Priči je potrebna strategija, a plesu težak fizički rad, kaže žena koja svojim znanjem i umećem u svakom glumcu ume da nađe njegov autentični plesni kod, za koji ovaj nije ni znao da ga poseduje.
Da bi neko bio koreograf nije dovoljno samo da ima talenat da misli pretače u pokrete, da u nekom tekstu pronađe ples, da na muziku kreira jedan posve novi svet, bez reči, a opet upečatljiv, bogat i zanosno snažan.
Talenat, radoznalost i intuicija jesu presudni u koreografskom poslu, ali uz to je potrebno imati i talenat za osluškivanje drugog čoveka, osluškivanje damara koji u njemu bije, prepoznavanje nota koje u njemu mogu da razviju muziku uz koju će taj čovek zaigrati kao niko drugi.
Sve navedeno, deo je umetničkog i ljudskog habitusa Iste Stepanov, nekada balerine, danas profesorke baleta i koreografkinje. Za svoj koreografski rad Stepanov je nagrađena i najprestižnijom pozorišnom nagradom u zemlji - Sterijinom nagradom za scenski pokret i to za predstavu "Zla žena" NP Subotica. Sarađivala je sa nizom reditelja i teatara, a lista glumaca u kojima je, a da ni oni sami nisu bili toga svesni, kroz scenski pokret pronalazila nove glumačke nijanse, poduža je.
U razgovoru za 021 Ista Stepanov govorila je o umetničkim izazovima življenja u ovo doba poremećnih čula, o tome kako se pronalazi kišobran kada pljusak iznad glave samo što nije, ima li plesa bez fizičkog rada, može li se zaista plesati i na ulici kad drugde mesta nema i kako preživeti kad "cipele polude"?
021: Ovo je vreme koje korača ka daljem poremećaju čula. Epidemija je zadala nove granice međuljudskog udaljavanja. Umetnosti u kojima je reč način komunikacije, posebno su stradale, ali i ostali umetnici nisu mnogo bolje prošli: predstave se nisu igrale, "izvođači umetničkih radova" su izgubili rutinu, nisu više tako dobro utrenirani... Osim što je umetnike odvojila od njihove umetnosti i podsetila na krhkost njihovog posla, možeš li se setiti ičeg što je ova pandemija pozitivno prestrojila u tebi lično?
Stepanov: Teško je o pandemiji misliti, a tražiti pozitivno. Imala sam prilike da ležim u bolnici i posmatram šta se dešava oko mene, i iz poštovanja prema ljudima koji su bolovali, a i onima koji su o njima brinuli, pre bih rekla da me je to iskustvo nateralo da cenim neke stvari više nego što sam do tada.
Smem slobodno da kažem da sam sebe vrednovala samo kroz svoj rad i produktivnost, a zbog ovog iskustva, i iskustva meni nekih bliskih ljudi sam odlučila da menjam neke svoje navike. To je svakako ozbiljan proces za mene. Briga o zdravlju, prihvatanje da ne moram i ne mogu sve da kontrolišem, da ne moram svaki posao da prihvatim i potpuno se pokidam, da prihvatim pomoć sa istom lakoćom sa kojom je pružam...
Ali više vremena sam provela sa svojom kćerkom, sedela u svom divnom dvorištu, kuvala, opuštala se, šetala svog psa. I češće zovem svoju mamu. I uopšte, više razmišljam o tome kako sam, a manje o onom šta sam postigla... To su dobre stvari.
021: Koreografija je umeće spajanja ideja i pokreta (radnje). Ta je veština poželjna, ne samo u poslu, nego je dobro imati je i u običnom životu. Kako je to kod tebe išlo, odakle je izašlo to umeće, iz plesa ili svakodnevnog života, pa se onda prelilo u tu drugu sferu tvoje ličnosti?
Stepanov: Plesom se bavim od svoje četvrte godine, i moje školovanje, karijera, igračka, i sada nastavnička su balet i igra uopšte, ali kada je koreografija u pitanju, u radu sa glumcima, inspiracija mi definitivno dolazi iz svakodnevnog života i posmatranja drugih ljudi i stvorenja, načina i tempa kretanja, rituala… i moje mašte.
Kada su potrebe jednostavnije koreografije, kada se postavlja konkretna plesna numera, tada se oslanjam na svoje iskustvo i poznavanje stilova koji se potrebni. I mašta svakako. I ono najvažnije - muzika. Ona sve određuje.
021: Ako znamo šta podrumeva sintagma "plesna scena", šta bi rekla, postoji li ona u Novom Sadu i da li to što ne postoji alternativna plesna scena koja bi bila "injekcija u telo stare plesne škole", govori da plesne scene u Novom Sadu nema?
Stepanov: Ovo možda nije pitanje na koje ja mogu da dam objektivan odgovor. Znam koliko se pojedinci, od kojih su mnogi moji bliski prijatelji i saradnici, trude, sa beskrajnim optimizmom i željom da prevaziđu sve prepreke - finansijske, prostorne, papirološke… Znam i koliko je teško, i najčešće nemoguće održati te strukture koje izgrade.
Primera ima. Uprkos svemu, nešto se dešava, ne dovoljno često, ali ti ljudi ne dobijaju zauzvrat ono što zaslužuju, pa ipak ne staju. Kako u pozorištima za takvu scenu nema mesta, u susret im izlaze druge institucije. Volela bih da je situacija bolja i da buduće generacije ne moraju da odlaze iz zemlje da bi imale šansu da se ostvare.
Ali plesati se može i na ulici, dakle ko želi, naći će način.
021: Priči je uvek potrebna strategija. Šta je potrebno plesu? Mnogi umetnici mistifikuju svoj posao, govore o energijama, muzama koje čuče iz prikrajka, u nekim ljudima. Jesu li one tamo, ili pre u radu, nastojanju brušenja onoga što su tvoje lične mogućnosti i dometi?
Stepanov: Nema plesa bez teškog fizičkog rada, svakodnevnog vežbanja i neprekidnog rada na svom telu, tehnici, ali i na onim drugim aspektima koji prave razliku između igrača-vežbača (izvođača radova) i igrača-umetnika. Sve zavisi od toga koliko je tvoja profesija deo tebe i tvog celog bića, kakav život vodiš, koliko si spreman da se žrtvuješ, guraš sebe i ko si.
021: Uz radoznalost za posmatranje ljudi, njihovih karaktera i prirode, intuicija je još jedna veoma važna stvar za ples. Intuicija prepoznaje tajne veze između teksta ili nekog drugog dramskog predloška i glumaca/plesača koji treba da ga otplešu. Koreograf tu mora da bude pomalo i psiholog-pripravnik, jer balansira između glumaca, reditelja, direktora teatara, želja svih njih i nade u uspeh, a danas kad smo navučeni na svakojaku tenzičnost interneta, više nego ikada teško je napraviti bitnu predstavu, koja se tiče ovovremenog čoveka, koja pokreće hrabrost u njegovim venama...
Stepanov: Što se tiče koreografskog rada sa glumcima, apsolutno je tačno da je potrebno sve navedeno, i ja u tome zapravo uživam. Trudim se, kad god je to moguće, da prisustvujem svim probama. Čak i kada nisam potrebna, volim da sam deo procesa, da upoznam ljude, da razumem želje i zamisli svih uključenih i da postanem deo svega.
Moj posao koreografa često postane i posao asistenta, savetnika, pregovarača i to je fantastično i tada sam najsrećnija. Kada sam deo porodice. A kada govorimo o stvaranju nečeg vrednog danas, da - to je teško. Prenatrpani smo. Radila sam na predstavama koje su nas dobro prodrmale, reditelji su prosto morali da kažu nešto što je bilo jako važno, znali su kako to da urade, ekipa im je verovala i tu nema greške, niti mesta sumnji.
021: Ima dana kad polude cipele, pa i plesne. Kako se nosiš sa tim? Donosi li sazrevanje u ovom hektičnom vremenu ipak neku vrstu mirnoće, mudrosti i samopouzdanja ili samo anksioznost nezadovoljstva jer neke stvari moraju da dobiju druge oblike, neminovno da obuju neke druge cipele?
Stepanov: Nisam nezadovoljna, radim vredno i najbolje što umem. Znam šta bih sve još želela da postignem. Ali ne sviđa mi se kuda stvari idu i mislim da će generacijama koje dolaze biti sve teže.
021: Nauka se prilično odvojila od svoje prave svrhe: učinila je čoveka još nemoralnijim. Šta misliš, šta mu je učinila savremena kultura, jer ni ona nije (bila) posve svetica?
Stepanov: Iako u definiciji to jesu, ne smatram neke pojave kulturom. Bolna tema. Ne mislim ni da je nauka u potpunosti doprinela nemoralu. Učinila je i dobrog, i lošeg. Isto je i sa savremenom kulturom čini mi se, treba znati šta čemu služi i da li, koliko, i kada se koristi.
021: Živimo u svetu kojim vladaju ljudi koji jedva čekaju da osete slabost nekog čoveka samo da bi ga potčinili i tako sebe stavili u položaj moći. To je posebno delikatno i strašno u svetu umetnosti, jer umetnik je biće koje "operiše" svojim telom i emocijama, on je rastvorena knjiga, otvorena na svakoj strani ispod neba iz kojeg pljusak samo što nije... Nauči li čovek tokom života da pronađe kakvu kabanicu, kaput, ogrtač koji će ga zaštiti od iznenadnog nevremena?
Stepanov: Mogu samo u svoje ime da govorim: i nakon što sam zabezeknuto stajala na takvom pljusku više puta, vremenom sam naučila kako da ga izbegnem ili bar da ne pokisnem skroz. Ali ljudi umeju da iznenade, dakle, još se učim.
Ista je ista kao i sve osobe koje puno rade i ostavljaju iza sebe trag - skromna i ne voli da previše priča o svojim uspesima. Skidam kapu svim ljudima čije se karijere ne zasnivaju na selfmarketinzima. Ulivaju nadu.
Bravo draga i vredna Ista. Mi koji smo te upoznali, ponosimo se tobom. Samo napred i ne obaziri se na zavidne, pakosne i zle, njih je nažalost sve više, ali takvi nisu zaslužili da se njima baviš ni na koji način. Nastavi gde si i kako krenula, poštovaćemo te i voleti beskrajno.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Ponekad klizite ulicama i najmanje gledate na put pred vama. Nadate se, iščekujete, usporavate, kao da ćete zaskočiti prazan prostor. Vi ste lovac na slobodno parking mesto.
"Svaki naš čin je ili političan ili konformističan", kaže u intervjuu za 021.rs hrvatski pisac Kristian Novak uoči predstavljanja njegovog novog romana "Slučaj vlastite pogibelji".
Možda bi se neko začudio što gradonačelnik prolaskom kroz finiš Novosadskog polumaratona nije zaključio nedelju u kojoj ga je svuda bilo. No, nije to za čuđenje.
"Svaka iole odgovorna vlast bi nedavno 'građansko hapšenje' shvatila kao vrlo ozbiljno upozorenje", piše Rodoljub Šabić o nedavnim događajima na Voždovcu.
Najavljeni su novi izbori za Beograd. Mada se opozicija još nije nedvosmisleno izjasnila hoće li učestvovati, po svemu sudeći građani prestonice će 2. juna ponovo zaokruživati listiće.
Bend Savršeni marginalci, koji čine članovi Hladnog piva, bez nekadašnjeg frontmena ovih hrvatskih pankera Mileta Kekina, svira u Novom Sadu, u četvrtak 14. marta.
Posle četiri godine došlo je vreme da vam se autor ovih redova poveri. Ukoliko ste sujeverni, razumećete. Ukoliko niste, biće vam bezveze, što je takođe u redu.
Danas je 8. mart, Međunarodni dan žena. Ako ste se danas probudili u Srbiji, to ste mogli da primetite po ljudima koji šetaju sa ružom ili karanfilom u ruci.
Lutali su limanski vernici decenijama kroz blokove kao kroz pustinju, tražeći zaklon od socijalističkog betonskog đavla. Obećano mesto čekali su strpljivo, a onda su došli oni - naprednjački ktitori.
Komentari 4
Doda
Janošik
milorad
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar