Obrazovanje i društvo: Šta to beše autonomija univerziteta

Pravo države da kontroliše samu instituciju, tj. državne univerzitete, proističe iz činjenice da se oni finansiraju iz budžeta, te podležu direktnoj ili indirektnoj kontroli. Upliv države u autonomiju ove institucije demokratska društva svode na najmanju meru upravo zbog svesti da je cilj univerziteta sloboda razvoja i transmisije znanja, koja se ne sme narušiti nekompetentnim odlukama izvan univerziteta

Piše: Ljubinka Trgovčević

O autonomiji univerziteta pisala sam u nekoliko navrata. Prvi put, s jakim razlogom, posle donošenja Zakona o visokom školstvu 1998. Jednom i u ovom nedeljniku. Ali svakih nekoliko godina ponovo se javlja potreba da podsetimo, opomenemo, zahtevamo, branimo to pravo koje je staro koliko i moderni univerzitet. Ovih meseci smo ponovo pred pretnjom njegovog ograničavanja i u opasnosti da ga se olako odreknemo.

Problem autonomije univerziteta traje od njihovog nastanka u srednjem veku. Naravno, u ranim fazama univerzitet je naspram sebe i sopstvene slobode imao, ujedinjene ili izdvojene, crkvu i državu. Moderni univerziteti nastali početkom 19. veka, za razliku od srednjovekovnih skolastičkih, bili su simbioza nauke i nastave, razvijeni u duhu prosvetiteljstva i filozofskih premisa o slobodi nauke i naučnih istraživanja, slobodi iznošenja naučnih stavova i njihovog prenošenja, što je postalo temelj modernih visokoškolskih ustanova.

Zasnovanost na ovim načelima bila je saglasna zahuktaloj modernizaciji 19. veka kojoj su upravo znanja razvijana na visokim školama dala zamah i obeležila 19. vek kao vek nauke. To ne bi bilo moguće da moderne države nisu uvidele sopstveni interes da imaju obrazovane građane, sposobne da doprinesu ukupnom razvoju nacije, te su stvaranjem državnih obrazovnih institucija preuzele školstvo iz ruku privatnih i verskih ustanova, potom i uvele obavezno i besplatno školovanje dece oba pola. Tako su nastali i državni univerziteti koje je država osnivala i finansirala, ali kojima je data autonomija i zajemčene akademske slobode upravo iz vrhunskog opšteg interesa da se nauka i obrazovanje slobodno razvijaju. Ove postavke ušle su u zakone, pa i ustave mnogih zemalja, te je i kod nas u Ustavu i relevantnim zakonima zajemčena akademska sloboda, autonomija univerziteta i nepovredivosti akademskog prostora, uz slobodu naučnog i umetničkog stvaralaštva.

SAMOSTALNOST: Beogradski univerzitet, kao prvi u Srbiji, nastao je 1905. (iako neki bez valjanih dokaza njegove početke smeštaju vek ranije). Još u prethodnim decenijama pokretalo se pitanje osnivanja “srpskog sveučilišta”, ali su odgovorni savremenici i malobrojni nastavnici Velike škole znali da ondašnja Srbija nema ni materijalnih ni kadrovskih potencijala za to; da univerzitet osim nastave mora da bude i naučna ustanova s laboratorijama, bibliotekama, seminarima i vrhunskim stručnjacima. Posebno se nametalo pitanje odnosa države i njenih organa prema univerzitetu jer autonoman univerzitet ne može da funkcioniše u autoritarnim režimima, te su u Zakon o univerzitetu iz 1905. unete odredbe da je “univerzitet najviše samoupravno telo za višu stručnu nastavu i za obrađivanje nauke”, da sam bira svoje organe, rektora i dekane, a da se o tome Ministarstvo prosvete samo izveštava.

Kasnije su, sve do naših dana, svi režimi pokušavali (često i uspevali) da menjaju ove odredbe i da predstavnike države uključe u autonomna univerzitetska tela. Pravo države da kontroliše samu instituciju, tj. državne univerzitete, proističe iz činjenice da se oni finansiraju iz budžeta, te podležu direktnoj ili indirektnoj kontroli. Upliv države u autonomiju ove institucije demokratska društva svode na najmanju meru upravo zbog svesti da je cilj univerziteta sloboda razvoja i transmisije znanja koja se ne sme narušiti nekompetentnim odlukama izvan univerziteta.

Autonomija same institucije neodvojiva je od akademskih sloboda, koje su takođe našle mesto u prvom srpskom univerzitetskom zakonu stavom da je “univerzitetska nastava slobodna” i da su “nastavnici slobodni u izlaganju svoje nauke”. Ova sloboda podrazumeva slobodu nauke i naučnih istraživanja, otvorenost ka naučnim i metodološkim teorijama, samostalnost u izboru svojih predstavnika i organa. Ona je zasnovana na Humboltovoj postavci da univerzitetski nastavnici treba da slede samo istinu, bez obzira na eventualna politička, verska ili druga ograničenja.

U istoriji našeg najstarijeg univerziteta bilo je mnogo pokušaja gušenja ovih sloboda, u nekim slučajevima zbog odsustva visokih naučnih kriterijuma, češće iz političkih razloga ili uplitanjem državnih organa. Jedan od primera iz prošlosti koji se odnosi na neotuđivo pravo fakulteta i univerziteta da sami biraju ili otpuštaju nastavnike jeste otpor Zakonu o činovnicima 1923, koji je obuhvatao i univerzitetske profesore. Time se ukidala njihova stalnost, a omogućavalo njihovo otpuštanje iz političkih ili drugih razloga. Tada su studenti organizovali trodnevni štrajk zbog otpuštanja dvoje nastavnika, a kako je važnost Zakona produžena, u junu 1926. tadašnji rektor, istoričar književnosti Pavle Popović, podneo je ostavku protiveći se što se “glas Univerziteta nije poslušao”. Univerzitetsko veće nije uvažilo ostavku već je i ono nedvosmisleno saopštilo da “nadležni činioci nisu vodili računa o autonomiji univerziteta /.../ bez koje je njegov pravi napredak u budućnosti nemogućan”. Država se tada povukla, ali je isti pokušaj sledio i 1932, kada su tek izabrani rektor Vladimir K. Petković i Univerzitetski senat podneli ostavke, te je sporni član povučen.

Posleratna i savremena iskustva nisu istovetna. Akademska zajednica nije pružila adekvatan otpor kada su 1975. isključeni iz nastave deo profesora Filozofskog i Pravnog fakulteta, profesora više fakulteta 1998. ili aktuelnim otpuštanjem nastavnika Pravoslavno-bogoslovskog fakulteta.

JEDINI ODGOVOR: U okvir univerzitetske autonomije spada i nepovredivost akademskog prostora, kako piše i u aktuelnom domaćem zakonu. I ona je često narušavana, posebno u periodu između dva svetska rata tokom niza studentskih štrajkova uzrokovanih političkim prilikama i ograničavanjem ljudskih sloboda. Ovo pravilo sačuvano je čak i u jednopartijskom socijalističkom sistemu pojačane državne kontrole nad visokim školstvom, ali ni tada policija na fakultete nije ulazila, što se najbolje videlo tokom studentskih protesta u junu 1968.

Pitanje autonomije je pitanje spremnosti univerziteta da odgovori na društvene potrebe i da se, saglasno tome, oslanja na osnovna načela njegovog postojanja. On je autonomna zajednica profesora i studenata udruženih radi razvoja nauke i njene primene i širenja. To podrazumeva nauci odane profesore, osvešćene studente i čvrst etički kodeks lišen parcijalnih interesa bilo kog porekla. Od takvog univerziteta političari sa vizijom mogu samo imati korist, a društvo u celini očekivati prosperitet. Ovu tekovinu modernog doba prihvatile su sve razumne države, poput Srbije s početka ovog osvrta, donošenjem propisa po kojima je samostalnost visoke nastave u interesu cele nacije i da svaki uticaj sa strane može biti štetan. Izlišni su svi “blagoslovi” institucija izvan univerziteta, kako onih koji se odnose na njegov rad tako i onih koji utiču na izbor profesora. Univerzitet je ili autonoman ili je podložan efemernim političkim interesima koji urušavaju univerzalne vrednosti. To su pokazala i domaća i strana iskustva. Zbog toga je i moguća dopuna zakona o visokom školstvu, koja podrazumeva procenu podobnosti nastavnika Pravoslavno-bogoslovskog fakulteta od institucije izvan univerziteta, kršenje ustaljenih univerzitetskih normi i vraćanje u predmoderno doba. To je bio jedan od razloga da autorka ovog teksta, kao članica Saveta Univerziteta u Beogradu, ne glasa za uključenje ovog fakulteta u sastav najstarijeg srpskog univerziteta.