Kakve veze imaju Bajden i Putin sa RAKETNOM KRIZOM zbog koje je ceo svet drhtao od straha? Veće nego što mislite
Pred sastanak Džoa Bajdena i Vladimira Putina, ulozi ne deluju toliko veliko. S obzirom na to da su bilateralni odnosi na posthladnoratovskom nivou, te da su Sjedinjene Države više zabrinute za Kinu nego za Rusiju, teško je zamisliti da odnosi mogu još više da se pogoršavaju.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
Pa ipak, kako nas podseća istoričar Serhii Plokhi sa Harvardskog univerziteta u svojoj novoj knjizi "Nuklearna ludost: nova istorija kubanske raketne krize", samo jedan pogrešan potez može previše lako da baci ove stare protivnike u čeljusti katastrofe. U stvari, prenošenje ove poruke bila je Plokhijeva osnovna svrha pisanja knjige. Kao što objašnjava u uvodu, živimo u "drugom nuklearnom dobu", koje karakteriše ista ona vrsta "nuklearnog stanja na ivici žileta" koja je obeležila pedesete i početak šezdesetih. Razlika je u tome što ovu pretnju shvatamo daleko manje ozbiljno nego 1962. godine. Kao što primećuje Plokhi, "danas postoje svetski lideri spremni da zauzmu kavaljerskiji stav prema nuklearnom oružju i nuklearnom ratu", u poređenju sa američkim predsednikom Kenedijem i sovjetskm liderom Hruščovim.
Da bi nas trgao iz naše ravnodušnosti, Plokhi ne prepričava samo priču o kubanskoj raketnoj krizi; on je prepisuje. Prema dominatnom istorijskom narativu, svet je izbegao nuklearni rat zahvaljujući pažljivim proračunima briljantnog američkog predsednika, koji je uz pomoć svojih najbližih savetnika "uspeo da napravi prave pretpostavke i izvuče prave zaključke o sovjetskim namerama i mogućnostima" .
Ali, kako objašnjava Plokhi, stvarnost je bila sasvim drugačija, ne onakva kakvom ju je kreirao Holivud.
Doduše, kao Hruščovljev potomak imam lični ulog u osporavanju tvrdnje koja gotovo da kanonizuje Kenedija. I sama sam nekoliko puta preispitivala kubansku raketnu krizu i druge konfrontacije Hruščova i Kenedija, tako da pozdravljam svaki napor da se ona konačno preformuliše. posebno kada to čini neko ugledan poput Plokhija, čija je prethodna knjiga "Černobil: istorija tragedije" među najboljima ikad napisanima na tu temu (približavajući se remek-delu Nobelovog laureata Svetlani Aleksejevič iz 2005. godine, "Glasovima iz Černobila").
Nažalost, Plokhieva tvrdnja nije bez svojih slabosti. Za početak, precenjuje činjenicu da je, u zamenu za povlačenje sovjetskih projektila sa Kube, Kenedi pristao da povuče američke nuklearno naoružane rakete Jupiter iz Turske. Naravno, ovo je tačno i nije obelodanjeno davne 1962. godine, kako bi se zaštitila Kennedijeva reputacija (Hruščov nije bio sitničav po tom pitanju). Ali informacije su široko dostupne već decenijama.
Još problematičnije, "nove deklasifikovane arhive KGB-a" koje Plokhi koristi kao potvrdu svoje pirče nisu baš toliko verodostojne kao što bi verovatno želeo. Na kraju krajeva, dolaze iz Ukrajine. Kakvi bi "posebni" dosijei Kremlja bili čuvani u konstitutivnoj sovjetskoj republici, a ne u Moskvi? Slično tome, "izveštaj očevidaca" Hruščovljeve "lavine sukobljenih naredbi" koje ističe Plokhi zaslužuje malo više objektivnog skepticizma. Na kraju, očevidac je rumunski komunistički lider George Georgije-Dej, posvećeni staljinista koji je verovao da ga je Hruščov doveo u Moskvu u oktobru 1962. godine kako bi ga ubio i iskoristio njegovu smrt da bi manipulisao Kinezima da podrže sovjetske napore da podrži režim Fidela Kastra.
To je bilo dovoljno da ubedi mnoge druge istoričare da u svoje izvešaje ne uključuju tvrdnje Georgije-Deja, uključujući i one da je Hruščov "besneo u Kremlju", da je nazvao Kenedija "milionerskom ku**om", kao i da je pretio da će "nuklearkom gađati Belu kuću i glasno psovao svaki put kada bi iko izgovorio reči Amerika ili Amerikanac". Tu spadaju Aleksander Fursenko i Timoti Naftali, čija knjiga "Paklena kocka: iz 1998. godine: Hruščov, Kastro i Kenedi, 1958–1964" uključuje brojne druge izveštaje iz prve ruke, sve zasnovane na arhivama KGB-a.
Pročitajte još
Majkl Bešlos (Krizne godine: Kenedi i Hruščov, 1960-1963) i Majkl Dobs (Jedna minuta do ponoći: Kenedi, Hruščov i Kastro na ivici nuklearnog rata) takođe su izostavljali priče Georgije-Deja. Suprotno tome, čini se da Plokhi potcenjuje nepromišljenost JFK-ove katastrofalne invazije u Zalivu svinja iz 1961. godine. Sugeriše da je, dok Hruščov nije instalirao rakete na Kubi, ostrvo bilo mali prioritet za Kenedija, uprkos tome što se nalazilo samo 145 kilometara od Ki Vesta na Floridi. Istina je da je Hruščov toliko pažnje posvetio Kubi upravo zato što su SAD bile željne da smene Kastra. Dakle, iako Plokhi tvrdi da izaziva američku istorijsku pristrasnost, izgleda da još uvek ne daje obema strane jednak tretman.
Pa ipak, iako Plokhijeva priča nije savršena, dobro je istražena i vrlo detaljna. Maestralno opisuje širok sastav likova, dajući tako jasnoću složenim scenama koje pripoveda. Sve ovo daje čitaocima stvaran osećaj žestokih tenzija - i egzistencijalnog straha - koji su zahvatili svet u oktobru 1962.
Na kraju, Plokhi pokazuje da se, "delujući pod međusobnim nepoverenjem, drugim pretpostavkama i lažnim informacijama", Kubanska raketna kriza dogodila uglavnom zato što su se Amerikanci i Sovjeti "jednostavno pogrešno čitali". Poruka savremenim čitaocima je jasna: dok i Putin i Bajden tvrde da traže "stabilan i predvidljiv" bilateralni odnos, ostatak sveta treba da bude oprezan u pogledu njihove sposobnosti da ga uspostave.
AUTORKA: NINA HRUŠČEVA, profesor međunarodnih odnosa u Novoj školi i koautorka knjige "Putinovim tragovima: Potraga za dušom carstva sa 11 vremenskih zona".