U prvih sto predsedničkih dana Džo Bajden se češće upuštao u nepoznato nego što je koristio upoznato
Piše: Momčilo Pantelić
Sa svojih 78 godina i četiri decenije bogate političke karijere bilo bi logično da se Džo Bajden sada, kao šef Bele kuće, znatno više oslanja na iskustvo nego na maštu. Ali…
U prvih sto predsedničkih dana češće se upuštao u nepoznato nego što je koristio upoznato. Jer, Bajdenu je kao nikome pre njega u novijoj istoriji zapalo da u kratkom roku treba da redefiniše Ameriku, takoreći isto onoliko koliko je ona decenijama redefinisala svet…
MONUMENTALNI IZAZOVI: Morao je brzo da reaguje na dva monumentalna izazova – da suprotno lokalnoj tradiciji ojača centralnu vlast i da istovremeno sputa razmah spoljne konkurencije koja Americi već uveliko osporava prvenstvo odlučivanja u globalnim poslovima. Za spoj te dve misije lansiran je slogan “unutrašnja politika je spoljna politika”, drugim rečima, ako urediš sebe kako treba, bićeš uzor i drugima.
Zatekla su ga pak iskušenja koja su već bila čvrsto spojena. Koronavirus koji se iz Kine proširio planetom još više je ojačao prestiž te zemlje jer se ispostavilo da je ona među prvima suzbila epidemiju i afirmisala se kao najveći izvoznik vakcine iako bez dobijene internacionalne potvrde efikasnosti. Dok je Amerika konfuznim nastupima tadašnjeg predsednika Donalda Trampa doživela da postane glavna žrtva pandemije i tako sebi vanredno snizi globalni prestiž.
Merama Bajdenove administracije rekordno je povećano vakcinisanje, osetno je smanjen broj preminulih i ubrzan oporavak ekonomije, uz zamašan podsticaj socijalnom uravnotežavanju. Sve to opravdalo je slogan “Amerika se vraća”, koji je već potvrđen ponovnim angažmanima u međunarodnim organizacijama i obnovom snažnog partnerstva s tradicionalnim, ne samo evropskim nego i saveznicima iz indo-pacifičkog regiona.
Ovi rezultati mahom su postignuti povećanom ulogom centralne vlasti, što je opoziciju i pristalice poslovične decentralizacije i nesputanih individualnih sloboda nagnalo da se zabrinu. Pošto je, po njihovom mišljenju, tako srubljena – pogotovo zbog najavljenih povećanja poreza za najbogatije i povećanih budžetskih davanja za opšte neprofitne potrebe – dugo primenjivana formula Ronalda Regana (januar 1981- januar 1989) da je “velika vlada problem, a ne rešenje”, pa da su nove mere “trojanski konj (zapadnoevropskog tipa) socijalizma”.
Činjenica jeste da je sada Amerika levlja nego što je ikad bila posle programa “Rat siromaštvu” Lindona Džonsona (novembar 1963 – januar 1969), ali i da je do aktuelnog “skretanja” došlo u vreme drastično naraslih socijalnih razlika i potrebe da se teret aktuelne krize ravnomernije raspodeli. Finansijski lom 2008. saniran je velikim budžetskim injekcijama bankarskom sektoru, što je doživljeno kao “socijalizam za bogate”, uz “kapitalizam za siromašne”, to jest da su niži slojevi osuđeni na bankrot kad ne mogu da otplate dug. Sada je, što bi rekli Latinoamerikanci, na delu Robin Hud koji novac preusmerava od bogatih siromašnijima, a ne “Hud Robin”, kako su krstili fenomen kad se od siromašnijih uzima da bi se namirili bogati.
Gotovo da nema pandemijom pogođene zemlje koja ne preduzima slične distribucije i vanredno se zadužuje. To nije povod za podele na desnicu i levicu već čin u prilog elementarnom pravu na individualno i društveno preživljavanje katastrofe.
Istraživanje nestranačke vašingtonske agencije Pju pokazalo je, uostalom, da se velika većina ispitanika u SAD, Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj zalaže za povećanje oporezivanja na bogatstvo. Kao i za izdašniju pomoć države siromašnima i za bitnu reformu ekonomskog sistema…
U međuvremenu rastu, i nezavisno od pandemije, a s njom još više, strepnje da smo na pragu nove vrste Hladnog rata između Amerike i Kine. Povod su obnovljene optužbe Vašingtona da Peking povećava represiju unutar Narodne Republike i agresiju izvan nje dok s Moskvom forsira antiamerički kurs. Odande se pak kao refren ponavlja da moć “Istoka raste, a Zapada opada”.
Na nama je da opet dokažemo da je demokratija jača od autokratije, kliče Bajden, dok njegovi saradnici pozivaju na jače svrstavanje uz vrednosti Zapada, kao što su politički pluralizam, pravna država, zaštita ljudskih prava. Odgovor Kine je jednostavan – mi brže napredujemo.
Moglo bi joj se dodati i da se oseća pobednikom globalizacije protiv koje se u njoj ne može čuti ni reč kritike. Razvila se, dobrim delom, kapitalom sa Zapada, željnog da profitira na jeftinoj radnoj snazi, da bi mu se sada ispostavila kao sistemski, a s njim ekonomski isprepletan, a politički antagonizovan rival.
KAO PREDIGRA: Najuticajniji i najstariji među nespornim diplomatskim autoritetima Henri Kisindžer (97) upravo je upozorio da bi dalje zaoštravanje SAD–Kina moglo i njih i ceo svet da uvali u scenario “sudnjeg dana”. Po njegovom mišljenju bi, slutim, i pandemija izgledala kao predigra za mnogo veće pustošenje za kojim možda ne bi preostali ni svedoci.
Kisindžer, kao i drugi eksperti, nalazi da eventualni novi Hladni rat ne bi ličio na već isprobani. Odlučujuća bi bila premoć, proizlazi, u visokoj tehnologiji i veštačkoj inteligenciji, pri čemu rizik povećava i okolnost da bi mašine mogle i samostalno da “prosuđuju” čak i gore nego ljudi koji su ih stvorili.
S njim se u suštini slaže kolumnista Njujork tajmsa Tomas Fridman. Uz posredno slaganje sa onima koji kritikuju Kisindžerov bitan doprinos normalizaciji odnosa s Pekingom 1970-ih. Bilo je bolje, čini mu se, da NATO širenjem po bivšoj Istočnoj Evropi nije od sebe udaljio Rusiju jer bi sada ona mogla da mu bude saveznik protiv Kine, a ne njen saveznik protiv Amerike.
U moru prelistanih analiza iščeprkao sam i ponešto što bi moglo da ublaži nespokojstva. Pekinški Global tajms priznaje da je Kina od početka reformi i otvaranja prema svetu u mnogo čemu učila od SAD i Zapada, i to uključila u svoj sistem. Rekao bih kapitalizam pod nadzorom KP.
Nešto ranije se u Vašington postu pojavio esej s tezom da bi i Amerika mogla da uči od Kine. Na primer, kako dugoročno državno planiranje može da donese sistemski uspeh za koji nisu uvek dovoljne samo kratkoročne privatne profitne računice.
Premeravanje uloge države će potrajati. Bajden ga je podstakao i na unutrašnjem i na spoljnom planu. Ako to potraje i nekako uspe u Americi, proširiće se i na druge.
Možda čak i na Srbiju iako je njen slučaj mimo pravila. Ovde je vlast privatizovana, oličena u samo jednom čoveku. Dobro bi, stoga, došlo ovdašnjoj državi da se podržavi, čime bismo i mi dobili državu po meri. Bez nakaradnosti kakva dosad nije zabeležena ni u jednom savremenom sistemu…
***
Povodom obeležavanje desetog rođendana Novog magazina zaintrigiralo me je šta se sve te 2011. izdešavalo po svetu. Probrao sam nekoliko događaja.
U centru pažnje bili su: “Arapsko proleće”, koje je svrglo diktatore u Egiptu i Libiji; cunami koji je posle zemljotresa kod Japana odneo oko 16.000 života u više zemalja; ubijen je Osama bin Laden; Hagu je isporučen Ratko Mladić; norveški ekstremni desničar ubio je 77 ljudi; produbljeno je istraživanje Marsa; godina protekla u saniranju dužničke krize u EU…
Uzgred, u avgustu je prekorima vlasti u Beogradu Angela Merkel podstakla promene na političkom vrhu Srbije. A koje su na izborima sledeće godine dovele na vlast ekipu kakvu i danas imamo.
Takođe, uzgred, ali kao nadgradnja – na jesen ove godine Merkel odlazi s kancelarskog položaja u Nemačkoj…
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR