I mi smo srećni što smo se razvili u tamburaše, sad samo još sanjarimo o savršenoj tamburi, na kojoj bismo svirali još brže i još čistije, voleo bih da naručim basprim kod Stevana Belog, ali je to em skupo, em neće majstor to svakome ni da pravi, a moj basprim je opet vrlo dobar, majstor Gez opravio je pukotinu koju je na gornjoj dasci napravila studen Skandinavije (znam da tamburu nisam nikad kucnuo, ni zgnječio), pa sam na Lenjinov trg 6 odlazio najpre samo da kupim žice i ako mi se posreći dobru trzalicu od roga, žice su bile okačene o klin na zidu, kao kod nas uzdice u šupi, svaki kotur od nepletenih žica bio je kao prednja traktorska guma, nisam se ni godinama kasnije usudio da pitam majstora gde nabavlja tako dobre i tako skupe žice, od okolnih zemalja sumnjičio sam najviše Austriju, u koju sam već odlazio da sviram, ili kroz koju sam sa “Lolama” prolazio odlazeći u voljeni Minhen, jednom sam zapodenuo razgovor o tome bi li moj basprim dobio lepši i krupniji ton kad bi kobilica bila malo bliže panju, majstor ćutke pomeri kobilicu unazad, kažiprstom odsvira A na udvojenim žicama, ja sviram da ustanovim opštu promenu, ali to iziskuje vreme, majstor Beli ubrzo izvlači tutkalo ispod pulta, i ja se pakujem govoreći da ću razmisliti, pa ću doći drugi put.

Moji drugovi i ja imali smo sreću, ili peh, da se najpre proslavimo, pa da se naknadno doškolujemo uz rad i uz zaradu, dopali smo se bili najvažnijim ljudima iz beogradske televizije, naše istrajno i napadno višeglasje u kafani zvanoj “Konzerva” na Tašmajdanu bilo je zapaženo, i eto nas malo malo pa u “Nedeljnom popodnevu”, emisiji nad emisijama, nastupali smo uživo, jer je bio takav red, a i zato što nismo imali nijedan snimak, nekoliko puta smo se provukli, jednom ili dvaput se ugruvali, jednom možda sebe prijatno iznenadili, dok nismo rekli: “Ljudi, ne možemo dalje ovako, moramo da dovedemo tu našu svirku, pa i pevanje, u sklad sa ovom našom slavnošću, za koju nam Televizija još i plaća…” Rečeno-učinjeno, učinjeno koliko se moglo, uglavnom ćemo nekoliko godina docnije snimiti svoj prvi LP, u Petici, i ja ću ploču pokloniti majstoru Belom, koji se zahvalio i proučio omot: “O, pa vi i aranžirate, nisam to znao!” Jesmo mi proputovali pola još neujedinjene Evrope i pola neujedinjene Nemačke, majstor je svejedno u meni nepogrešivo video žig samoukosti i tugaljivog amaterizma, da bi mi tek moja titula arr . podigla ugled, pa smo otad svaki put pomalo i divanili: majstor vodio goste na večeru tamo di je svirao Lepi Jovica, o većini romskih muzičara govorio mi je ranije da ne poznaju trajanje nota, oni snađu se, održe ritam, budu zajedno kad je kraj, imaju lepe ukrase, ali retko kad svi sviraju tačno osmine i šesnajstine, i pauze, o mojim drugovima je, gle, imao samo reči hvale: “Oni su znate ne prosto svirali, oni su muzicirali!” A jednom me je pitao majstor: “Jel znate zašto Janika i ja se ne slažemo?” – “Nisam to čuo, ne znam…” – “Zato što Janika je jako uobražen. A i ja sam jako uobražen!”

Prvouobraženog iz ove priče nisam poznavao lično, ali sam još kao član SSOJ odlazio na Tvrđavu da ga slušam, kad budem postao umereno slavan upoznaću se sa članovima njegove posade, o čemu biće reči verujem već od nedelje.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.