Čuveni Frank Kastorf, gost Beograda: Obišao sam spomenik Gavrilu Principu

Tog nedavnog 14. maja, oko podneva, u foajeu Beogradskog dramskog pozorišta, čuveni Kastorf govorio je o pozorištu, poseti Beogradu, aktuelnim (ne)prilikama…

Povod njegovog dolaska je velika vest - režiraće u tom teatru, a premijera je planirana za jesen naredne godine. Po rečima direktora BDP-a Juga Radivojevića, koji je Kastorfov dolazak uporedio sa dolaskom fudbalskih zvezda poput Murinja i Gvardiole, to je “ostvarenje sna”, a za sada još nije određen naslov koji će raditi pri čemu je bilo razgovora o Danteovoj “Božanstvenoj komediji”, delima Dostojevskog ili Ive Andrića…

Foto: dragana udovičić / Ustupljene fotografije

Nisam u misiji

Glavni krivac za pozorišnog Murinja u Beogradu je, svetski a naš, Aleksandar Denić, scenograf koji je s njim radio niz predstava, a na početku susreta s medijima legendarni reditelj je rekao:

- Šetao sam po Beogradu, obišao bombadovanu zgradu Ministarstva odbrane. To je važno kada neko dolazi iz Nemačke. Nije više pitanje da li NATO sme da bombarduje ili ne, nego kako se sami Nemci odnose prema tome, da li su nešto naučili iz toga. Obišao sam i spomenik Gavrilu Principu koji je oličenje jednog, takođe veoma važnog istorijskog trenutka. Rado sam došao u Beograd, rado pobegnem iz Berlina. Već neko vreme sam u Beču, tamo ljudi ipak nisu izgubili osećaj za humor.

U teatru se, rekao je, oseća kao u nekoj tvrđavi, izdvojen od sveta i istakao da je Bertolt Breht sa svojom umetničkom praksom i zalaganjem za antifašizam, veoma uticao na njegovo bavljenje teatrom.

- Breht je rekao da u pozorištu nije najbitnije ono što se čita sa papira ni kulise od kartona već ono što se izvodi na sceni - srž. Breht je ‘Operom za tri groša’ napravio revoluciju, uvodeći u teatar istinitost, strast. Mislim da danas pozorištu treba više fudbala, odnosno više te strasti i dinamičnosti.

Na pitanje “Blica” čime ga je Denić motivisao da dođe u Beograd, gde će raditi po prvi puta u ovom delu Evrope, i šta pozorište u datim, aktuelnim društvenim političkim prilikama može ili ne može kazao je:

- Pre izvesnog vremena, bio sam pozvan na saradnju od strane vašeg Narodnog pozorišta. U to vreme sam bio direktor teatra u Berlinu. Sreo sam se sa vašim direktorom, razgovarali smo, pili, jeli, smejali se…Ali on je ubrzo smenjen (Predrag Ejdus, prim.n) I ta se saradnja i prijateljstvo nisu realizovali. Denića sam svojevremeno upoznao slučajno, već pri prvom susretu - prepoznali smo se. Kad ostvarite neki kontakt, poznanstvo taj neko vam je ili simpatičan ili nije. To je tako. Dosta toga smo radili zajedno, I sada radimo, on je čovek kome verujem.

Veli, za sebe ne misli da je u nekoj misiji.

- Ne mislim da sam u nekom poslanju… Svet je postao komplikovan. Iz Istočne Nemačke sam, iz vremena kada je bilo lako odrediti neprijatelja. Pozorište bez sumnje ima veze sa istorijom evrope. Pre 2,5 hiljade godina u grčkim polisima stvorena je demokratija, odatle dolazi duh demokratije koji podrazumeva da je legitimno imati drugo mišljenje. U tom društvu je, znamo, bilo robova, bogatstvo je bilo zasnovano na robovlasništvu. Rembo 1871 napisao pesmu o ustancima Pariske komune… I danas u demokratiji je bitno da postoje ljudi koji kupuju i prodaju, nebitno da li ste Kinez, homoseksualac… Bitna je trgovina. Ne smatram sebe modernistom, niti da radim nešto novo. Smatram, kao i neki stvaraoci pre mene, da toliko patnje koliko je Evropa nanela drugima treba da se prikaže u pozorištu. To nije novo, samo pratim tu tradiciju. Pozorište je mesto koje je oslobođeno straha i u tom smislu ono je luksuz koji sam sebi priuštio. Karl Marks je, između ostalog, citirao pismo o estetskom vaspitanju koje je napisao Fridrih Šiler, u 18 veku kad je Nemačka bila razjedinjena na mnoge države, a u kome je govorio da je pozorište mesto gde čovek može slobodno da se igra, a kada se slobodno igra on je slobodan. I obrnuto; kad je slobodan on se igra. To je po mom mišljenju zadatak pozorišta. Ono je prostor bez straha i trauma. Kao što se deca igraju ne strahujući. U toj tradiciji je npr. komedija del arte koja je izvrgavala ruglu politički sistem. Takve stvari su bivale zabranjivane, npr u Parizu. Ljudi koji su stvarali takvo pozorište su hrabri. Molijer je recimo za mene oličenje hrabrosti.

Samospaljivanje Adameca

Na pitanje novinara “Tanjuga” da li i kako pandemija korona virusa utiče na pozorište kazao je:

- U Nemačkoj pozorišta su zatvorena više od godinu dana. Treba razmišljati o tome šta uraditi kad se ponovo otvore, jer to je šansa za novi početak. Bilo je pandemija I ranije, u vreme Molijera, Šekspira…kuga je u Londonu odnela 200 hiljada života. Sada u doba korone pitanje pogleda na svet postaje problem. Ko se kritički odnosi prema stvarima u vezi sa koronom, porede ga sa onima koji negiraju Aušvic, na primer. Danas u Nemačkoj, koja sebe smatra najboljom nemačkom ikada, a i u drugim državama, ako neki lekari, naučnici, intelektualci imaju različito mišljenje od vladajuće nomenclature i Angele Merkel, onda se oni stavljaju na crnu listu. Neki predlažu i da se takvim ljudima zabrani bavljenje datim zanimanjem. Odrastao sam u Istočnoj Nemačkoj, poznate su mi takve stvari. A pozorište je mesto higijene duha, faktor higijene u društvu kao je Kastorf dodajući da se nada stvaranju neke nove, drugačije Nemačke.

- Denić i ja smo pristalice Tita, postali smo to kad je Tito umro, rekao je.

Govorio je i o novoj predstavi koju rade u bečkom Burg teatru:

- To je komad Petera Handkea o Zdenjeku Adamecu, mladom Čehu koji se zapalio u Pragu 2003. godine i umro.To je učinio u znak protesta, nije mogao da se snađe u aktuelnom sistemu, samleo ga je neoliberalizam. Spaljivanje je, podsetimo, u tradicija češkog otpora. Pomenimo Jana Husa, Jana Palaha… A kad se Adamec spalio na češkoj televiziji su govorili kako nema potrebe za samospaljivanjem jer svake četiri godine su izbori. Danas ako kritikujete komunizam to je dobrodošlo, podstiče se, ali protiv aktuelnog kapitalizam ne smete, a Handke je to uradio. U komad smo dodali i delove Handkeovog putopisa. “Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju”. Handke pisanjem, mi predstavom čuvamo od zaborava to šta je i zašto je uradio devetnaestogodišnji Adamec.

Podsetimo, Kastorf je učestvovao 2011. godine na 45. Bitefu predstavom “U Moskvu! U Moskvu!” koju je režirao prema Čehovljevim dramama “Tri sestre” i “Seljaci”. Bio je i na 30. Bitefu 1996. godine predstavom “Pansion Šeler”. Njegove predstave igrane su i na sarajevskom MESS-u, kao i na Festivalu svetskog kazališta u Zagrebu, bio je 25 godina upravnik Folksbine u Berlinu, koje je u tom periodu postalo jedno od najboljeg pozorišta na svetu, a sa Denićem je, između ostalog, radio Čehovljev “Dvoboj”, kao i “Prsten” Riharda Vagnera, povodom čega je objavljena i knjiga “Castorf Denic Wagner Bayreuth”.