Suprotstavljeno klišeima

Dosad je to važilo samo za pisce, a sad je, bar kad je u pitanju publika koja čita na srpskom i srodnim jezicima, jedna grupa bez pauze čitala četvorotomnu sagu iz poratnog Napulja Elene Ferante, dok je druga birala šestotomnu biografiju Karla Uvea Knausgora Moja borba.

I jednog i drugog autora objavljuje u prevodu beogradska IK Booka, očigledno dobro odabirući kako strane tako i autore iz Srbije i regiona.

Dosad nepoznat našim čitaocima, Knausgor (Oslo,1968) već ima zavidnu reputaciju u Evropi, potvrđenu ne samo važnim nagradama već i velikim tiražima.

U proleće (2021) je treći od četiri romana takođe povezanih autobiografskim elementima koje Knausgor sa mnogo mere i bez naturalističkih ispada povezuje u univerzalnu priču o svakodnevici koja u sebi nosi sva iskušenja teškog života.

Iako pripada povlašćenoj grupi skandinavskih naroda koji imaju u materijalnom smislu mnogo više od ostatka čovečanstva, otkriva nam univerzalnost patnje, jer ma kolika ona bila, ispunjava čitavu čovekovu dušu, kako je jednom napisao čuveni bečki psihoanalitičar Viktor Frankl.

Ne deleći nikako književnost prema rodu onoga ko piše kao sasvim prevaziđenu i besmislenu podelu, ipak nam se dok čitamo ovaj roman nameće kao ideja prisutnost, uslovno rečeno, ženskog senzibiliteta.

I to opet iz prevaziđenog razloga jer požrtvovanost roditeljstva poistovećujemo sa materinstvom, Dolazeći iz druge, moramo reći razvijenije porodične kulture, Knausgor pripoveda o svom iskustvu oca četvoro dece koji se suočio sa iskušenjem.

Bio je prinuđen da u potpunosti preuzme sve obaveze u porodici dok mu se supruga borila sa teškim oblikom depresije tokom trudnoće i nakon rođenja ćerke.

Tom najpre nerođenom, a potom stvarnom biću u naručju, otac posvećuje svojevrsna pisma o svojim osećanjima, razmišljanjima, kao i o životu samom za koja nije važno da li će ih ćerka pročitati kad odraste.

U malom biću on pronalazi neophodnog sagovornika, bolje rečeno slušaoca koji mu samim prisustvom pomaže da prođe kroz velike napore.

Način kako o tome govori pun je ljubavi, sasosećanja i bez primese negativnih stavova prema supruzi.

Stoički, u kombinaciji antičke mudrosti spram životnih iskušenja i mirnoće svojstvene valjda nordijskim narodima, otac prihvata svoju decu u situaciji u kojoj su se našli sa ljubavlju i pažnjom.

Iako se njegov unutrašnji svet nalazi pred raspadom (šta ako se ona ne oporavi?) on poručuje svojoj deci da je samo težak život pravi, autentični, iako im ga ipak ne želi.

U tom minucioznom islikavanju običnih, svakodnevnih detalja, Knausgor razrađuje materijal za čitave male drame koje čitaoca bukvalno usisavaju u svojevrsnu žanr sliku.

Tako dramski vrhunac ove priče predstavlja trenutak kad se otac zaputi sa bebom na zadnjem sedištu u posetu udaljenoj bolnici u kojoj je njegova supruga, a zaboravi dokumenta i kreditne kartice.

Beba je ogladnela, rezervoar je ispražnjnen, on je negde na drumu, ali ne podleže panici.

Talenat pisca čini da se od ovakvih situacija može izatkati istinska napetost pripovedanja, sa izmeštenim razrešenjem.

Umesto da akcenat stavi na susret ostavljene bebe i bolesne majke što bi moglo odvesti u patetiku, naturalizam ili osudu bolesti po sebi, on u elegantnom diminuendu razrešava dramu slikom site bebe koja spava umirena zvukom motora.

Stigli smo kući, i to je sve.

Ovakav književni postupak uslovljen je spremnošću autora na nesvakidašnju iskrenost prema čitaocima, hrabrost da ogoli svoju intimu ali i veštinu da ona ne postane banalna, neukusna ili preterano dramatizovana.

Tome mnogo doprinose, kao muzička tema koja se ponavlja, stalno prisutni lirski opisi prirode koja se menja sa godišnjim dobima (otuda naslovi tetralogije U jesen, U zimu…) neraskidivo povezanim sa onim što se odvija u čoveku, roditelju, umetniku, detetu, obolelom ili ostarelom…

Prema svim kategorijama ljudi Knausgor između redova ispoljava duboku empatiju koja na čitaoca deluje lekovito i visoko humanistički (kad u pomoć dođe baka po majci u kuću unosi radost, ljubav, hrabrost i razboritost, dakle upravo suprotno od klišea starih ljudi koji shrvani Alchajmerom tavore u domovima).

Možda je upravo ta suprostavljenost klišeima ključ uspeha Knausgorove proze, jer u svakom njegovom pasusu učitavamo da ništa nije onako kako nam predrasude govore.

Tako u sceni kad ga novorođenče prvi put jasno pogleda u oči on vidi zdravo, zadovoljno dete koje će odrasti u normalnog čoveka iako je majka bila bolesna tokom trudnoće, ali sve se dobro završilo.

U toj lepoj poruci da postoji lek za naše nevolje nema isforsirane patetike o porodičnoj idili zbog već podvučenog izbegavanja klišea.

Ništa nije idealno, ali oslobodimo se ideje da mora da bude.

Onakav kakav jeste, naš život je savršen ako njime ne ugrožavamo druge i ako ga sami tako doživljavamo.

A onda se promeni godišnje doba, prisetimo se leta i zima sopstvenog detinjstva i osetimo se, u toj božanskoj sprezi sa prirodom, na neki način besmrtni.