Isprepletano filmsko, televizijsko i pozorišno iskustvo ispisalo je stranice gotovo tri decenije dugačke karijere glumice Milice Mihajlović. Od prve uloge, koju je u filmu "Kaži zašto me ostavi" odigrala još kao student glume, do najnovije, na čijoj ekranizaciju u seriji "Branilac" trenutno radi, ova dramska umetnica ređala je role čiji su različiti karakteri postepeno otkrivali i njen glumački senzibilitet.
Čime ste se rukovodili kada ste prihvatili ulogu u seriji "Branilac", koja se snima po istinitim događajima?
- Smatram je prosvetiteljskom jer se snima u trenutku kada su sva suđenja nepotrebna, a pravosuđe potpuno obesmišljeno. Procesi se dešavaju po tabloidima uz večito spominjanje famoznog detektora laži. Ipak, veliki pravnici i branioci pogurali su čitavo naše društvo ogroman korak od smrtne kazne. Reč je o vrlo dramatičnim slučajevima, pa je cela serija obavezujuća i nadahnjujuća za rad.
Vaše kolege najčešće kažu da je izazov kad igraju negativca. Koliko vam je rola u "Braniocu" bolna jer je reč o ženi koja veoma pati?
- Igram majku maloletnog mladića, koji je počinio užasan zločin iz strasti. Iako je reč o krajnje neodbranjivom slučaju, čuveni Veljko Guberina odbranio ga je od smrtne kazne. Negativci jesu markantni, inspirativni i čak zabavni za glumce, a ova uloga je jedna od onih mučnih pozicija u kojima samo duboko saosećaš sa likom koji igraš.
Da li je rad pred kamerom idealna protivteža stvaranju u pozorištu?
- I pozorište i film veoma volim, a naročito kada sam te sreće da radim na obe strane. Što bi se reklo, gluma je gluma. Sve ostalo su neke tehničke stvari. U krupnom kadru je dovoljno da nešto pomisliš i već se vidi, na sceni ipak treba dobaciti. Ali isti je to zanat.
Jesenas smo vas gledali u seriji "Mama i tata se igraju rata". Publika vas je hvalila kao Milenu, kako pamtite snimanje?
- Mnogo mi se dopala ta serija i veoma sam ponosna na Gordana Kičića kako ju je napravio. Reč je o dramediji, žanru koji obožavam. Neodoljivo je duhovita, a u isto vreme istinita i potresna. Najbolje se osećam kada rasvetlim obe strane lika, da je i dirljiv, ali i smešan jer tako i gledam na život. Volim da primećujem koliko smo smešni u svim trenucima, to mi je spas. Ne bih mogla drugačije da podnesem život da nisam uvek spremna da mu se nasmejem.
Jedan od partnera vam je Nebojša Ilić, baš kao i u "Komšijama". Znači li vam to kada se u radu ponavljaju susreti sa istim kolegama?
- Nebojša i ja smo pre svega u istom ansamblu Ateljea 212 i često igramo zajedno. Jednom nam je jedna mlada rediteljka na probi rekla da ne stiže da nas prati koliko smo brzo probali. Velika je stvar kad su ljudi uhodani, a nas dvoje smo prijatelji i brzo se kopčamo.
U čemu je bila tajna serije "Sinđelići"? Jeste li se trudili da budete što sličniji španskoj franšizi? - To je vrhunska matrica porodične serije i scenario smo u hodu adaptirali za naše prilike i mentalitet, sa Vojom i pokojnim Borisom Komnenićem na čelu. Lepo smo se slagali. Jednako kao i "Komšije", i ova serija je bila ogromno novo poglavlje u mom životu. Poput maratonske trke u trajanju od tri-četiri godine, uz koju je trebalo nastaviti privatni život i igrati u pozorištu. Te dve serije su se preklapale, ali mi je sve zajedno donelo fantastičnu kondiciju. Gluma je inače u velikoj meri stvar kondicije. Kada sam posle izolacije zbog korone ponovo stala na scenu, nisam znala šta ću s nogama i rukama, niti kako da postavim glas... Naravno, sve se brzo vratilo na svoje.
Bilo je kadrova koje ste delili sa suprugom Vojom Brajovićem. Jeste li uspevali da budete samo kolege u kadru?
- Mnogo smo improvizovali, ali sa Vojom je i lako i lepo da radim. Igrali smo u nekoliko navrata zajedno i u pozorištu i na filmu. Razumemo se u glumi jer delimo isti ukus i pogled na svet, lako uđemo u isti akord, žanr, tonalitet... Tako je kad radim i sa prijateljima. Opet, ume da bude i veoma inspirativno kada se sretnete sa novim mladim ljudima i osetite dah novog vremena.
Može li i mala uloga jednako kao i glavna da bude izazov?
- Svakako. Recimo, ulogu u seriji "Otvorena vrata" sam obožavala. Bila je markantna epizoda, ali slatka i duhovita da se protegla duž svih sezona u rasponu od 20 godina.
Poznato je da domaća književnost oskudeva sa glavnim ženskim ulogama. Jednu od retkih oživela je Mirjana Karanović po delu vašeg oca Dragoslava Mihailovića u filmu "Petrijin venac". Razmišljate li o toj nepravdi prema glumicama?
- Zna se da je 70 odsto uloga pisano za muškarce. Ipak, čini se da se prilike menjaju, za šta je glavni krivac Milena Marković. Ona je sjajni pisac koji piše divne ženske uloge. Svi mi drugi smo važni, ali najvažnije je da služimo priči, a ne da egzibicionišemo ni mi ni reditelji.
Priči ste služili i u ekranizaciji "Čizmaša". Da li vam je bilo emotivno da igrate po očevom delu?
- Bilo je dirljivo i lepo. Uzbudljivo iskustvo mi je bio rad na predstavi "Petrijin venac", jer sam doživela neku novu bliskost sa ocem. To je veliko opterećenje i tri puta veća odgovornost nego kada radite s ljudima s kojima niste toliko bliski.
Jeste li sada u idealnim godinama za glumu?
- Ne znam, ali znam da je ovaj posao teško izdržati. Glumci često beže iz ovog posla, ne mogu da izdrže stalnu neizvesnost.
Šta vas održava u glumi?
- Obožavam svoj poziv, trudim se da se hvatam za svako zrnce radosti u njemu. Drugo, ja sam timski igrač. Sećam se kad mi je Milena Dravić na početku rekla: "Videćeš, ili ćeš se raspadati od posla, ili nećeš raditi ništa. Posao dolazi u talasima i to treba izdržati." I tako je, strpljen-spasen. Treba sačekati da prođu periodi suše, a onda dobro rasporediti energiju kad sve grune u istom trenutku.
U seriji "Komšije" Milena Dravić vam je bila svekrva. Kako je pamtite?
- Toliko smo joj se radovali i tu i u "Sinđelićima", kao i njenom neverovatnom smislu za humor. Bila je osobena. Ma dar je čudo. A dar je rasvetliti stvari iz svog ugla, a ne raditi to sa namerom da budeš originalan. Ona je u svemu bila posebna jer je njena ličnost bila takva. Inače, mislim da je glumačka ličnost ono što svakog od nas izdvaja i ono što gledaoce vezuje za glumce. Na glumcima se i te kako vidi da li su inteligentni ili nisu, da li su načitani ili nisu, da li su duhoviti ili ne. Zato čovek mora stalno na sebi da radi, da se obogaćuje i da odoleva tom životu sa i bez adrenalina. Milena je zračila čarobnom ličnošću i bila jedan od najvećih evropskih šarmova.
Koliko je za vašu glumačku ličnost važno to što potičete iz umetničke porodice?
- Odgajana sam da je umetnost nešto čemu vredi služiti i zarad čega vredi podnositi žrtve. Roditelji su me odmalena stalno vukli u pozorište i vrlo su se radovali da budem glumica. Mom bratu, koji je slikar, i meni otac je savetovao da, ako hoćemo nečim da se bavimo, budimo najbolji, ali ne u odnosu na druge, već u odnosu na sebe.
Ipak niste diplomirali s očevim komadom?
- Zanimljiva je ta priča da je moj profesor Predrag Bajčetić tražio je da diplomiram na "Petrijinom vencu", ali nisam želela da nastupim na početku kao nečija, nego sam htela da budem svoja. Eto, 25 godina kasnije sustigla me je sreća da ipak zaigram Petriju. Ali pošto je tada moj profesor bio uporan, da bih ga impresionirala, prevela sam monodramu "Gosti" Ronalda Harvuda. I danas prevodim, u čemu sama sam svoj gazda. To me ispunjava i spasava jer mi glumci smo birana lica.
Često se reprizira film "Mrtav ladan". Šta vam donosi distanca od dve decenije kad ga gledate?
- Bude mi milo da vidim nešto što sam radila. Mladost nosi svoju energiju i hrabrost, a iskustvo nove veštine. I kao što čovek više nikada ne može da vrati ono što je imao u mladosti, sticanjem novih znanja dobija neke druge kvalitete.
Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
