naprosto jesu neophodni i novi ljudi i nove politike.

I tek onda džaba bilo tradicionalnog zivkanja, pritisaka i dovlačenja penzionera na mišiće, crnih džipova i internih spiskova.

Jer, građanin se umiriti ne može. Umesto apatije i cinizma, drugačija politika jeste moguća, i zato – politike građanima!