1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Kultura

Ohridski anđeo crvenih krila

8. maj 2021.

Na ovom mestu osećam mističnu snagu kao kod Blagajske tekije ili nad vrtovima Alhambre. To pomalo vraća veru u čoveka, biće sumnjivih namera. Nadahnuto beskrajnom ljubavlju, ono ipak ume da stvori besmrtnu lepotu.

https://p.dw.com/p/3t7D2
Ohrid
OhridFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Dan je sunčan, zapadnomakedonski auto-put Majka Tereza skoro prazan. Samo što smo prošli Skoplje na horizontu blesnu snežni vrhovi Šar planine. Prolazimo Tetovo i Gostivar, penjemo se preko vrleti koje razdvajaju Ohridsko jezero od ostatka zemlje – auto-put je u izgradnji. Pejzaži navode na misao da se nalazimo u Švajcarskoj, ali kvalitet kolovoza nas vraća u balkansku stvarnost.

Živopisna obala sa ožiljcima tranzicije

Ohrid nas dočekuje sa višespratnicama u predgrađima koje ne obećavaju više nego druga slična mesta. Tek kada iz apartmana sa sedmog sprata pogledamo kroz prozor, pred nama iskrsne “makedonsko more”, jezero između planina, kao da je pobeglo iz neke bajke.

Levo je široka promenada koja vodi sve do Biljaninih izvora, a desno starogradski breg sa crkvama i zidinama Samuilove tvrđave. Izlazimo napolje, da postanemo deo prvomajske košnice. Ljudi uglavnom nose medicinske maske. Policajci zaustavljaju ponekog i pišu kaznu. Pandemijska je godina, to ohridskoj lepoti daje bizarnu notu.

Na promenadi se smenjuju moderne bašte novih hotela i stare vile. Spomenik neuspeloj tranziciji balkanskog tipa jeste hotel Palas, nekada centar ohridskog života, danas ćutljiva, zapuštena zgrada sa stotinjak soba koje polumračnim prozorima zure u jezero sanjajući svoje snove o bivšoj slavi.

Pešačka zona u Ohridu
Pešačka zona u OhriduFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Glasna muzika dopire sa nekoliko tačaka u gradu. Makedonski prijatelji koji dobro poznaju Ohrid kažu nam da je proces približavanja standardima Budve – nasleđena lepota plus masovna narodnjačka žurka – poprilično uznapredovao. Za Ilinden sigurno ne želiš da budeš baš ovde, rekao mi je jedan od njih, jer od gužve ne bi mogao da prođeš ulicama.

Ohridko makalo

Tih nekoliko ohridskih dana odvijaće se između opuštenog uživanja i skoro mističnog doživljaja. U hedonističke čarolije svakako spadaju boravci u ohridskim restoranima. Pošto smo u Ohrid došli tek nekoliko dana posle ponovnog otvaranja ugostiteljskih radnji, neke gazde nisu baš stigle da uhodaju svoju ponudu. Čekanje na naručeno jelo, zabuna u narudžbinama i potom mucava izvinjenja spadaju takođe u ohridska iskustva kao i vrhunska hrana uz nezaboravni ambijent.

Spomenik Ćirilu i Metodiju
Spomenik Ćirilu i MetodijuFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Jedna Makedonka, takođe gost na terasi picerije kod Svete Sofije, uz smeh nam je ispričala da je i nju gazda jedne kafane šarmirao izvinjenjem zbog sopstvene sporosti rekavši – nismo u kondiciji. A naš prijatelj, profesor iz Skoplja, samo je prokomentarisao da je korona postala izgovor za čuvenu opuštenost ohridskih gastronomskih radnika – koji po ažurnosti i marljivosti u makedonskim vicevima imaju status koji su u Jugoslaviji inače imali crnogorski ugostitelji.

Restoran Gladijator kod antičkog amfiteatra uopšte nije otvoren, iako tragovi njegovog sjaja postoje na internetu – visoki rejting iz godine 2019. Nadam se da on neće postati još jedna trajna žrtva korone. U restoranima koji rade, vikendom i praznicima mora se rezervisati dan unapred. Takva je i Taverna Momir na obali u kojoj su riblja čorba od ohridske pastrmke  i ohridsko makalo – namaz od belog luka – čista poezija. Nije loš ni restoran Sveta Sofija pred kojim smo zatekli Vlatka Stefanovskog kako za stolom čavrlja sa svojim društvom.

Ohridski kapućino

Sudeći po gužvi u pešačkoj zoni beg iz Skoplja na Ohrid za praznike poprimio epske razmere. Naspram platana Činarot, ili onoga što je od njega ostalo, (kažu da je star 1100 godina), prodaju se odlične turske kožne cipele. Vlasnik radnje nam je spomenuo dve adrese na kojima prodaju dobar sladoled. Na jednoj su poslastičari iz Gostivara, a na drugoj – iz Tetova. Ove druge bije glas neprikosnovenih šampiona. Bez obzira na dobar sladoled čovek će uzalud po Ohridu tražiti bozu. Ona je, za razliku od sarajevske, izumrla.  Ali će u pešačkoj zoni, ako ima sreće, pronaći uzak ulaz u prodavnicu kolača Della Rosa. Ono što tamo nude jeste veća umetnost od ogrlica koje blistaju u izlozima brojnih zlatara, a napravljene su od ohridskih bisera

Naposletku, ljubitelji kapućina moraće, uprkos mediteranskoj atmosferi u gradu, da pripaze gde će da zasednu, jer im se može desiti da popiju napitak čudnog ukusa, sa penom koja kopni brzo kao pahulja na dlanu. Ili će – ako stvari krenu baš loše – umesto pene dobiti brdo šlaga. Dobar kapućino pije se u kafeima koji se zovu It ili The Vault – ovaj poslednji je izvan turističke zone.

Ohridska sećanja

Bio sam u Ohridu već tri puta. Poslednji put sam u jednom od restorana na obali od muzičara, živahnih staraca, naručio Zajdi zajdi, u društvu Nemaca, Bura, Makedonaca i Albanaca. Gledao sam u rumen trag sunca na vodi i uživao u blagoj seti. Drugi put sam bio u društvu Bugara, Grka, Poljaka, Makedonaca, Rumuna i Turaka – okupio nas je neki novinarski seminar. Orkestar je ovaj put u nekom restoranu na vodi svirao Maria me ta kitrina, a potom makedonsko oro uz koje smo svi pokušali da igramo.

Prvi  put – bilo je to pre više od četrdeset godina – ekskurzija tuzlanskih gimnazijalaca zastala je kod Manastira Svetog Nauma pre nego što će nastaviti za Ohrid i Strugu. Izmaglica se u rano jutro dizala iznad vode. Prvi zraci sunca su je pretvarali u najfinije tkanje. Kamena crkvena zdanja su izranjala iz senke u svetlost novog dana. Sve to je ostavilo traga u mojoj mladoj duši.

Mesto lepote kao istine

Taj trag, to čulo za neponovljivu lepotu, opet se zažario ovog jutra  kada sam se daščanim mostom pored grebena pošao prema mestu koje postoji samo u Ohridu i nigde više: Crkva Svetog Jovana je zasela u podnožje stene na čijem vrhu je utvrđeni grad Ohrid, a iznad ribarskog seoceta Kaneo. Arhitekta je nepoznat, pretpostavlja se da crkva potiče iz 12 veka i da je nastala pod uticajem jermenske arhitekture. Ali odnos crkvice i prostora – plohe jezera, okomite stene, čempresa – jeste to što će je učiniti čudesnom. 

Crkva Svetog Jovana
Crkva Svetog JovanaFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Kao što kaže makedonski pesnik Vladimir Martinovski, ako si već ovde, nisu ti potrebne meditacione vežbe. Dovoljno je da se smestiš iznad crkve i da gledaš – ta lepota će te pročistiti bolje od svake meditacije. Posle suočavanja sa ovim mestom, koje poseduje istu mističnu snagu kao Blagajska tekija ili vrtovi Alhambre pomalo mi se vraća vera u čoveka. To biće, često sumnjivo po namerama i delima, ipak je u stanju da, nadahnuto beskrajnom ljubavlju, ponekad stvori besmrtnu lepotu.

Crkvena česma

I druge ohridske crkve u sebi sadrže ideju sklada. Na samom ulazu u starogradsko jezgro pogledu se nudi Sveti Nikola Bolnički, ljupka crkvice sa turobnom istorijom – tu su u doba kuge putnici boravili četrdeset dana u karantinu, da ne bi uneli zarazu u grad.

Na brdu se nalazi crkva Bogorodica Perivlepta. Kamen i crep - nenadmašni graditeljski materijali – ostvaruju ideju harmonije na mediteranski, topao način. Rezultat je - spokoj kojim odišu i dvorište i trem. Umivanje na česmi ispred crkve je za ljude zagrejane usponom istinski blagoslov– jer crkva je poprilično visoko na bregu iznad jezera. Takvu ledenu izvorsku vodu punog ukusa odavno nisam pio.

Crkva Svetog Klimenta i Panteleona
Crkva Svetog Klimenta i PanteleonaFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Vladimir i Verica, s kojima se lepo družimo u Ohridu, navode nam podatak da je Mihailo Pupin, čiji cincarski roditelji potiču iz ovih krajeva, poklonio celi zvonik upravo ovoj crkvi. A ja sam se baš pitao – otkud zvonik, stilski potpuno različit, uz ovu crkvu.

Anđeo crvenih krila

U Galeriji ikona naspram crkve suočavam se sa ikonama s početka 12. veka. Majstorski potez ikonopisca star je 900 godina. On je na obali istog ovog jezera svoju četkicu umakao u boje ne znajući da ću posle svih tih vekova naići baš ja da bih zadivljen zastao pred njegovom rukotvorinom. Ovde visoko na hridi iznad vode osećam da je lepota arahanđela Gavrila i Bogorodice pobedila vreme, Kolorit je drukčiji, življi u odnosu na dominantni spektar kasnijih vekova koji se zamrznuo između smeđe i okera.

Arahanđeo Gavrilo sa ikone pred kojom najduže stojim ima crvena krila. Ta usijana krila ohridskog arahanđela, uz metalnoplavkastu boju odore, čine ga raskošnijim i življim od brojne sabraće nastale u radionicama između Kostantinopolja, Moskve i Prizrena.

Meni crvenokrili Gavrilo poručuje za Uskrs 2021. da boja na gipsu, preko drvene ploče, ume da se stvrdne u kapsulu koja lepotu transportuje kroz vreme.To je oblik ovozemaljske besmrtnosti do koje može dosegnutu živ čovek.

Ohridsko leto

Ovaj tekst bi mogao biti jako dug. Kako opisati pogled sa kule Samuilove tvrđave? Taj pogled sa hridi – Vo hrid, Vohrid, Ohrid.  Kako ne spomenuti da je čovek koji radi na biletarnici arheološkog nalazišta Plaošnik kaže da je na današnji dan pre dve godine prodao preko hiljadu ulaznica, a 2021. jedva petnaestak?

Ohrid
OhridFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Kako ne spomenuti prve poznate stanovnike, Ehelejce, ilirsko pleme, koje je živelo duž jadranske obale od Boke do Drača? Zemljotres koji je razorio starogrčki Lihnidos – grad svetla. Pa zemljotres koji je hiljadu godina kasnije razorio osmanski Ohrid. Deveti i deseti vek gde Kliment i Naum pretvaraju viziju Ćirila i Metodija u stvarnost, pišući na mladom pismu za mladu slovensku civilizaciju, na jeziku koji su ljudi razumeli od Ohrida do Praga.

Kako ne spomenuti kratke decenije u kojima je Ohrid prestonica Samuilovog carstva. Ili Dušanov lik u dve ohridske crkve? Kako ispričati ponešto o vladarskoj samovolji? Vizantijski car Vasilije II naređuje da se zarobljenicima, Samuilovim vojnicima, iskopaju oči. Svaki stoti sme da zadrži po jedno oko, da bi slepce odveo kući. Sultan sve ohridske Jevreje preseljava u Carigrad, sve viđenije hrišćane u Elbasan. Skoro svi Turci pedesetih godina prošlog veka odlaze u Tursku. Bune i bežanije posle buna. Bogatstvo oličeno u kućama trovaca krznom, propast blagostanja u ratovima i pomeranju granica na kartama, smišljenim daleko odavde.

Amfiteatar u Ohridu
Amfiteatar u OhriduFoto: Dragoslav Dedovic/DW

Sve je to ovaj biser evropske kulturne baštine preživeo. I sve to zamišljam odlazeći posle nekoliko dana prema severu. Unutrašnji glas u ritmu motora počinje da peva stvar od Vlatka Stefanovskog: Mirno leto ohridsko / pametiš li ezero / da li ni se slučilo / ili se sonuvalo...

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.