*Posvećeno mom tati koga nema na Zemlji ali ga nosim u srcu i osećam u sebi. Deo teksta napisan je pre 10 godina, nekoliko dana nakon što me je ostavio i otišao da pravi društvo svima koji su me ostavili i otišli da se druže sa boljima od mene.
Posvećeno svim očevima ikada.
Kad pišem, pišem isključivo u tišini, noćnoj. Ili ranojutarnjoj. Takvi, pospani tekstovi, ispadnu mi nekako najbolji. Najiskreniji.
A sad, samo što skuvah čaj od matičnjaka, pola litre, istuširah se i udobno smestih, samo što zapalih…kad začuh krike:
“Jooo, kad ćeš d’umreš višeee“ (Mićun) „Eeee, skini mi se više s kurca sa istorijom velikog naroda srpskog u pičku…“ (neidentifikovani narator ni kriv ni dužan)…posle šesthiljadasedamstodevedesettrećeg pokušaja, slika koja je treptala brže nego starleta sa veštačkim trepavicama na probnom šutingu zaustavila se na trenutak tokom nekog mrmljanja između dva rafala i tri „fuck you, mother fucker!“ (obožavam inventivne psovke) a galamdžija se umirio: Kao što ste već mogli pogoditi, čoek ranije doš’o kući, ja nisam stigla da sakrijem daljinski, a posledice osećam kao vibrirajuće ubode „Singerice“ na modu za sitan štep po desnoj slepoočnici. Mojoj.
A planirala sam da odvojim satić jedan samo za vas i sebe, u miru i tišini, da vam nešto opričam. Jebi ga, život je nekom majka, nekom maćeha, a nekom bubreg u loju.
(E, ako ga ne otrujem arsenikom sad i odma, niko neće, prvo se žali da mu tastaturom „čukam“ po glavi, a sad se igra sa Cvetkom tako što reži na njega i mjauču obojica. I pritom uspeva da menja kanale. I usput da laže, onako, za bezveze. Kako se ono zajebah pa rekoh da muškarci nisu multitasking?)
No, to je uobičajeno, sve u kompletu, a i nije vredno nerviranja. Samo konstatujem stanje stvari.
Moj je otac, na primer, mnogo bolje lagao. Možda jer je bio navežban, možda zato što je imao sve karakteristike pravog narcisoidnog Blizanca, a možda samo zato što je mnogo lakše ispasti pizda i slagati nego pogledati istini u oči. I kad sam naučila da razlikujem, prestalo je da mi smeta, to je bio deo njegovog karaktera.
Kao što je osnovni sastojak njegove ličnosti bila ljubav prema svima i svemu. Nikad nikoga nije mrzeo. Doduše, one druge, tuđe ljude, često je više pazio nego sopstvenu porodicu. I uvek je drugima puno davao. Sve od sebe. I više nego što je mogao da pruži. I nikada nije bio zadovoljan onim što je dao.
I bolelo ga je posle, kad svi ti kojima da sve, odu i ne pomisle više na njega. Ili ga, što je češće bio slučaj, povređuju, na milion različitih načina koje samo živuljka, ironičnom igrom sudbine nazvana čovekom može da smisli. Bolelo ga je do krvi, a nikada ni reč nije rekao. Samo uzdah i: “Ooo-hooooj” su govorili više od reči. O svemu što ga je mučilo, bolelo, povređivalo, o svemu što je stvaralo onaj čuveni veltšmerc, ono osećanje koje je u njemu uvek postojalo, onu bol i tugu koju je osećao za čitav svet.
A bio je i narcisoidan, i sujetan, i lagao je kad je morao, a i kad nije. Taj isti narcisoidni lažov pun ljubavi nosio me je niz stepenice i ulicom dok sam ja stajala na njegovom dlanu i vrištala od sreće, i tražila da me podigne visoko, „čak do plafona“. Vodio me u kafanu “Napredak” da popije neku lozu, i, dok kažeš ‘keks’ ja spavam iznad pet ćevapa i soka od borovnice, pa me posle fajronta pijan nosi kući i pravda se mami.
Moj tata je umeo da nađe povod i napravi žurku od svake sitnice. Njegov gospodin Hajd je znao da je rasturi u deliću sekunde.
Moj tata me je vodio na boks i fudbal. Na boksu smo navijali zajedno, na fudbalu ja za njega. Čak i kada je prodavao utakmicu za kilo pečenja, litar belog i sifon sode.
Znao je da te uzdigne u nebo i tresne te o beton dok ne stigneš da vidiš gde si.
Bio je metalac. Pravio je najčudnije kockice u kockici u kockici iz jednog komada metala. Još ih nosim kao privezak.
Znao je da se napije, sedne u fotelju, probudi me, i sat vremena mi drži predavanja.
Znao je da, trezan, svrati u najbolju radnju i kupi svojoj ženi najlepšu haljinu, i na nju potroši čitavu platu.
Znao je da kupa i mene i sestru i pere pelene kojih se mama gadila.
Umeo je da zaplače. Gorko i teško, muški.
Igrao je folklor najbolje na svetu punih dvadeset godina, dok nije operisao kičmu.
Naučio me je da igram.
Sestru je, dok je bila beba, uspavljivao na grudima. Satima.
Popravljao je bicikle u dvorištu, voleo je da popravlja nešto stalno. Kad ga pitaju koliko košta odgovarao je: “Daš taman onoliko koliko da ne pocrveniš.“
Svakog dvanaestog avgusta dolazio je kod mene na posao sa velikim buketom crvenih ruža obučen u svoje teget radno odelo da mi čestita rođendan. I bila sam najponosnija kći na svetu.
U krevet je odlazio noseći enciklopediju, kada je konačno pročitao sve knjige koje je smatrao vrednim čitanja.
Znao je, mislim nekad, gotovo sve.
Toliko da me njegovo znanje znalo postideti više nego njegova pijanstva.
Znao je sve, osim da vodi računa o sebi i nama.
Bio je živi dokaz da niko nije savršen, pa ni najbolji čovek. Bio je najbolji i najgori čovek na svetu, u zavisnosti od raspoloženja, kako njegovog, tako i mog.
Voleo je mnogo, tražio još više.
Voleo je čak i onu braću koja ga nisu volela, svu decu, životinje.
Čak Norisa. Animal Planet. Lozovaču. Njamb napolitanke. Gibanicu. Rusku salatu. Slagalicu. Fudbal.
Pesmu „Tamburalo momče u tamburu“. I muziku uopšte. Nije mogao da zaspi bez muzike.
Obožavao je enigmatiku. Kafu na terasi u cik zore. Samoću. Knjige.
Nije podnosio nevaspitanje. Ni nepravdu. Mnogo je patio. Tiho. Da nikog ne uznemiri.
Nije podnosio ni „one moje čupavce“. Ni da čupamo obrve. Ni da psujemo. “Zezam se” je za njega bila psovka.
Navijao je za „Partizan“.
Milka Canić mu je bila devojka.
Nije bio savršen, a na nas, sestru i mene, tek nedavno je prestao da se ljuti što nismo savršene.
Nije bio savršen, ali je bio i ostao moj tata.
I dok nabrajam sve ovo što čini samo delić njegove ličnosti, shvatam koliko sebe pronalazim u njemu.
A želela sam da vidim kako izgleda skup njegovih osobina, bez tumačenja, bez „zašto“, „kako“, samo jednostavna slika čoveka koji je, prema sosptvenim rečima, proživeo „u ovom jednom za tri nečija života.“
Proživeo je.
Poslednje o čemu smo raspravljali pre nekoliko dana ticalo se fudbala.
I, kada su me u cvećari pitali šta želim da napišem kao poruku na beloj traci oko korpe cveća koju sam ovoga puta ja njemu namenila, iz mene je izletelo:“Mančester Junajted!“
Naravno da su me zgroženo pogledali.
Pa šta da mu napišem? Posmrtnu poruku ljubavi?
Da ga volim, zna.
Od koga je cveće, opet zna.
A fora bi ga nasmejala, samo naša.
Sigurna sam da bi se smejao. Kao što se smejao kada je tražio da mu obećam da ću mu, umesto nadgrobnog spomenika, postaviti kamen za kupus na kome će pisati: “Ovde se trezni Buda.” Stvarno nisam znala šta da napišem, jer, sve što sam želela da mu kažem, rekla sam mu te noći držeći ga za ruku.
A i mnogo puta pre toga. Sve. I lepo i manje lepo. Jer je to život.
Jebeno nesavršen.
I zato uvek bolje, jasnije i češće vidimo one koji nisu pored nas nego one koji jesu. I više cenimo to što su bili među nama, začinili nam život, voleli nas. Makar onoliko koliko smo voleli mi njih.
Volela bih da sam imala toliko sreće da jednog dana moje dete napiše nešto o meni. Bilo šta. Makar i ružno. Istinito. Nisam ja te sreće. Zato, sve što mogu da kažem je: “Tata, mnogo te volim, i dalje.”
“Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.” – Egziperi
KEŠANSKI: Prvi put posle 2 godine legla sam na kauč na kom je tata umro
Dodaj komentar