Svakako najmoćniji čovek u Srbiji posle vladara koji su se smenjivali tokom prve polovine 19. veka bio je Toma Vučić Perišić. Rođen je 1788. godine, a pred Prvi srpski ustanak kratko vreme pohađao je školu. Nikada nije naučio da piše, samo je znao je da čita štampana slova i kao državnik je bio pretplaćen na razne listove, ali je u javnosti krio da zna da čita „da mu ne bi škodilo kod naroda“.
Njegov politički uspon počeo je 1814. stupanjem u službu Miloša Obrenovića. Čvrstom rukom je upravljao Gružom i surovo gušio bune koje su nicale protiv Miloševe samovolje.
U nemilosti
Svoj položaj koristio je za bogaćenje, tvrdeći da trguje u Miloševo ime, zbog čega ga je knjaz kažnjavao. Kad je 1837. godine konačno pao u Miloševu nemilost, prešao je na stranu opozicije, koja je tražila da se kneževa vlast ograniči Ustavom.
Pola godine pošto mu je vlast ograničena, Miloš Obrenović se 1. juna 1839. godine odrekao kneževskog dostojanstva, a dva dana potom napustio je Srbiju. Na prestolu ga je formalno nasledio njegov teško bolesni sin Milan, za koga jedan izveštaj kaže da je „malo utekao od idiota“, ali je stvarnu vlast obavljalo Namesništvo, koje su činili Jevrem Obrenović, Toma Vučić i Avram Petronijević. Knez Milan je umro posle nepune četiri sednice, pa je red da vlada došao na Miloševog mlađeg sina Mihaila.
Do sukoba je došlo kad je sultan Vučića i Petronijevića imenovao za Mihailove tutore. Pristalice Obrenovića, uz podršku vladara, tada su izazvali nemire kako bi „mladog kneza spasli iz tutorskih kandži“, pa su Vučić, Petronijević i dosta njihovih pristalica morali da napuste svoje položaje, a zatim i da beže iz Srbije u Tursku. Vratili su se 31. avgusta 1842. godine preko Smedereva, zahvaljujući zalaganju sultana, i odmah podigli bunu.
Artiljerija
Istog dana knez Mihailo je Vučića proglasio odmetnikom i ucenio njegovu glavu na veliku sumu novca. U Smederevo je poslao četu vojske, ali su oni usput saznali da je buna mnogo veća nego što se mislili, pa su se oko ponoći vratili u Beograd.
Mihailo, njegov stric Jevrem i majka Ljubica tada su odlučili da svi zajedno, na čelu beogradskog garnizona od 500 vojnika, odmah u zoru 1. septembra pođu u Kragujevac, gde se nalazila artiljerija. Napredovali su sporo, jer su sačekivali da im sa raznih strana pristupi pojačanje i jer su usput kažnjavali Vučićeve pristalice. Njihove odsečene glave, po kneževom naređenju, isticane su na motkama duž puta.
Svestan da će pobediti onaj ko preuzme topove stacionarene u Kragujevcu, Vučić je požurio iz Smedereva. U Kragujevac je stigao 3. septembra i vojska mu je odmah predala artiljeriju i municiju. Tada je uz sebe imao 5.000 naoružanih ljudi. Dan kasnije stigao je i Mihailo sa 15.000 vojnika.
Okršaj na Metinom brdu
Do okršaja je došlo na Metinom brdu. Prve ispaljene granate, iako preko glava vojnika, unele su paniku u Mihailove redove, pa je on morao da se povuče. Sa prikupljenim ostacima vojske, Mihailo je 5. i 6. septembra pokušao da se suprotstavi Vučiću, ali je oba puta artiljerija imala odlučujuću ulogu.
Uveče 6. septembra knez Mihailo prešao je u Zemun, a Vučić je 7. septembra formirao privremenu vladu, koja je 14. septembra 1842. godine na presto dovela Karađorđevog sina Aleksandra.
Surova kazna
Sahrana bez odela
l Kad se Miloš Obrenović 1859. vratio na vlast, Vučić se zatvorio u svoju kuću blizu Kalemegdana, gde je imao toliko oružja i municije da se knez bojao tuda da prođe. Ipak, uspeo je da Vučića na prevaru izvuče iz kuće i onda ga utamniči. Toma Vučić umro je u leto 1859. godine, po svemu sudeći otrovan. Sahranjen je na groblju na Tašmajdanu, bez odela, samo u gaćama i košulji.
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
