U stvaranju demokratske alijanse Bajden mora da razdvoji nastojanje da zaustavi Kinu i Rusiju od namere da oživi demokratiju u svetu
Piše: Ivan Krastev
U svetu u kojem je demokratija na ivici kraha, ideja predsednika Džozefa Bajdena da mobiliše široku koaliciju demokratskih vlada kako bi zadržali uspon autoritarnih sila kao što su Kina i Rusija deluje izuzetno razumno. Ideja je takođe u skladu s progresivnim pokretom unutar Sjedinjenih Država i odlučnošću Amerikanaca da ponovo izmisle svoju demokratiju. Ali tu je i prepreka – da bi uspele u izgradnji šire demokratske koalicije, SAD moraju da se otarase monopola na određivanje ko je demokrata. U suprotnom, sve će se svesti ili na koaliciju koja je previše ograničena na služenje američkim strateškim interesima, ili na onu koja će učiniti da Vašington deluje neoprostivo licemeran.
U izveštaju objavljenom prošlog meseca švedski istraživački institut V-Dem procenio je da je “nivo demokratije u kojoj je uživao prosečni globalni građanin 2020. pao na onaj koji je poslednji put zabeležen oko 1990”. Prema njihovoj proceni, izborne autokratije – politički režimi u kojima je demokratija svedena na nesputanu moć većine – danas su najčešći tip režima. Pravi primeri su Indija, Turska i Mađarska.
Nove autokratije veoma se razlikuju od svojih hladnoratovskih rođaka, koji su često bili vojni režimi. Ovi današnji često prelaze granice između demokratija i autokratija, gotovo koliko i balkanski krijumčari prelaze granice država. Granica između izbornih demokratija i izbornih autokratija deluje kao najmanje čuvana međa na svetu.
NOVI AUTORITARIZAM: Te 1990. većina ljudi u autoritarnim državama nikada nije iskusila demokratsku vlast. Za njih je demokratija bila san, a ne proživljeno iskustvo. Danas su mnoge nove nedemokratije nekadašnje demokratije. I u mnogim od tih zemalja građani su glasali za autoritarne populiste baš u nadi da će učiniti da demokratija funkcioniše za njih. Mnogi građani izbornih autokratija, poput Indije ili Mađarske, ili izbornih demokratija kao što je Poljska – država za koje Fridom haus ili V-Dem smatraju da su nazadovale u demokratiji – tvrdiće da žive u demokratijama. Procenat Indijaca koji veruju da vlada čuje njihov glas mnogo je viši nego u SAD ili, u istom slučaju, u bilo kojoj zapadnoj demokratiji.
Novi autoritarizam ne oblikuje sebe kao alternativu demokratiji već kao pravu demokratiju, onu u kojoj vlada većina. Koncept “nazadovanja” Fogi Botoma (Stejt departmenta) zaslepeo je praktičare demokratije da jednostavni hladnoratovski kontinuum sa demokratijom na jednom kraju i autoritarizmom na drugom više nije dovoljan. “Nazadovanje” (backsliding), koncept koji su uveli misionari kako bi objasnili kako nedavno preobraćeni hrišćani “idu nazad” ka svojim prehrišćanskim navikama, više unosi konfuziju nego što pruža razjašnjenje jer su za misionare takvi bili gori od nevernika.
Svetske liberalne demokratije izgubile su monopol da određuju šta je demokratija, ne samo zato što nove autokrate polažu pravo na demokratske akreditive (pobedili su na slobodnim iako ne uvek i poštenim izborima) već takođe zato što je – kao što je pokazala nedavna studija Pju centra – velika većina Amerikanaca i Francuza, a to se odnosi i na mnoge druge u Evropi, duboko razočarana svojim političkim sistemima i zahteva krupne promene. Neki nisu ubeđeni ni da i dalje žive u demokratiji. Šta se dogodilo? Godina lokdauna i restrikcija bez sumnje je doprinela ovakvoj percepciji.
IZBLEDELE RAZLIKE: Percepcija o tome šta čini demokratsku vladavinu umetnuta je u ovo pandemijom inspirisano vreme nevolja, kad su društva inficirana strahom i neizvesnošću. Ova godina borbe s pandemijom na mnogim mestima sveta učinila je da se demokratski i autokratski režimi gotovo ne razlikuju. Više se ne može prema tipu režima u nekoj zemlji zaključiti koliko će dobro (ili loše) odgovoriti na pandemiju.
Demokratije kao Južna Koreja ili Novi Zeland, ali i autokratije poput Kine, podjednako su bile uspešne u suočavanju s pandemijom. Tip režima takođe ne predviđa koje će restrikcije građanskih sloboda ili kakvu vrstu ekonomske politike vlada usvojiti – a svakako ne i koliko će biti spremna da svoje vakcine podeli sa susedima. “Za nas se pretpostavlja da smo nacionalisti, pa hajde da pričamo o nacionalizmu”, komentarisao je indijski ministar inostranih poslova nedavni pad demokratije u njegovoj zemlji na listi Fridom hausa i V-Dema. “Dobro, mi smo nacionalisti i poslali smo vakcine u 70 zemalja sveta. Recite mi, te internacionalističke zemlje, koliko su one vakcina dale?”
Samo nekoliko dana posle ove izjave, suočivši se s porastom broja inficiranih kovidom-19, Indija je takođe prestala da drugima daje vakcine. Kao što je rekao politički filozof Dejvid Ransiman: “Demokratije pod lokdaunom otkrivaju šta imaju zajedničko sa drugim političkim režimima – i ovde je sva politika u moći i redu.”
Ako će se Bajdenova administracija voditi rejtinzima Fridom hausa ili V-Dema, zemlje kao Indija neće imati mesta u njegovom savezu demokratija. Ako se pak vodi američkim strateškim interesima, Indija je od najvećeg značaja za svaki pokušaj Zapada da zaustavi kineski uticaj u Aziji.
Vašington, dakle, može da bira treba li da se licemerno pretvara da će Savez demokratija služiti i kao strateška alijansa i kao instrument za demokratizaciju nazadnih snaga ili da retorički razdvoji svoja nastojanja da zaustavi Kinu i Rusiju od nastojanja da oživi demokratiju u svetu. Mislim da treba da krene drugim putem. U svetu kojim vladaju društvene mreže licemerje je najveći porok. I dok demokratski aktivisti stiču legitimitet govorenjem istine vlastima, međunarodni legitimitet demokratskih vlada proizlazi iz govorenja istine o vlasti.
Autor je predsedavajući Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču
Prevod: Tamara Jorgovanović
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR