PLIVAĆEMO U DUGOVIMA Kolika će biti finansijska katastrofa nakon pandemije?
Dvanaesti oktobar 2020. godine ući će u nemačku finansijsku istoriju. Po prvi put se novi javni dug povećavao brzinom većom od 10.000 EUR (11.900 USD) u sekundi, brže nego tokom globalne finansijske krize 2007-09, kada je bio ogroman obim neto zaduživanja. Ovo strmoglavo ubrzavajne zaduženosti, u Nemačkoj i zemljama širom sveta, cena je koja se plaća da bi se sprečile ekonomske posledice COVID-19.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
U nemačkom Bundestagu, fiskalne posledice pandemije postale su glavna briga, jer je nemački paket spasavanja/podsticaja u iznosu od 1,3 biliona evra podstakao ionako dugogodišnju raspravu o održivosti duga zemlje. Ključno je pitanje mogu li i koliko dugo vlada i društvo da snose sve veći teret.
Detaljne procene pružaju nadu da je Nemačka dobro pripremljena. Išli smo putem održivosti, pridržavajući se pravila Pakta o stabilnosti i rastu Ugovora iz Mastrihta i smanjivši svoj dug na manje od 60% BDP-a pre nego što je pogodila pandemija COVID-19. Ove mere konsolidacije tokom proteklih 12 godina dale su Nemačkoj određeni finansijski prostor koji se sada može koristiti u krizi. Ekonomista sa Harvardskog univerziteta Kenneth Rogoff, bivši glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, dugo je tvrdio da snažna bilanca Nemačke ima kapacitet da snažno reaguje u dubokoj krizi.
U drugim zemljama to nije tačno, bar ne u istoj meri. U zemljama u kojima nije postignut dovoljan napredak u smanjenju nivoa vladinog duga, dodatni dugovi povezani sa pandemijom nametnuli su posebno veliko breme. U sve više zemalja dug je sada nadmašio godišnji BDP, što je znatno smanjilo šanse da vlade „prerastu“ svoje dugove.
Prekomerni dug
Ne može se osporiti da egzogeni šok poput pandemije COVID-19 opravdava porast javne potrošnje, kao i pojačanu prekograničnu finansijsku solidarnost - razlog postojanja evropskog fonda za oporavak od 750 milijardi evra, nazvanog Sledeća generacija EU, osnovana 2020. Potrošnja deficita je u dnevnom planu a ništa od toga se ne može dogoditi bez dodatnog duga. Napokon, čak i u tako teškoj krizi kao što je pandemija COVID-19, novac nije rešenje, a zaduživanje ima smisla samo ako se obavlja razborito i razumno. U suprotnom, države će dugoročno izgubiti finansijsku fleksibilnost.
Pročitajte još
Ali pitanje prevazilazi očuvanje fiskalnog prostora. Države sa spiralnim dugom rizikuju od masovnih ruptura u njihovoj društvenoj strukturi. Većina poverilaca su imućni pojedinci i entiteti čije se bogatstvo povećava javnim zaduživanjem. Bogati postaju bogatiji, a siromašni gube mogućnosti da učestvuju u prosperitetu. Širenje jaza između onih koji imaju i onih koji nemaju stvaraju na ovaj način ogromnu pretnju socijalnoj koheziji i rizikuju da stvore političko bure baruta.
U tom kontekstu, uloga centralnih banaka ne bi trebalo da bude imuna na kritike. Sve veće kupovine državnih obveznica centralnih banaka na sekundarnom tržištu otežavaju novčanu masu i povećavaju rizik od inflacije.
Tradicionalni zagovornici budžetske štednje nisu jedini koji prepoznaju opasnosti. Čak i Leri Samers i Olivijer Blenčard, šampioni kreditne potrošnje u prošlosti, takođe upozoravaju na potencijalne posledice rastućeg javnog duga. Sve se svodi na dozu. A u očima Samersa, bivšeg ministra finansija SAD-a pod predsednikom Bilom Klintonom, i Blenčarda, bivšeg glavnog ekonomiste MMF-a, doza je sada povećana do te mere da može naštetiti pacijentu.
Samers i Blenčard zaslužuju da neko čuje njihova upozorenja - posebno u Evropi, gde su, čak i više nego u Sjedinjenim Državama, fiskalne politike finansirane dugom dobile novčanu podlogu. Sa Evropskom centralnom bankom koja je prekovremeno štampala novac, monetarna osnova u evrozoni porasla je sa gotovo jednog biliona evra u 2009. na gotovo pet biliona evra krajem 2020. U junu 2021. iznosiće 6 biliona evra, a dalja povećanja su već unapred dogovorena. Kada se novčana masa tako umnoži bez odgovarajućeg rasta obima dobara i usluga, neizbežno je povećanje inflatornih očekivanja preduzeća i domaćinstava. To ne znači nužno da će se inflacija zaista dogoditi, ali ako se desi, devalvaciju valute postaje praktično nemoguće zaustaviti.
Već postoje znakovi galopirajuće inflacije, mada ne u slučaju robe široke potrošnje, gde godišnji rast cena ostaje unutar cilja ECB-a od „ispod, ali blizu, 2%“. S druge strane, cene nekretnina, akcija i umetnosti već rastu dvocifrenim kvartalnim tempom u Nemačkoj. Ukupni indeks cena imovine porastao je 6,3% prošle godine. Značajan deo novčanog viška koji je stvorila ECB očigledno se ulaže na finansijska tržišta ili u stanovanje i hrani špekulativne mehuriće - sa svim gore pomenutim opasnostima za socijalnu koheziju i političku stabilnost koje takve špekulacije nose.
Iz ovog razloga, nemačka vlada pažljivo prati kretanje cena izvan sfere robe široke potrošnje. U novembru 2020. vlada se složila sa predlogom predsednice ECB Kristine Lagarde da se troškovi stanovanja vlasnika stanova uključe u Harmonizovani indeks potrošačkih cena. Ovo je prvi mali korak ka proširenju baze procene za izračunavanje inflacije kako bi se znaci nevolje mogli ranije otkriti.
Pažljivo doterivanje
Znanje o inflatornim opasnostima, međutim, neće biti dovoljno. Pretnja gubitkom kupovne moći monetizacijom državnog duga zahteva konkretne mere. Iz tog razloga, pre nekoliko meseci, pokrenuo sam međustranačku diskusionu grupu koja će ispitati monetarnu politiku i njene rizike i istražiti opseg koji postoji za povratak u normalu.
Svi akteri su svesni dileme sa kojom se suočava ECB. Previše energična primena monetarne kočnice dovela bi do skoka kamatnih stopa i ugrozila stabilnost zemalja sa najvišim odnosima duga. To ne može biti ničiji cilj. Međutim, ako preokret kamatnih stopa predugo traje, rizik od inflacije verovatno će biti praćen „zombifikacijom” ekonomije: novčani priliv podgreva moralni rizik, koji sprečava suštinsko strukturno prilagodđavanje u preduzećima i dovodi do gubitka konkurentnost.
Pa, šta treba učiniti? Na prvu loptu, borba protiv pandemije i dalje će upravljati našim upravljanjem i radom. To je svrha postojanja EU sledećih generacija. I raduje to što su početni znaci poboljšanja već vidljivi.
Izgledi za oporavak čine još hitnijim čvrstu viziju kako se teret javnog duga može smanjiti nakon što se koronavirus uništi. U suprotnom, COVID-19 bi mogla da prati „dužnička pandemija“, sa teškim ekonomskim posledicama po Evropu. Zemlje poput SAD-a i Kine već su ispred demografski stare Evrope u pogledu produktivnosti i opterećenja. Ovaj nedostatak u konkurenciji bi se proširio ako bi zemlje EU ugrozile svoju finansijsku fleksibilnost prekomernim dugom.
Iz tog razloga, svaka zemlja mora raditi na sebi i trudi se da održi budžetsku disciplinu. Finansijska solidarnost je i ostaće ključni uslov za održiva ulaganja u obrazovanje, istraživanje i inovacije, bez kojih se ne može zaštititi naš prosperitet. Ali jedno je jasno: prepušteni sami sebi, članovi konfederacije država poput evrozone previše lako dolaze u iskušenje da se zadužuju na štetu zajednice. Uravnoteženi budžeti su gotovo nepostižni u zemljama sa velikim dugom bez spoljnog pritiska.
Često sam razgovarao o toj vrsti moralnog hazarda sa Mariom Dragijem, sada italijanskim premijerom. Uvek smo se slagali da su, s obzirom na strukturu Ekonomske i monetarne unije, održavanje konkurentnosti i održiva fiskalna politika odgovornost država članica.
Hamiltonov trenutak
Nadam se da Dragi sada može primeniti ovaj princip u praksi u Italiji. Ishod je važan ne samo za njegovu zemlju, već i za celu EU. U suprotnom, biće nam potrebna evropska institucija koja ne samo da prati poštovanje zajednički dogovorenih budžetskih pravila Unije, već ima moć da ih sprovodi. To bi zahtevalo izmene ugovora o EU, naravno, ali čak i bez njih Evropska komisija preuzima istaknutiju ulogu nego ikad u oblikovanju smera evropske fiskalne politike.
Obećavajući pristup koji bi EU mogla da usvoji kako bi preuzela političku kontrolu nad problemom duga potiče iz nemačkog Saveta ekonomskih stručnjaka: Evropskog pakta za otkup, inicijative koja je već stara deset godina. Tada je Savet predložio pakt o otkupu duga za evrozonu po uzoru na istorijski fond Aleksandra Hamiltona, uspostavljen 1792. za tadašnje novorođenče - SAD.
Sinking fond (fond koji sadrži novac odvojen ili ušteđen za otplatu duga ili obveznice) je omogućio Hamiltonu, prvom američkom ministru finansija, da smanji ogromne javne dugove bivših kolonija nakon rata za nezavisnost, čime je eliminisao pretnju državnim bankrotom. Svih 13 američkih država trebalo je upražnjavaju budžetsku disciplinu i smanje dugove. Stalni deficitarni "grešnici" su stavljeni u strukturnu nesolventnost kako bi sprečili moralni rizik na štetu štedljivijih država. To spoljno ograničenje fiskalne politike - a ne uzajamno ugovaranje dugova pojedinih država, što se povremeno preporučuje za EU, bila je srž često citiranog „Hamiltonovog trenutka“.
Hamiltonov plan je uspeo. Ovo je dobar primer kako krize mogu takođe predstavljati mogućnosti. Tajna je u tome da ih prepoznate i smelo uhvatite. Uveren sam da je Evropa sada spremna da to učini.
(Autor: Volfgang Šojble, bivši nemački ministar finansija (2009-2017) i ministar unutrašnjih poslova (1989-1991 i 2005-2009), a predsednik je nemačkog Bundestaga. Ekskluzivno pravo za Blic Premium od Project Syndicate.)