O današnjoj Kini uglavnom ne znamo ništa. Tek ponešto, površno i parcijalno, najčešće isto onoliko koliko "znamo" i o današnjoj Rusiji. Na ove dve zemlje gledamo, uglavnom, shodno svojim ideološkim opredeljenjima.
Jedni misle - Rusi i Kinezi nas vole, mi smo braća, dok im drugi, ni kad su najžedniji, ni vode iz ruke ne bi uzeli. Prvi su Sin Đinpinga prigrlili kao brata, jer nam je poslao vakcine - na stranu to što su one kupljene našim parama, možda baš onim "učkinutim" svojevremeno od penzionera, a drugi ne mogu da podnesu rikverc u koji nas vodi poetika kineskih prodavnica sa nepostojećim-brojem-razrednom robom.
I jedna, i druga strana dokaz su da mi neprekidno operišemo predrasudama, bilo negativnim ili pozitivnim, nesposobni da realno sagledamo stvari, jer je mnogo lakše tako živeti, nego pomučiti se i saznati bilo šta, o bilo čemu.
Tridesettrogodišnji Dino Hot iz Novog Sada bio je dovoljno hrabar da se otisne na jedan daleki i neizvesni put i lično upozna zemlju o kojoj, dakle uglavnom, nemamo pojma. Ovo je priča o tome kako se, zbog nemogućnosti da nađe stalan posao u Srbiji, otisnuo u Kinu u kojoj bi, kaže, mogao 'ladno da živi do kraja života.
Dino je medicinski tehničar, a pre nego što je ova azijska zemlja postala deo njegove biografije, stažirao je u Vojno-medicinskom centru Novi Sad, radio u Hitnoj pomoći, Domu zdravlja i na Institutu za javno zdravlje Vojvodine.
"Zbog neprodužavanja ugovora, morao sam da potražim neki drugi posao. Najpre sam 2017. otišao na prekookeanski brod, putovali smo od Evrope, preko Britanije do Kanade i američkih ostrva i onda nazad. Naš je zadatak bio da brinemo o posadi i putnicima pre svega.
Po povratku sam se čuo sa drugarom koji je živeo u Kini, gde je studirao kineski. Zvao me je da dođem, da vidim kakva je to zemlja, hvalio da je odlična za život. Kako je on živeo u velikom stanu i nudio besplatan smeštaj, otisnuo sam se na taj put. Poneo sam samo laptop i preko njega raduckao neke frilens poslove. Treba napomenuti da se u Kini moraš nakačiti na VPN da bi mogao da se priključiš na neke naše sadržaje", počinje svoju kinesku priču Dino Hot.
U Kini, tačnije provinciji Guandong, koja se nalazi između Makaa i Hongkonga, Hot se obreo krajem 2017. godine. Novu godinu je dočekao u gradu Džuhaji koji će ga vrlo brzo, zbog svoje neverovatne lepote, udobnosti za život i zanimljivih turističkih sadržaja, potpuno oduševiti, toliko da mu se ponovo vratio.
"Stigao sam tamo taman da na licu mesta doživim proslavu Kineske nove godine. Ta proslava je u februaru i traje dve nedelje. Zmajevi su na svakom koraku, i vatrometi, jer se veruje da oni teraju zle duhove.
Džuhai ima preko 2,5 miliona stanovnika, zovu ga gradom bisera i prelep je. Ima svoj stari grad - Beišan sa tradicionalnim kućama. Odmah pored su neboderi od 30 do 100 spratova. Kvart u kojem sam kod druga živeo bio je luksuzan, sa rampom i obezbeđenjem. U zgradu ulaziš sa ID karticom, svaka zgrada ima svoju garažu, prodavnicu i bar tri lifta. Svaka ima i svoj, manji ili veći park."
Hot kaže da mu je utisak da je Kina jedna od najbezbednijih zemalja na svetu.
"Tamo se ne krade, bicikli se ne zaključavaju. Slobodno sam se kretao, putovao do Makaa i Hongkonga, po okolnim selima, obilazio planine, vodopade. Nikad ništa neprijatno nisam doživeo.
Ako poštuješ svoju zemlju i svoje ljude, moraš poštovati i druge, time se vode u Kini. I sve je tako uređeno. Zanimljivo je i to da ti, ako si uzoran građanin, raste rejting i država te nagrađuje preko aplikacije: imaš razne povoljnosti za školovanje i razne druge društvene povlastice."
Kako dodaje, kladionica na kineskom mejnlendu nema, kladiti se možeš samo u Makau.
"Tamo su kazina, kladionice, spektakl, nešto kao azijski Las Vegas. Tu postoji još jedna razlika: na primer, kada u Kini kupuješ tehniku, sve ima kineski softver, a kada pređeš u Makao i Hongkong i kupiš nešto od tehnike, sve ima taj tzv. internešnl softver", priča Hot.
Kinezi su, inače, vrlo relaksirani ljudi, nasmejani, veseli, sede po restoranima, rado sede i po parkovima kojih je nebrojeno. Jako mnogo ulažu u zelenilo, cveće sade na svakom mestu, klupe su posvuda, često se u okviru tih zelenih oaza pušta njihova tradicionalna, umirujuća muzika. Iako stidljivi, vrlo su predusretljivi, posebno prema strancima.
"U početku postoji ta jezička barijera, hoće da stanu, pomognu, radoznali su da čuju odakle ste, vole da se fotkaju sa vama, ali slabo govore engleski. Deci je, na primer, bila jako zanimljiva moja brada i htela su da je dodirnu.
Vole da se druže uz klopu, stalno nešto jedu, ali nisu debeli, zdravo se hrane, jedu mnogo voća i povrća koje je tamo skuplje od mesa, na primer."
Navodi da su restorani na svakom koraku i da ih ima raznih - hrana je raznovrsna, spremaju je pred vama i uopšte nije skupa.
"Jedna porcija nečega je 30 juana, što je oko 500 dinara, supa je 10 juana, što je 150 dinara. I to su porcije od kojih se stvarno najedeš, a ne kao ovde kod nas, platiš nešto prilično i ostaneš gladan. Ako se ne možete sporazumeti na engleskom, telefon je rešenje, uključiš prevodilac ili prosto pokažeš fotografiju jela na meniju.
Pirinač Kinezi jedu umesto hleba, imaju i hleb, ali je on nekako sladak i više je za užinu. U sve stavlaju taj ljutkasti sos. Uopšte uzveši, hrana im je fantastična, imaju milijardu vrsta supa i čajeva. Čaj najviše piju, kafu pije tek poneko, piju i njihovo pivo "šingtao". Prilično je jeftino, ima 3,2 odsto alkohola u sebi. Na mestima gde izlaze stranci, recimo po klubovima, piće je nešto skuplje."
Sagovornik 021.rs kaže da je uspeo da nauči i malo kineskog. Tvrdi da ne bi bio toliko težak jezik ako bi se svakodnevno učio. Prvo je naučio da broji, onda pozdrave, kako da se zahvali, neke svakodnevne rečenice koje su mu pomogle da se sprijatelji sa ljudima.
"Kada čuju da izgovarate neke rečenice na kineskom, oduševe se. Još zdušnije hoće da vam pomognu oko svega što pitate, prevoza na primer, neke stanice i slično.
Prevoz im je užasno jeftin i to pre svega zato da bi predupredili gužvu. Kinezi su jako praktični, sve čine da poboljšaju kvalitet života. Karta za prevoz je 1 juan (15 dinara). Za 1 juan voziš po celom gradu i po prigradskim naseljima. Van grada voziš se za 3 juana."
Na raspolaganju im je "didi", što je slično "uberu". Taksi im je jeftinije nego kod nas i to tri puta.
"Za 150 dinara voziš se 2,4 km. Svi su taksiji zeleni i jako su uređeni. Voz im ide 305 na sat. Vozivi su beli, sve je neverovatno čisto i podseća na avion. Imaju i poslugu, možeš da napuniš telefon. Voz klizi tako da ga uopšte ne čuješ. Išao sam do grada Guandžou, to je sat vremena vožnje a grad je udaljen par stotina kilometara od grada u kojem sam živeo. Karta je stajala 70 juana. Metroi su im svemirski, a za avionske letove karta je par stotina juana, što je par hiljada dinara."
Penzioneri se voze za džabe, a ostali imaju karticu koja se puni. Aparat kaže "nji-hao", to je kao "dobar dan", i samo provučeš karticu i aparat kaže "sje-sje", što je "hvala", priča Hot.
"Gradovi su im slični, na isti fazon građeni. Kroz Džuhaji teče velika reka, ima divnih pejzaža, arhitektura je famozna, ne možeš da stigneš sve da obiđeš.
Što se kupovine tiče, u njihovim prodavnicama nema loše robe. Sve je vrhunskog kvaliteta. Patike koje sam uzeo tamo traju mi već dve godine, i danas izgledaju kao nove, platio sam ih na popustu 200 juana, što je oko 3.000 dinara. Ovde bi bile dvostruko ili čak trostruko skuplje. Kinezi imaju svoje marke, vrlo cene svoje proizvode, ali imaju i "najke" i sve ostalo. Ono što u Americi košta 150 dolara, kod njih je 80 ili 100 dolara, jer se to proizvodi u Kini."
Kineska moda različita je od generacije do generacije. Stariji se oblače tradicionalnije, a mladi, rekao bi, još traže svoj modni izraz.
"Ideal im je američki stil oblačenja. Svi su jako vezani za svoje telefone - mi smo male mace za njih u tom smislu. Ludi su za telefonima, sve se radi preko telefona, od poslovanja, kupovine, plaćanja računa, prevoza...
Sve, inače, plaćaju preko "We Chat" aplikacije, za koju imaju, svako svoj kod. "Vičet" je i kao neki Fejsbuk, i to je jedan od najbezbednijih programa. Nisam primetio da ih dira to što nemaju Fejsbuk, većina ih ni ne zna za njega. Oni imaju svoj pretraživač "Bing" koji je ekvivalent Guglu. Imaju i svoje aplikacije."
Sve je podređeno potrebama čoveka, ističe Hot, i dodaje da je neverovatno je koliko o svemu vode računa.
"Zbog toga sam se jako brzo prilagodio tamošnjem životu i mislim da bih lako mogao sebe da vidim da živim tamo. Jesu oni za nas peta dimenzija, to je zaista drugačija kultura - Kinezi su jedna od najstarijih civilizacija na svetu, ali to kako su se otvorili poslednjih dve-tri decenije i postali najjača ekonomija na svetu, daje neverovatno dobre mogućnosti za život", uverio se Hot.
Koliko o svemu vode računa imao je, kaže, priliku da se uveri na svakom koraku. Na primer, kada su shvatili da sve više stanaca dolazi kod njih, na granicama su uveli robote koji na raznim jezicima govore šta onaj koji prelazi granicu treba da uradi. Tako je robot na čistom srpskom govorio: "Sta-vi-te - ka-ži-prst, gle-daj-te - ka-me-ru.".
"Kinezi nas gotive. Kada sam objasnio odakle sam, odmah je bilo: "Valter brani Sarajevo", Jugoslavija... Mi smo sa njima i dalje na tim odnosima koje je Tito započeo. Zanimljivo je da se "Valter" i dalje daje uoči svake nove godine. I ja sam ga gledao sa kineskim prevodom kada sam tamo bio."
Na dalje propitivanje šta taj visoki standard života zapravo konkretno podrazumeva, Hot kaže između ostalog i to da ne zna da li je za dve godine u Kini naišao na dva beskućnika:
"Ako hoćeš da radiš, imaš razne mogućnosti za to, a ako hoćeš više, moraš da se obrazuješ. Minimalna plata je 3.000 juana, što je oko 45.000-50.000 dinara. Za njih je najbolje zanimanje svako koje dobro radiš. Ako si im potreban i ako si stručnjak u nečemu, to se ceni.
Primetio sam da najviše ulažu u obrazovanje, od malih nogu, praktično od jaslica, klinci uče sve što se tiče Kine, kako da se oblače, jedu, imaju časove kineskog i engleskog."
Trenutno je jagma za profesorima engleskog. Treba im ljudi koji govore engleski jer u Kini sada možda tek pet odsto ljudi tečno govori engleski.
"Engleski se predaje i u obdaništima i tzv. trening centrima, u kojima deca imaju vannastavne aktivnosti. Tamo ih odvode roditelji kad završi redovna škola, obično uveče oko 18-19 sati, gde se dodatno obrazuju, između ostalog uče da slikaju i razne druge umetnosti. Sve je na engleskom, ali tu je uvek i jedan Kinez koji je kao neki supervizor koji pomaže kad prevod zapne.
Inače, inženjeri i programeri su, logično, i tamo prilično na ceni. Ima i naših ljudi koji rade za "Boš", "Hjuvei", "Xiaomi". Ako znaš kineski, ti si na konju. Bilo bi divno da još više ljudi odavde ima priliku da ode do Kine i vidi kakvi su to ljudi, kako su vredni."
"Mislim da bismo mi i Kinezi mogli odlično, zapravo još bolje da sarađujemo. Samo njima da izvozimo naše dobre proizvode, voće i povrće, na primer, ne bismo mogli da postignemo koliko je Kina ogromno tržište. Pa samo jedan njihov grad ima 7- 8 miliona stanovnika i samim tim ekonomiju jaču od cele Srbije. A mislim da su voljni da sarađuju. Osim toga, rekoh, prave robu izuzetnog kvaliteta", Hotove su reči.
Na pitanje o tome zašto onda kod nas ne stiže ta dobra kineska roba, već uglavnom ona neshvatljivog kvaliteta i dizajna, Hot kaže da ne zna u čemu je štos, ali da se uverio u kvalitet kineske robe u Kini. Po povratku u Novi Sad majci je doneo, u tom trenutku taze rođeni "Xiaomi Redmi 8" koji je koštao 18.000 dinara, dok je ovde isti telefon bio 37.000 dinara.
"Oni s ponosom koriste svoje svemirske "Hjuvei" notbukove, ali "Xiaomi" im je sada glavna marka, imaju sve pod tim imenom, od lampi do posteljine. Prave i odlične naočare, sa premazima koje štite od sunca, koštaju 600 dinara, koje bi kod nas koštale najmanje 60-70 evra. Tenologija im je na neverovatnom nivou.
U Kini su jedino stanovi malo skuplji. Uglavnom se iznajmljuju tzv. studiji. U zavisnosti od toga gde su, kreću se od 2000 do 2500 juana, sa sve nameštajem. I kod njih dvosoban stan podrazumeva dve sobe, plus dnevnu sobu, a ne kao kod nas soba i dnevna soba, pa je dvosoban."
Hot kaže da ima utisak da su Kinezi zadovoljan i srećan narod. Upoznao ih je dosta, sprijateljio se sa njima, sreo je i neke naše ljude, naše devojke koje su studirale tamo i udale se za Kineze, te mladiće koji su upoznali ženu svog života u Kini i ostali tamo. Opšti je utisak da je to zemlja po meri čoveka.
"Kada se nađu na ručku Kinezi ne pričaju o politici kao mi, kojima se razgovor uvek svede na politiku. Pravo je osveženje da oni pričaju o hrani ili o dostignućima. Veoma cene porodicu i ljude koji cene porodične vrednosti. Porodična okupljanja su visoko rangirana u društvu. Pokazivao sam im fotke moje porodice, Novog Sada, Beograda, planine, prirodne lepote Srbije, oduševili su se, čak je jedna moja kineska poznanica nakon toga bila ovde kao turista.
Ono što me takođe oduševilo kod Kineza je to da u društvu nije poželjno ogovaranje i ružan rečnik o nekom ko nije prisutan. Ukoliko neko to radi, to ga automatski diskvalifikuje kao čoveka. Niko ne sme nikoga da vređa, međusobno poštovanje i uvažavanje su nešto što je na ceni kod Kineza", ističe Dino Hot.
U nastavku otvara još jednu važnu životnu temu - zdravstvo.
"Imao sam u jednom trenutku problem sa stomakom, otišao sam na pregled i dobio antibiotik. Imaju oni i neke svoje, inače, dobri su im lekovi. Kinezi imaju internacionalne bolnice za strance, lepo platite pregled i nije tako dramatično skup: moj pregled, ali baš sve detaljne analize krvi i urina i pregledi, zajedno sa CT-om, koštali su oko 200 dolara.
Imaju zapadnu medicinu, ali i svoju, tradicionalnu. Moja kineska prijateljica Lin odvela me je do farmaceuta koji mi je, na znajući me, pomoću pulsa utvrdio da mi bubrezi nisu posve zdravi. Bio sam zapanjen šta mi je čovek sve rekao: na šta da pazim, šta da pijem, kako da se vladam prema svom telu. I sve to iz tekovina tradicionalne kineske medicine.
Ta prijateljica me je vodila i kod kung fu majstora koji je istovremeno i maser. Čovek me presložio. Prekrio me je najpre peškirom, posuo nešto po telu i zapalio. Bude ti toplo, ali ugodno. Posle te izmasira, namesti ti kukove, ruke. I na kraju nije hteo da naplati, jer sam došao sa zajedničkom prijateljicoma. Posle sam video da taj tretman košta 500 juana.
Inače, Kinezi praktikuju razne masaže, tajlandsku i kinesku najčešće, koštaju od 1000 do 2000 dinara. Meni je najugodnija bila masaža stopala. Za to služe posebni saloni. Daju ti drvenu kofu sa nekim biljčicama, nekim algama koje ti pojedu "krljušt". Voda je vruća do neizdržljivosti. Posle nekog vremena počinje masaža koja traje sat do sat i po. Nije ti dobro koliko ti je dobro. Istovremeno ti skrate i nokte, i to ne makazama, nego nekim drvenim šiljcima. Dok sve to rade, puste neku umirujuću muziku. Na kraju imaš utisak da hodaš po oblacima."
O nekim svojim daljima planovima i tome da li oni uključuju Kinu, Hot na kraju kaže:
"Ja sam iz porodičnih razloga morao da se vratim u Novi Sad, bilo je to praktično nedelju dana uoči ovdašnjeg "zaključavanja". Iz Kine se, zbog pandemije, vratio i moj drug kod koga sam stanovao. Tamo je, inače, što se pandemije tiče, sve bilo pod kontrolom. Grad u kojem sam bio gotovo da nije imao zaraženih.
Ne znam šta ću dalje, ovde ne mogu da nađem posao, gledam nešto preko, za Evropu, krenuo sam da učim nemački, jer ovde, nažalost, ako misliš da skrojiš neku budućnost, zasnuješ porodicu, ne možeš da živiš do 40.000 dinara. Ja sam se baš dugo borio, ali prolazi mladost. Ja sam medicinski tehničar, a završio sam i ekonomsku školu i ništa sa tim ne mogu."
Kaže da ljudima sada obećavaju mostove, koji su okej, ali prvo bi ljudima trebalo da se da posao.
"Neka hleb, mleko, ulje, jogurt budu dostupni za sve građane, a ne da mnogi stalno računaju šta od toga mogu da kupe, a bukvalno dosta ljudi tako živi.
Smanjite dažbine da ljudi mogu da žive, da imaju motiv da ostanu ovde. Mene baš briga ko je na vlasti, samo mi omogućite pristojan život. Uradite nešto dobro za mene, za građane, evo, kao ovo sa vakcinama i ja ću pohvaliti toga, ko je god na vlasti.
Ali ovde, nažalost, možeš da živiš samo ako si digao ruke do sebe. Ja se borim i nadam se da ću uspeti da odem, a za to su uvek potrebna i neka sredstva, sada i dodatna, jer koštaju i ti testovi koji ti omogućuju izlazak iz zemlje.
Fotografije iz privatne arhive Dina Hota, zabeležene u Džuhaiju i okolini, mogu se videti u galeriji:
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 2
B
Valter je bio i ostao popularan. Pustio sam koleginicama film sa kineskim prevodom, one su pogledale prvih par minuta, zacutale na jedno 20 sekundi (to je bilo tako svecano i sablasno u isti mah), a onda rekle: Valter je bio heroj. Gde god da si, Bato, znaj da te jos uvek gledaju, postuju i vole. Pitale su za film "Most", snimljen vrlo davno, jer je Boris Dvornik jos bio mlad i nije nosio brkove.
Stambene zajednice u Kini su bas kao sto je Dino opisao: treba prvo proci pored obezbedjenja i otvoriti kapiju prislanjanjem kartice na citac. Sledeca provera je na ulasku u zgradu, opet kartica. U zgradi ste, ali lift nece krenuti bez trece kartice ili malog magneta koji se prislanja na predvidjeno mesto.
Jos samo o kvalitetu kineske robe. Kinezi od vajkada imaju frazu koja se na engleski prevodi kao "value for money", znaci vrednost koju dobijas za svoj novac. Postoje dva standarda utikaca i uticnica u Kini, jedan za struju od 10ampera, a drugi za 16ampera. Razlikuju se uticnice, utikaci, kablovi, osiguraci. Za klime se koristi samo i iskljucivo 16ampera. Kod nas je drugaciji standard i zato se ponekad desava da se produzni kabl zapali. Drugi primer su jaja. Kupujem 20 jaja za 26 juana, jer ne zelim da se lako razbiju. Jeftinija jaja su isto sveza i dobra, ali im je ljuska izuzetno krhka.
Mila
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar