Kako je kiša posvađala komšije – ko su "dođoši", ko "koferaši", a ko starosedeoci

Kiša lije ko iz kabla. Gužva u supermarketu.

"Može i druga kasa".

"Otkud sad vi, ja sam već čekao u redu na drugoj kasi".

"Ajde bre čoveče gledaj svoja posla. Otkud ja znam gde si ti bio i šta si radio".

"Ama ženo božja, stavi bar masku pa se raspravljaj".

"Nećeš ti meni da određuješ šta ja treba da radim".

Plati ona, plati on, izađu iz radnje ali ne mogu dalje. Napolju potop. Voda sa sliva niz ulicu. Saobraćaj u kolapsu.

Tu ispred, pod nadstrešnicom dok lije kiša, odvija se predstava. Rasprava svakog sa svakim o tome otkud toliko vode na ulicama, bilo je ranije kiša, ali ne ovakvih reka u gradu.

Neko objašnjava da je uzrok nekontrolisana gradnja i beton koji je prekrio sva dvorišta i više nema zemlje, drugi su mišljenja da je loš sistem odvoda kišnice, najglasniji prognoziraju izlivanje kanalizacije ako i narednih dana bude nepogoda...

Tramvaji stoje, automobili plove uličnim tokovima i prskaju sve okolo. Ja biram da budem heroj gradske poplave u novim gumenim čizmama.

Dok prelazim ulicu, zove me tata i uspaničeno mi saopštava da je voda preplavila dvorište i ušla u podrum njegove zgrade. Žurim kroz vodenu bujicu, dok ljudi stoje i čekaju da prestane pljusak.

Stižem kod tate, a tamo novi performans. Komšije iz susednog dvorišta koje je takođe poplavljeno, žučno mu objašnjavaju da je uzrok zadržavanja vode zapušen šaht u tatinom dvorištu.

Tati ništa nije bilo jasno, jer je juče sedeo u bašti i sve je bilo u redu uprkos kiši koja je tog dana padala. Komšije su bile ljute, stiglo se i do pretnji policijom, tužbom, do ličnih uvreda i zaključka da je za sve kriv komunizam koji je ljudima obećavao da će jednog dana svi živeti u Beogradu.

I baš u tom najuzbudljivijem trenutku pojavljuje se prvi komšija penzionisani profesor, nosilac Titove štafete, čovek kome niko ništa ne sme da kaže. Društvo iz susedne zgrade je istog momenta zaćutalo i izašlo, a moj tata se pravdao što ih je pustio unutra.

"Gospodine, ne obraćajte pažnju, ne znaju ljudi šta će sa sobom, za njih je i kiša događaj. Prijatan dan", reče komšija ulazeći u svoj stan.

Kiša je tog dana baš bila uporna. Trebalo je da se stanari tatine zgrade dogovore i pozovu majstore da reše problem neoticanja vode iz dvorišta. Tata je telefonirao i slao SMS poruke svojim komšijama.

Međutim, razumevanja i dogovora nije bilo. "Pobogu tata, zašto ne angažujete profesionalnog upravnika", pitam ga. "Nemamo većinu. Ni o zameni sijalice u hodniku ne možemo da se dogovorimo. Naš predsednik kućnog saveta ni sa kim ne govori i ništa ne radi", objašnjava mi. "Što ga ne promenite?", pitam. "Ni za to nemamo većinu", odgovara mi.

Vreme je prolazilo. Voda je stajala. Agonija je nastavljena. Kućni savet je radio preko imejla i telefonom. Ali nikakva odluka nije doneta. Još uvek nije do kraja analizirana situacija ko je za koga glasao, ko je starosedelac u zgradi, ko su dođoši i koferaši, ko su zaslužni građani i ugledni Titovi omladinci, a ko su miloševićevci koji su otkupili predratne stanova za male pare na milion rata...

Tata je izgubio strpljenje, pozvao majstore i platio da očiste dvorišni šaht. Problem je vrlo brzo rešen.

"Rekao sam vam da je to čas posla, a vi pravite dramu", kaže u prolazu komšija slikar koji malo govori, sve zna ali nikada ne učestvuje u rešavanju zajedničkih problema ni savetima ni finansijski.

Možda će novogradnje sa mladim stanarima doneti duh zajedništva oslobođen ideoloških nesporazuma koji će ostati zarobljeni u predratnim zgradama lepim za gledanje, a nepodnošljivim za život.