Incident na granici Albanije i Srbije: Pad Herkulesa u predvečerje ulaska NATO-a na Kosovo i Metohiju

Vazdušni rat nad SRJ se početkom juna 1999. godine bližio svom završetku. Pregovarački tim EU, SAD i Rusije, koji su predvodili finski diplomata Marti Ahtirsari i izaslanik ruskog predsednika Viktor Černomirdin, doneli su u Beograd predlog sporazuma o okončanju sukoba, koji su Predsednik SRJ, a zatim i Skupština Srbije 03.06.1999. godine većinom glasova narodnih poslanika i prihvatili.

Vojno-tehnički deo Sporazuma potpisan je 09.06.1999 u Kumanovu sa stupanjem na snagu 10.06.1999 i trajanjem sprovođenja od 11 dana. U tom vremenskom okviru je trajala svojevrsna suspenzija bombardovanja, jer je Vojno-tehničkim sporazumom bilo predviđeno da će posle izlaska snaga SRJ sa Kosova i Metohije biti okončana kampanja bombardovanja, a za to vreme se vršilo fazno i proverljivo povlačenje jedinica Vojske i MUP Srbije sa Kosova i Metohije. Vojska Jugoslavije i MUP Srbije su potpuno povlačenje završile 20.06.1999, kada je NATO potvrdio odluku o prekidu bombardovanja, a dva dana kasnije izdata je naredba za početak povlačenja vazduhoplovnih snaga NATO, odnosno američkih snaga u svoje matične baze, pa se i po nekom njihovom kalendaru, možda jedan od ova dva datuma može smatrati konačnim prekidom rata, iz vizure NATO pakta.

Povlačenje trupa je bilo fazno i po grupama odnosno zonama. Tako je na primer Zona I koja je obuhvatala pogranični prostor sa Albanijom i Makedonijom trebala da bude ispražnjenja od snaga VJ i MUP Srbije za 6 dana. Zona II u centralnim delovima Kosova I Metohije, što obuhvata i aerodrom Slatinu, trebala je biti ispražnjena do 18. Juna, dakle za 8 dana. U toku trajanja tih prvih 6 dana povlačenja VJ I MUP-a iz Zone I, mada se o tome ne piše mnogo, teroristi OVK su ulazili na teritoriju SRJ a takođe vršili i povremene oružane napade na jedinice VJ. U tom smislu su i naredna 2-3 dana vođene sporadične manje borbe između pograničnih i drugih jedinica VJ i MUP i terorističkih grupa OVK.

Petka 11.06.1999 u kasnim večernjim časovima, gotovo na samoj graničnoj liniji Albanije i Srbije (nekih 12-15 km od granice), severno od albanskog sela Kukeš, srušio se britanski transportni avion C-130 Hercules. Avion se prilikom pada prepolovio, a po zvaničnim podacima, uzrok pada je previše kratka, improvizovana, poletno-sletna staza pored Kukeša, u pokušaju Britanaca da prvi stignu na aerodrom Slatina kod Prištine. Po zvaničnim podacima Kraljevske Vojske, u avionu se ukupno nalazilo 15 članova posade i putnika, a niko nije teže povređen.
Ovaj gubitak se može pronaći u slobodnim izvorima, ali se o događaju ne zna mnogo i stoga vredi istražiti da li je moguće da su razlozi pada možda neke druge prirode i zašto se uopšte on dogodio?

Zvanični podaci Ministarstva odbrane Ujedinjenog Kraljevstva govore sledeće:

U noći 11. juna 1999. godine, RAF Hercules XV298 bio je zadužen za prikupljanje osoblja i opreme sa piste Kukes, Albanija. Avion je poleteo iz Italije i sleteo na neosvetljenu pistu sa normalnim noćnim postupkom prilikom sletanja. Posada je bila informisana da će biti dovoljno piste koja će ostati od tačke podizanja do kraja piste. Posada nije mogla da vidi kraj piste jer je veštačko osvetljenje u neposrednoj blizini ometalo njihove naočare za noćni vid. Nakon ukrcavanja osoblja i opreme, počelo je uzletanje po preostaloj raspoloživoj pisti, ali je ubrzo letelica pogodila ogradu i nekoliko drugih prepreka na tlu. XV298 je usporio, a zatim skrenuo udesno i pretrpeo je teško oštećenje desnog krila pre nego što je stao. Gorivo koje je curilo iz oštećenog krila zapalilo se i požar je uništio veći deo vazduhoplova.

Istražni Odbor je brzo odbacio performanse letelice ili ispravnost kao faktore u nesreći, zaključivši da je rastojanje na poletanju bilo nedovoljno da bi se avion bezbedno podigao u vazduh. Do toga je delimično došlo zbog anomalija u operativnim uputstvima za taktičke desantne operacije koja su sadržana u tri odvojena dokumenta – jednom koji je koristila vazduhoplovna posada, jednom za obuku osoblja, i jednom koji je koristilo osoblje  za obeležavanje uzletne staze. Shodno tome, svaka strana je imala različita očekivanja u vezi sa procedurom koja će se slediti, što je dovelo do toga da su oznake poletne staze drugačije postavljene od načina na koji je to bilo predočeno posadi pre misije. Nadalje, Odbor je ustanovio da su podaci o poletnoj stazi-pisti koji su korišteni za planiranje zadatka bili značajno različiti od stvarnih dimenzija piste; i takođe je zaključio da je smanjena performansa noćnog vida doprinela nesreći. Istražni Odbor je zaključio da je nesreća prouzrokovana zbog toga što je dužina poletne piste bila nedovoljna da bi se vazduhoplov mogao sigurno podići u vazduh.

Letelica je, po navodima Ministarstva odbrane UK, „oštećena bez mogućnosti opravke“, dakle, za rashod.

Dva dana nakon ovog događaja, britanski list Guardian, objavio je tekst u kome su očevici, albanske izbeglice smeštene u reonu sela Kukeš, priskočile u pomoć posada srušenog aviona. Oni su o događaju, stajavši nedaleko srušenog aviona, kratko rekli da je avion eksplodirao. Po njihovim navodima, prvo se dogodila jedna eksplozija, zatim niz manjih eksplozija. Naveli su da su vojnici pobegli iz aviona pre nego što je eksplodirao. Oni su pomogli jednom od muškaraca kome je koleno potpuno uništeno. Odveli su ga u šator koji dele.

Zašto je došlo do ovog incidenta?

Ovde se verovatno radilo o žurbi da se što pre posedne aerodrom Slatina pored Prištine. Zanimljivo je napomenuti da su prve trupe KFOR ušle na Kosovo i Metohiju 12.06.1999 oko 05:10 časova ujutru, a prethodnicu su činile upravo britanske snage koje su helikopterima prebacile bataljon Gurki u cilju obezbeđenja ostalih jedinica koje su ulazile na KiM iz pravca Kačaničke klisure. Interesantno je da su Amerikanci ulazili među poslednjima, iza Britanaca, Francuza, Nemaca i Italijana. Nešto ranije, iz BiH je, prema nekim izvorima u skladu sa dogovorom predsednika SRJ i armijskog vrha Rusije, iznenadnim manevrom iz svoje baze u Ugljeviku pored Bijeljine, preko Pavlovića Ćuprije, prešla u Srbiju ruska vojna prethodnica KFOR (oko 200 pripadnika) koju je činilo 14 oklopnih transportera BTR-80 i još 14 vozila za logistiku i uputila se svojim točkašima ka Kosovu i Metohiji. Već 12.06.1999 rano ujutru, prešli su administrativnu liniju sa KiM i tokom prepodneva rasporedili sa prvi na aerodromu Slatina.

Čini se da su britanske snage pokušale izvesti raniji manevar svoje prethodnice i to transportnim avionom C-130 Hercules, koji je trebao da poleti sa PSS pored Kukeša i da sleti na aerodrom Slatinu već 11.06. tokom kasnih večernjih sati ili u ranim jutarnjim satima sledećeg dana.

O tome svedoči i general Vesli Klark u knjizi “Operation Kinetic: Stabilizing Kosovo”, američkog autora Šona M. Malonija (Sean M. Maloney), izdate 2018. godine, gde se kaže da zbog toga što Rusi žele da “formiraju srpsku enklavu na Kosovu, što neće biti neutralni, što žele da osramote NATO i ugroze čitavu operaciju KFORA, moraju biti preduzete određene mere”.

“He (Vesli Klark, prim. aut) therefore ordered KFOR to assemble a force to conduct an airmobile landing at the Pristina airfield ahead of them. The insertion of special operations forces was prepared and mounted, but the SAS force was unable to get in because its C-130 transport crashed at an airfield near Kukes in Albania, on the night of 10th of June”.

Ovde ima zanimljivih informacija a koje se tiču daljih postupanja komandanata KFOR-a, nakon neuspelog ubacivanja Gurki transportnim avionom C-130. Konstatovano je da nema dovoljno helikoptera za takvu misiju jer su sredstva već rastegnuta radi logistike i transporta i kratkog vremena za raspoređivanje velikog broja vojnika KFOR na Kosovu. Francuzi su imali jednu mobilnu vazdušnu jedinicu na raspolaganju ali njihova komanda nije bila raspoložena za takav poduhvat pogotovo nakon pada Herkulesa. Sledeća ideja je potekla od kanadskih oficira iz 4. Oklopne brigade koji su u komandi KFOR-a izneli predlog da Skvadron Kojoti (Coyote Squadron) sa svojim brzim oklopnim točkašima koji mogu razviti brzinu i do 100 km na čas, jurnu prema aerodromu Slatina. Ovaj predlog je odbijen u Komandi KFOR-a.

Kanadski pukovnik Majk Vord (Mike Ward) je zabeležio i izjavu generala Majkla Džeksona, komandanta misije KFOR, koji je pomalo ljutito reagovao na sve ove predloge, tražeći da se KFOR striktno drži dogovora o vremenskom okviru raspoređivanja po Zonama kako je uz dugotrajne i mukotrpne pregovore dogovoreno sa Srbima i da ova smetnja sa Rusima nikako ne sme ovaj dogovor dovesti u pitanje, narušiti poverenje KFOR-a i Srba i dovesti u rizik letelice KFOR-a od strane srpske protivvazdušne odbrane. Takav razvoj događaja, mogao bi, po rečima generala Džeksona dovesti do katastrofe, bez ikakvog pravog razloga niti koristi ni za koga.

Ovo potvrđuje činjenicu da je pokušaj Britanaca (odnosno KFOR-a) da sa aerodroma Kukeš uzlete i dolete na aerodrom Slatinu u večernjim satima 11.06. svakako bilo kršenje sporazuma o vremenskim okvirima za povlačenje snaga VJ i raspoređivanje snaga KFOR po zonama. U tom smislu sada i teorije zavere o mogućim dejstvima jugoslovenske PVO na letelice koje krše sporazum, možda mogu imati neko pokriće. I sam general Majkl Džekson je izrazio bojazan od takvog razvoja događaja i tražio da se striktno poštuje Kumanovski sporazum i vremenski okvir raspoređivanja snaga KFOR-a po Zonama i povlačenja snaga VJ i MUP-a Srbije.

U slučaju da su britanske snage ipak uspele prve da zauzmu aerodrom Slatina, Ruske trupe bi svakako ušle u Srbiju i na Kosovo I Metohiju, ali bi im bilo teže da formiraju svoju bazu i centar logistike koji je naravno najlakše formirati na ili u neposrednoj blizini aerodroma. Takođe, mora se znati da su snage VJ još uvek bile prisutne na aerodromu Slatina, jer je plan povlačenja predviđao rok do 18.06.1999. Pitanje je kako bi snage VJ reagovale na iznenadno sletanje velikog transportnog aviona C-130 Hercules, koji nenajavljeno sleće na aerodrom? Postojala je iskrena namera VJ da se Kumanovski sporazum sprovede, u to ne treba sumnjati. Ne treba sumnjati ni u to da su se snage VJ ( i MUP-a Srbije) zaista ustezale od bilo kakvih agresivnih poteza ka jedinicama KFOR, makar i kršile delove Sporazuma, ali ne treba ni zanemariti emotivni momenat kod pripadnika VJ koji su 78 dana bili izloženi bombardovanju od strane pripadnika tih istih vojski u sastavu KFOR-a i stoga i mogućnost da se nervoznom reakcijom, izazvanom neželjenim i nedogovorenim potezima pojedinih jedinica KFOR izazovu ozbiljni sukobi. Eventualno sletanje C-130 na Slatinu te noći (jutra), svakako bi se mogao protumačiti kao teži incident i značajno kršenje Sporazuma.

Ovim manevrom prebacivanja Rusi su, pomalo na silu ali možda i opravdano, potvrdili svoje prisustvo na KiM, koje jeste bilo dogovoreno u Kumanovu, ali nekako uz utisak, da nisu tada upali tako kako su upali da bi kasnije raspoređivanje bilo uz još veće ucene NATO-a, (čak možda i pod znakom pitanja) pre svega Amerikanaca i Britanaca oko mesta baziranja i ostalih zadataka. I pored svega ovoga, ruske snage su imale podređen status na KiM, ali su ovim manevrom ipak bar na trenutak pokazale nekakve zube, makar još uvek klimave.

Da su britanci stigla tada prvi, osim što bi zakomplikovali Rusima situaciju, postavlja se pitanje: da li su imali još neki cilj? Naime, na aerodromu Slatina, po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, još se 8 ispravnih lovaca MiG-21bis i 3 nastavna lovca MiG-21UM i jedan školski avion V-53. Prebacivanje tih aviona u Srbiju nije bilo precizno definisano Kumanovskim sporazumom, odnosno rečeno je da naši avioni mogu leteti nad teritorijom Kosova i teritorijom Zone vazdušne bezbednosti uz dopuštenje KFOR-a. Dakle, možda je bila namera i blokada tih preostalih lovaca i njihova zaplena? Podsećam da su naši lovci MiG-21bis i MiG21UM preleteli za Batajnicu 11.06.1999 od 16:33 časova pa zaključno sa 17:32 časa. To su u KFOR-u svakako znali, jer su letelice praćene radarima i snimane bespilotnim letelicama, ali svakako u KFOR-u nisu mogli znati da li ima još MiG-ova koji čekaju na poletanje.

Ovaj događaj je samo jedan isečak iz drame oko zauzimanja aerodroma Slatina koja se završila dogovorom komandanta KFOR-a i Ruske vojske o zadacima, ulozi i statusu ruskog kontigenta na Kosovu i Metohiji. Sporazum je potpisan 18.06.1999. godine u Helskinkiju. Ruski kontingent na Kosovu nije imao posebnu zonu odgovornosti već su ruski vojnici bili raspodeljeni u nekoliko zona, pod kontrolom Nemačke, SAD i Francuske. Maksimalan broj vojnika određen je na 3600.

Poslednjih 650 vojnika Ruske misije KFOR, napustilo je Kosovo i Metohiju 2003. godine iz, kako se tada tumačilo, finansijskih razloga.

Ipak, značajna je i ova izjava Vladimira Putina iz 2004. godine.

– Povukli smo naš vojni kontingent jer njegovo prisustvo nema mogućnosti da odlučuje i utiče na bilo šta i to je besmisleno. Prisustvo bi samo služilo kao pokriće za promene situacije na Kosovu u pravcu koji mi mislimo da je pogrešan. Mislim da prisustvo našeg kontingenta ne bi moglo da pomogne u sprečavanju izbijanja nasilja kojem smo nedavno bili svedoci; i mi bismo bili odgovorni za to. Mislim da to nije prihvatljivo za Rusiju. –

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista. Zoran je koautor knjige Nebeski štit sa zemlje – Samohodni raketni sistem 2K12 Kub/Kvadrat i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.