Kineska kompanija Ziđin koper Srbija, koja je pre nekoliko godina preuzela RTB Bor, suočila se ovih dana sa otporom sindikata prema sadržaju novog kolektivnog ugovora kojim menadžeri ove firme navodno pokušavaju da “eliminišu sticanje iste zarade radnika bez obzira na radni učinak”.
U stvari, reč je o uvođenju raznovrsnih bonusa zaposlenima koji rade više, u kompaniji u kojoj su prosečne plate već 97.824 dinara mesečno (što je za 53,9 odsto više od proseka u Srbiji), ali sindikati smatraju da će se sredstva za te bonuse namaknuti smanjivanjem iznosa za topli obrok, smenski rad, regres, minuli rad, iznosa za solidarnu pomoć nakon smrtnog slučaja člana porodice, pomoći pri rođenja deteta, kao i smanjenja jubilarnih naknada za sve zaposlene. Sve to će, navodno, ugroziti starije radnike, pa radničke organizacije ocenjuju da su predlozi poslovodstva u suprotnosti sa srpskim zakonodavstvom i od vlade traže zaštitu.
Ne ulazeći u argumente jedne ili druge strane u ovom sporu, moramo primetiti da većina zaposlenih u stranim kompanijama (naročito onih koje u većinskom vlasništvu drže zapadnoevropske kompanije) ipak nisu nezadovoljni tretmanom vlasnika, osim što im smeta visoka radna disciplina koje menadžeri takvih kompanija nameću. Istina, ima konflikata i u drugim sredinama, gde strani menadžeri nisu uvek u stanju da proniknu u raznovrsne “dodatke” platama koji su još u nekadašnjoj SFRJ bili rezultat “samoupravnog socijalizma”, ali u znatnoj meri i instrumenti za sabotiranje od vlasti često nametnutih limita unutrašnje raspodele dohotka.
Uprkos tim sporadičnim jadikovkama radničkih sindikata da se u Srbiji kod stranaca radi više, što se nedovoljno kompenzira sigurnijim i obično višim mesečnim nadnicama, nemam osećaj da naša radnička klasa više voli da radi kod domaćih poslodavaca, osim u slučaju kada je taj poslodavac država. Pošto naša javnost nema uvid u mnogo analiza “razlika” u položaju zaposlenih kod različitih vlasnika (privatnika, stranaca, države) ovde se valja osvrnuti na veoma dokumentovan pregled tih razlika koji je sačinio Republički zavod za statistiku početkom ove godine (sa osloncem na podatke iz 2018. i 2019).
Ako pogledamo samo 2019. godinu, videćemo u ovom pregledu da je u preduzećima u Srbiji bilo zaposleno ukupno 1.124.025 radnika. Od toga je 264.250 bilo zaposleno u preduzećima sa 50 odsto ili više stranog kapitala (kod domaćih privatnih preduzetnika 666.676 lica, a u preduzećima u državnoj svojini 188.956 uposlenika, plus nešto “neraspoređenih”). Uprošćeno, vidi se da je od ukupno zaposlenih – oko četvrtina svih zaposlenih u preduzećima s većinskim stranim kapitalom. Međutim, ta četvrtina zaposlenih kod stranaca 2019. “stvorila” je oko trećinu bruto dodate vrednosti ukupno stvorene u Srbiji. Još je upečatljiviji odnos BDV po zaposlenom između srpskog proseka i onih koji rade kod stranaca. Oni koji rade u stranim kompanijama po glavi stvore oko 30 odsto više bruto dodate vrednosti od onih koji rade kod domaćih rezidenata i kod države. Kad uporedimo radnike kod stranaca i samo one kod domaće države kao poslodavca, neravnomernost je nešto manja, BDV po zaposlenom kod prvih veća je “samo” oko 18 odsto u odnosu na one koji proizvode za državu kao vlasnika.
Neko će reći da su kompanije u Srbiji sa stranim udelom kapitala većim od 50 odsto uglavnom novoizgrađene i povezane s moćnim spoljnim lancima, ili su strancima prodate kao natprosečno bolje opremljene od naših prosečnih i tehnološki zaostalih, ili imaju u proseku daleko veću produkciju i šire spoljno, pa i unutrašnje tržište, ili kod države imaju više podrške, stimulacija ili privilegija od domaćih, itd., ali zašto su onda uspešnije i od onih u kojima gazduje naša država? To je priča koja je odavno ispričana, ali ona nema dovoljno odjeka ni kod naše vlasti, a pogotovu nema popularnost u širim slojevima naroda, koji se već 200 godina podučava da su strani vlasnici eksploatatori i da predstavljaju opasnost za naš suverenitet.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR