Kako je moguće (odmah ću krenuti sa pitanjem) da devojčica koja je do osme godine živela samo sa majkom, po preporuci Centra za socijalni rad Rakovica bude prebačena kod oca po naznakom “hitno”?
Kako je moguće da apsolutno NIKO ne reaguje na vapaje deteta koje je do sada već nekoliko puta bežalo od oca za koga u prepiskama majci piše da je ne vodi kod lekara, da joj zavrće ruku, da joj brani da se tušira, da je zanemaruje, da joj ne dozvoljava da ide u muzičku školu?
Kako je moguće da to TRAJE, a da nema reakcije nadležnih?
Centar za socijalni rad Rakovica majku Marijetu je naprasno video kao neadekvatnu za starateljstvo jer ima bipolarni poremećaj (iako su veštaci u dva navrata naveli da je majka sposobna da brine o detetu), ali je ključni momenat za oduzimanje deteta 2019. bio kada je majka odlučila da se dete školuje od kuće (ili kod kuće, kako god).
Sve ovo zvuči kao scenario za vrlo napet horor film u kom recimo Majkl Majers hoda lagano i sigurno ka žrtvi koja u panici pada, pa opet pada, pa beži ali nema kud.
Ne poredim tatu deteta, dotičnog Uroša sa Majklom, ali dete mogu da uporedim sa žrtvom koja beži ali uvek bude vraćena na mesto na kom ne želi da bude. I ona to viče, ali je niko ne čuje. Osim majke koja sada mora da vrši pritisak preko medija (welcome to Serbia) jer veruje da je otac deteta u sprezi sa nekim iz Centra za socijalni rad. Jedino tako ona može da objasni zašto joj je posle osam godina oduzeto dete a da niko sa njom nije razgovarao, da niko nije pitao dete šta ono želi, niko nije video gde dete živi, kako živi, apsolutno nije stečen uvid u dotadašnji život deteta.
Pri tom, Uroš je ostavio Marijetu nakon što je odlučila da ne abortira, što joj je on predlagao. Dete je video svega dva puta za osam godina. Uz to, majci je nudio i 1.000 evra za starateljstvo.
Ne poznajem dotičnog Uroša, a ni Marijetu. Nisu mi poznati uslovi u kojima je dete raslo, kakav je on otac bio, kakva je ona majka bila, kako se dete osećalo. To niko od nas ne može da zna. Imamo priliku da iz medija dobijemo Marijetinu stranu priče i vidimo prepisku nje i deteta.
Centar za socijani rad je medijima dao odgovor koji se zove “mlaćenje prazne slame” nakićen službenim izrazima koji jedan drugog ujedaju za rep, jer vrte se u krug.
Nije mi jasno šta se čeka ovoliko dugo. U pitanju je dete koje je posle osam godina oduzeto od majke i ukoliko je tačna priča Marijete, devojčica živi torturu, živi strah, zanemarivanje, tugu, očaj. Malo li je za devet godina starosti? Malo li je da neko digne dupe i istraži o čemu se radi?!
Ajmo Brnabićka, Ajde Vučiću, pokažite sada kako brinete za “našu decu”!
Nije valjda tako što po centrima zapošljavate neuk partijski kadar koji radi možda za… mito? Ne znam, ja samo pretpostavljam… vaše je da otkrijete. Pošto se već busate da za vas nema nedodirljivih, ajde pogurajte da se reši ovo u korist deteta, a da kaznite sve one koji su doveli do toga da ćerka majci tajno kuca poruke: Tata neće da me vodi kod doktora. Juče mi je zajedno sa stricem zavrtao ruku.
Mene kao majku petogodišnjeg deteta ovo toliko boli da ne mogu rečima da opišem. To naprasno oduzimanje deteta, smeštanje u nepoznato okruženje u kom se ne oseća ni sigurno, ni prijatno, iz kog beži, jer je pod torturom, ali uzaludno. To nemanje odgovornosti. To frljanje sa nečijim životom ko da je dete lampa slučajno zaboravljena kod majke posle razvoda, pa sad da se odmah, hitno vrati.
Da, ovo je horor srpske produkcije u kojem se nekako uvek čeka najgore, da bi se film završio.
I uopšte mi nije jasno ko je seo da piše ovakav scenario i kako mu je to uopšte palo na pamet?
Po sopstvenom priznanju ne znate nista o predmetu, ali svejedno znate dovoljno da odmah javno prozivate krivca? Kako ja da dobijem tu supermoc?